SEVDALINKA: PUT PUTUJE LATIF-AGA

 

Put putuje Latif aga

sa jaranom Sulejmanom

Moj jarane Sulejmane

jel ti žao Banjaluke

Banjalučkih teferiča

kraj Vrbasa akšamluka?

 

 

Advertisements

ŠEKI RADONČIĆ: DNEVNIK (odlomak)

05. jun

Danas ja ležim na operacionom stolu plastičnog hirurga, dr. Zlatka Berberovića. Ubrizgava mi botoks. Nije da ne boli. Ustvari, sam čin ubrizgavanja botoksa više je neprijatan nego bolan, ali dok doktor rutinski zabija iglu između mojih obrva snažno grčim vilice. Tokom sljedećih nekoliko mjeseci u tom predjelu neću imati duboke bore i neću moći da se mrštim. Izgledaću opušten kao Buda.
Ako je vjerovati doktorima, u sljedećih nekoliko mjeseci neću imati ni napade migrene, što je glavni razlog botoksovanja. Sa migrenama se nosim još od srednje škole. Naučnici su u međuvremenu, veli dr. Berberović, sasvim slučajno utvrdili da nakon plastičnih operacija čela kod većine pacijenta nestaju napadi migrene. Povezuju to sa dva nerva iznad obrva koji, kad se oslobode pritiska čeonih mišića, više ne izazivaju migrenozne napade. Botoks je samo proba: ukoliko se njime zaustave napadi migrene, idem na operaciju čela. Tako ću se, možda, osloboditi užasnih glavobolja.
A sve sam probao da ih zaustavim. Pio razne lijekove, Kinezi su mi radili akunpunkturu, sprovodio sam masaže, vodio računa o ishrani, te izbjegavao sir, čokoladu, suvomesnate proizvode… Pomogao mi je samo stari Abdulah hodža: osam godina nijesam imao migrenu. Čudna priča. Abdulah Hodžić je iz Sarajeva izbjegao u Plav, gdje imam vikendicu. Uoči agresije na BiH, kao učesnik NOR-a i prekaljeni borac, Abdulah hodža je držao vojnu obuku sestrićima kako se repetira pištolj, i da se cijev pištolja obavezno okrene ka zemlji. I upucao sebe u nogu. Tako je Abdulah hodža vjerovatno postao prva žrtva agresije na BiH. Onda ga je, na moju veliku sreću, porodica prebacila u Plav kod njegove sestre. Tamo se brzo pročulo kako hodža uspješno liječi glavobolju i miri posvađane supružnike. I ja sam, mada stari skeptik, otišao k njemu: muka te na sve naćera.
Iako je imao više od osamdeset godina, bio je bistar kao kakav mladić. Pratio je političku situaciju, predviđao neizbježni rat i klanicu u Bosni, čak je čitao i moje tekstove u Monitoru. Pitao je šta me muči, kako mi se majka zove. Sve je bilježio polako, kao da je njegovo sve vrijeme ovog svijeta… Rekao mi je da sjednem na pod, pored starog mindera na kojem je sjedio. Stavio mi je lijevu ruku na glavu. U drugoj ruci je držao Kur'an. Počeo je da uči. Nakon nekih pet minuta, taman kad sam pomislio da je sve ovo samo gubljenje vremena, osjetio sam čudnu studen u nogama. Imao sam osjećaj da gazim u sve dublju vodu. Hladnoća se polako dizala prema stomaku i prsima. Osjetio sam strašnu bol u grudima. Iako je trajalo nekoliko sekundi učinila mi se čitava vječnost. Oblio me hladan znoj. Nesnosna bol se prenijela u glavu. Imao sam osjećaj da će eksplodirati. Potom me zaslijepila neka jaka svjetlost. Izgubio sam svijest…
Ležao sam na podu. Hodža me polivao vodom i dozivao sestru da mu pomogne. Zašećerila je vodu, podigla mi glavu i napojila. Nijesam osjećao bol, nijesam osjećao mučninu, ali nijesam mogao ni da ustanem. Smetala mi je košulja natopljena znojem…
Nakon nekoliko minuta sam se oporavio i uputio ka kući preko puta, gdje živi moja sestra. Kada me je ugledala, zakukala je. Tražio sam da mi izmjeri pritisak. Bio sam ubijeđen da me strefio srčani ili moždani udar. No, pritisak je bio odličan, kao u pilota.
Narednog dana otišao sam kod hodže. Dok su mu staračke ruke podrhtavale, s unutrašnje strane staklene činije, zelenim mastilom je nešto pisao na arapskom. Kad je završio, u činiju je sipao malo vode. Vještim talasanjem vode sprao je zapis sa zidova činije i tu sada već zelenu vodu usuo u flašu. Rekao je da pijem tu vodu izjutra i naveče, sedam dana. Dao mi je i već pripremljen zapis koji ću tri mjeseca nositi ispod desne miške, a potom oko vrata. Hodža me upozorio: ako neko prođe između tebe i ovog zapisa – prestaće njegovo dejstvo. Tako je i bilo: osam godina nijesam imao napad migrene. Onda sam doživio udes: zadobio sam tešku trzajnu povredu vrata. Stavili su me u gips, od pojasa do vrha glave. Bio sam ko teletabis: samo ruke i lice nisu bili okovani gipsom. Dok su mi spašavali život, ljekari su skinuli zapis sa mog vrata. Tako je prestalo njegovo dejstvo. Migrene su se vratile.
Abdulah hodža je u međuvremenu doživio težak moždani udar. Odveli su ga u bolnicu. Teško je govorio, jedna strana tijela mu je bila posve oduzeta. Ljekari su kazali porodici da se spremi na najgore. Hodža je tražio da mu dovedu plavskog imama, Sinana Latića. Rekao mu je šta treba da mu prouči, koje zapise da napiše na staklenoj činiji i pomiješa ih sa vodom, te da mu to donese. Narednog dana Abdulah hodža je ustao iz postelje i otišao kući. Kada je to čudo vidjela njegova snaha Zineta Šabović, ljekar u Domu zdravlja u Plavu, bogobojažljivo je rekla: “Allahu dragi, došlo mi je da pocijepam diplomu“.
Tri godine kasnije, Abdulah hodža je umro: otkazali mu bubrezi. Za to nije imao adekvatnu medicinu. Ne daje Bog sve.

