Todora Škoro – beogradski virtuoz kratke