/Preuzeto iz časopisa Sarajevske sveske br 29/30/

seki-radoncic-winner-2007

Jasmina Hanjalić: DEDO

 dedo

DEDO

Dedo moj je dobar i učen bio bez sumnje
(široko stablo i dubok korjen teško se svija)
uz ruski čaj iz samovara i stambolsku lulu govorio mi:
ne oblijeći one od kojih zavisi ti nešto
to ti je sine sukob interesa
kad god dobiješ nezasluženo
ostaće tajna koliko vrijediš

igre na sreću zalud novac mi troše
jedino meni traže kartu u tramvaju
debele knjige učim do korica
stojim u redu i kad ne moram
okrećem oba obraza
uz to i čiste dlanove

sve mi se čini da dedo odozgo
pomno me gleda
dok svakog jutra pijem ruski čaj
bez samovara

(2010)

/ Povodom odluke Općinske komisije u Peći da jedna ulica nosi ime mojeg dede Abdulaha Hodžića (1906-1994)/

 

BRANKA M. KASALOVIĆ: CRNA ZEMLJA I SMOKVINO DRVO

IMG-12e4cea215c8b3cc11dbbb17f0b6a44f-V

 

CRNA ZEMLJA I SMOKVINO DRVO

Putopis

 

Prosvetljenje je najavljeno. Proročki putokazi čekali.

U kočijama je izašao iz palate. Pre mnogo hiljada godina.

Moj kočijaš vozi reno-punto kosov(ar)skih tablica. Dve hiljade i osamnaesta, dva dana pre i četrnaest godina nakon martovskog pogroma Srba. Zakazano mi je gostovanje u RTK2 u Prištini. Drugi program je namenjen nacionalnim manjinama.

U novčaniku su mi dve lične karte, u jednoj sam Kosovar, u drugoj državljanka Republike Srbije.

Ko sam ja?

Kočijaš, Srbin iz Gračanice, svoje goste sa Severa sačekuje kod „barikada“ u Bošnjačkoj mahali. Kaže da ne ulazi u severni deo Kosovske Mitrovice zbog mogućih neprijatnosti.

„Nije to više to, druže.  Potpisano sve što je potpisano, a narodu je postalo svejedno. Niko ne bi ni primetio tvoje tablice.“- objasnih mu.

Momak se nasmeši. Politike se menjaju, a jednu glavu na ramenima najbolje čuva ona sama.

Govor tela plavokosog je izgovorio prethodnu misao. Dobro sam je upamtila.

Upijam sunčeve zrake kroz staklo šoferšajbne. Koncentracija seratonina raste. Ne želim da vidim ono što je između graničnika: neba i zemlje. Nervira me. U sebi ispisujem putopis. U tišini koju delim sa vozačevom opreznošću.

Ravnica me vodi u poniranja. Dodiruje duboke pukotine u mojoj utrobi iz kojih čujem klopot strarog autobusa „Kosmet-prevoza“. Čujem galamu putnika u dva jezika. Jedan je grlatiji i nerazuman.

Dva različita mirisa tela dele ljude koliko i jezici.

Ponornica kaže da je osamdesest i deveta, sat na mojoj pokazuje drugi datum. On je jedina nit sa vremenom.

„Jesu li ono vrhovi Šare?“ – upitah kočijaša.

Klimnu glavom.

„Uspori.“ – rekoh u pola glasa.

Prekrivena snegom i odsjajima Sunca, Šar-planina je iz daleka ledenom belinom udarala u damare. Zagrlih masiv najširim rasponom zenica. Škljocnih kamericom telefona. Slike poslah preko vibera mom kolegi, poreklom sa Brezovice.

Rasplinuta u sijaset emotivnih opiljaka, osetih zbirnu nesreću svog naroda. A skoro da ništa ne rekoh o njemu, kao da ne postoji…

Pred očima mi sevnu lik pesnikinje Darinke Jevrić. Bila sam u petom osnovne kad je gostovala u mojoj školi. U beloj širokoj košulji izazivala je moje divljenje i zastrašenost zbog senke tragike u pesmama o „srpskom Jerusalimu“. Osetih da je Kosovo zemlja bola i straha. Zemlja čiji prah podrhtava pred dečanskim zvonima iz Darinkinog glasa. Kroz krv, nas balavih, bez svesti iz kog tla smo iznikli.

Uspinjemo se kroz Orloviće.

Drugi devin plan.

Vidim prostranu crnu ravnicu. Krvlju natopljenu. I srpskom, i turskom, i arbanaškom… Hoću u takvu zemlju da me sahrane, tu, neću u krš! Želim da iz mojih kostiju niknu bulke. Gospode!

„Oćeš kurac!“ – progovri zli demon iz moje ponornice.

Sruši patos!

Gazimestan osta s leve strane, iza, u daljini gotovo neprimetan. Psuje u meni, kočijaški: lažne demokratije i mimikrijske autokratije; političke floskule, civilnu građansku parcitipaciju, kvazi-pomirenje. Besan je, gnevan, neposlušan, pristrasan, ranjen, zatrovan. Demon!

„Sve ove zgrade su prazne. Napravili a nemaju kome da prodaju. Kriza!“ – objašnjava vozač pri ulasku u Prištinu. „Mnogo se iseljavaju.“

„Umiru li od kancera?“

Kočijaš ćuti. Ćutanje je sferična tišina sastavljena od dve polulopte. Kad tone jedna, tone i druga.

Dok prolazimo bivšom JNA, pogledah u pravcu drugog sprata, na stan u kome je živela junakinja jedne moje priče.

„Zastaklili terasu!“ – pomislih. Momak kao da ču moju misao, osmehnu se. Milimo kroz gusti saobraćaj od Dragodana ka zelenoj pijaci gde je i nekada bila Televizija Priština. Selektivnih percepcija, zanemarujem luksuzne izloge butika, restorana, kafića. Imam svoju topografiju ulica. Na istom mestu je šata. Diskutabilno uverenje. Rekonstruktivno sećanje.

„Možete slobodno pričati, s obzirom na to da ste pisali o Prištini devedesetih. Nemamo mi nikakvih problema sa slobodom govora na ovoj televiziji.“ – reče mi voditelj pre početka emisije. Osmehnuh se kao moj kočijaš na početku putopisnog putovanja, s onom njegovom mišlju u svojoj glavi. Govorih o knjigama, o utiscima nakon deset godina od poslednjeg dolaska u moj grad, hladno i neuverljivo. Oprezno. Iskreno pohvalih ekološku svest sugrađana. Ostalo prećutah.

„…Pod ovim nebom su stvarali Radosav Stojanović, Petar Sarić, Darinka Jevrić. Sretala sam ih. Pod ovim nebom su ostale zabeležene reči. One su žive. Da li ih čujete?“ – izgovorah poetski, iz taloga grčevite autocenzure.

U povratku, vozač me provoza kroz Aktaš do studentskih domova. Sve umiveno, drugačije, a opet prepoznatljivo. Renovirani domovi, tamo gde je bila „Palma“ sada je mali restoran. Hram Svetog spasa u šiblju. Nedovršen. Sablasan. Ječi gluvoćom.

Prekstih se.

Bože, znam da si tu!

Pada prvi sumrak. Na izlazu iz grada vozač rukom pokaza ogromnu zgradu u staklima.

„Američka ambasada!“

„Briga me.“ – ogovorih mu.

Pogledah ka nebu iznad kolosalne građevine. Ceo vazdušni pojas ka Gazimestanu je bio u grimiznocrvenim pečatima. Rasute bulke po nebu se uznele u sumrak, iz gustih slojeva crne zemlje. Prože me jeza grešnosti.  Zabole jaram sadašnjice svog naroda.

Unutrašnjim plačom dodirnuh smiraj smokvinog drveta.

Znam ko sam!

 

 

 

 

 

 

JASMINA HANJALIĆ: NA PUTU

breza kraj potoka

 

Prošlost se promijeni,

ono što jeste nije moguće,

što će biti  već je bilo!

 

I list breze nije list, vjetar

nije vjetar, ni pjesma nije

kad riječi ubiju slova!

 

Zjenice k'o jame zjape,

ruke su razbacale lomne

prste i  brazde dlanova.

 

Beskraju nedokučivi,

gdje zatvori vrijeme

sunca u pogledu?

 

Zemlja nije zemlja,

vrela zora nije zora,

na putu konačnom!

 

Jasmina Hanjalić

 

krug prirode

 

 

 

 

 

 

SEVDALINKA: STADE SE CVIJEĆE ROSOM KITITI

IMG_20190803_111428

 

Stade se cvijeće rosom kititi
stade se biser zlatom nizati
stade se srebro srmom srmiti
stadoše momce cure ljubiti

Samo ja nemam nigdje nikoga
samo ja nemam svoga dragoga
samo ja tuzna tugu tugujem
samo ja ničem se ne radujem

RASIM ZLATAN PRŠTE: IZBOR IZ KNJIGE AFORIZAMA “MOJ KONAČNI ODGOVOR”

Ako je neko vješt u laganje,

to je sasvim dovoljno za uspjeh

u politici.

*

Kompromis nema alternativu.

I s protivnicima kompromisa izlaz je

u kompromisu.

*

Ako primijetite gubitak pamćenja,

nemojte tugovati, Upravo je poželjno

da puno toga što prije zaboravite.

*

Zaboravite na ružne puteve.

Pamtite ljepotu putovanja.

*

Mladi su nepopravljivi optimisti.

Oni svoj optimizam vežu za neku od

najrazvijenijih evropskih destinacija.

*

Neki se prave ludi.

A zbilja nemaju potrebe.

 

IMG_20190808_145516

 

 

 

ANTO ZIRDUM: IZBOR IZ KNJIGE “ZAVRZLAME NARCISA PRED IZLOGOM”

STRAH  JE  UBOJICA  LJUBAVI

 

bojao sam se da ti neću biti dobar

a ti da mi nećeš biti dovoljna

dva straha u kvadraturi ljubavi

dovoljna da potkopaju

oslonce i najstamenije veze

 

BRAČNA ZAJEDNICA 

(ČAK I KAD JE NEFORMALNA)

 

ozakonjenje uzajamnosti

dostignuta homeostaza

za uzgoj kućnih ljubimaca

i odgoj naših slika i prilika

sa što manje neprilika

 

ZAVRZLAMA KLUPKA

 

klupko je nešto najzamšenije

što namotava ljudska ruka,

u savršenstvu svoje zapetljansoti

osigurava odmotavanje bez zapetljavanja

tu je početak kraj a kraj početak

 

IMG_20190814_173038_135

MARIANNE LARSEN: IZBOR IZ KNJIGE “DVOJNI JEZIK”

 

 I OVAJ NEMIR

 

i ovaj nemir će nestati

slučajni uzdah

bez zvuka i snage

stanje bez porijekla

kao kap krvi koja se izgubila

u mraku

među sredstvima za umirenje

među knjigama na policama

među cvijećem na stolu

među poroznim tišinama abecede

na jeziku

među zvukovima ambulantnih kola na ulici

i ovaj nemir će nestati

u susjednim stanovima

ljudi su možda već utonuli u san

daleko od njega

 

 

TAMO GDJE SU

 

tamo gdje su

kamen i nebo

 

tamo je i

 

prošlost

sadašnjost

budućnost

 

drugih vremena ima

u ljudima i drugim materijalima

 

utisnutih jedno u drugo

 

 

BUDUĆNOST

 

Budućnost

nije to

što će cvijet djeteline koji vidjeh

ovo veče

ovdje i sutra stajati

 

i da ćemo ja ili neko drugi

ponovo naići kraj njega

ugledati ga

i sami sebi reći:

 

divan je

ne smijem ga zaboraviti

 

/Prijevod s danskog jezika MIlena Rudež/

 

Crvena_djetelina

 

 

 

OBJAVLJENA KNJIGA “ZAVIČAJNI NOKTURNO, KNJIGA 2”

 

Zavičajni nokturno, knjiga 2

 

Druga knjiga edicije “Zavičajni nokturno” kao i prethodna donosi afirmisane i neafirmisane  pesničke glasove današnjice, ali i glas pesnika koji su davno ostavili trag. U prethodnom izdanju, pored poezije autora koji danas stvaraju na teritoriji opštine Mladenovac, objavljene su i pesme Milorada Petrovića Seljančice i Mijoslava Stevana Sredojeviċa Polimskog. Što se tiče ove knjige u njoj se nalazi izbor iz poezije Živka Milićevića.

Oslanjajući se na polaznu uredničku ideju i ovde nisu objavljene samo pesme koje se tiču klasičnih asocijacija na zavičaj već se pred čitaocima nalazi i ono što živi (stanuje) u poetskom mikrokosmosu naših autora koji je neminovni produkt njihovog okruženja. Zajednički imenitelj za sve autore jeste Mladenovac, varoš u kojoj obitavaju, stvaraju, pate, raduju se, sanjaju.

Autori zastupljeni u knjizi Zavičajni nokturno 2: Živko Milićević, Ivan Nisić, Sanja Raščanin, Jasna Jeremić, Aleksandar Ignjatović, Nikolina Beljaković, Ivan Petrović, Miloš Šabić, Ivana Milošević, Milan Matejić, Smiljana Janković, Lena Ninković.

Priređivač i izdavač: Zoran Antonijević

 

Smiljana Janković

 

Manifest ljubavi

 

Volela si da se šetaš

nevidljivo ogoljena u svojoj silueti,

da pogledaš preko ramena i namigneš obali,

da krotiš vetar i gustu maglu

dok u tvom oku ne postane kap,

volela si

da se prepuštaš glasovima sa druge strane obale,

sa druge strane života…

O, sa kim se  sve nisi sastajala!

Za običnog čoveka,

bila bi ti neverna žena.

I svake se noći

sastaješ sa drugim.

Drugim bićem, drugom tobom

i probudiš se

kao neka nova slika u starom okviru…

A oko je tvoje

novo more, za stare svetove

osvrni se neverna ženo,

svim građanima sveta,

nema i slepa.

Bespogovorno ćuti smirena

i dotakni svaki deo svog daha,

u tuđim jutrima, koja nisu tuđa.

Lezi u zrak prolivene misli.

Kamenim osmehom pozdravi

arhitekte vajare i pisce

što ukrotiše kamen kojim hodiš.

Odmori još malo na pragu svom

što ti dade misao pokret i reč,

da mogu da te čujem.

I ne pravdaj mi se uz prvu jutarnju kafu.

Ja slavim svakog damara

i stražara tvojih izgubljenih puteva,

u koje kad-kad svratiš,

slavim sve grobnice i kuće pesnika

u koje ukleto nestaješ,

slavim i one obične ljude koje si ostavljala

i koji su te ostavljali,

slavim trenutke koji su ti dali ruke žene,

košmare urezane u krhki purpur

ispod tvojih očiju,

slavim jutro

koje mi donese tvoje lice.

 

Nokturno-korice_2

 

 

MILAN DRAŠKOVIĆ: HAIKU ZA MILENU

 

Dani  detinjstva

behu  tako  bezbrižni

u   Požarevcu.

 

Mlada  devojka

rastavu   roditelja

teško  podnosi.

 

Sva  očarana

Rudolfom   Valentinom

na  filmskom   platnu.

 

Minhenska  zima,

znana   akademija

i  naporan   rad.

 

Dugogodišnje

majčino  ulaganje

u  njen   talenat.

 

Crteži,  slike

i   autoportreti,

važne  izložbe…

 

Njeni  stihovi,

puni   sete,  spajaju

vale  i   zvezde.

 

Zar   u   Srbiji  –

za  nju,  vrednu   Milenu,

da  nema  posla?!

 

Vrela   Španija,

andaluzijske   noći

uz   kastanjete.

 

Na  gramofonu

Mocartova  sonata  –

i   nostalgija.

 

Američki  san:

sa  obiljem   gorčine  –

i  bez   buđenja.

 

Gledaju  zvezde

urnu  podno  čempresa,

dok   huče  vali…

 

IMG_20190809_130633

 

NA VIJEST O SMRTI DINA POROVIĆA: PRERANO, DRUŽE!

Dino Porović rođen je 1963.god u Brčkom. Bio je bosanski književnik, pjesnik, crtač, kantautor, rezervni oficir JNA i demobilisani časnik ARBIH. Idejni osnivač PLANET POEZIJE, član Pedagoško – glazbene skupine PRAVO LICE, Udruženja novinara i Udruženja pisaca BIH.

Objavio je zbirke kratkih priča i pjesama: „Kalendarom požutjelih listova bijele starke hode“, „Ili smrt fašizmu ili sloboda narodu“, „Neurohirurgija bez anestezije“,
„Homorominjanja“, ” Pred vigvamom bijeli čovjek crven pod kožom“.

Umro 08.8. 2019.

 

ZELENO

 

Imamo mi

puno toga jedno drugom

reći,

ali nemamo vremena.

 

Kad pratim nogomet,

ona bi se smilovala bez

glavobolje.

 

U vrijeme svršetka “El

Clasica”

protežu se reprize španskih

sapunica.

 

Imamo mi

puno toga jedno drugom

reći,

no se nekako mimoilazimo.

 

Zato smo otvorili profi na

Facebooku, Twitteru,

Skype-u, MSN…jer,

 

Imamo mi

puno toga jedno drugom

reći

kad pozelenimo.

 

Dino Porović

 

ja i dino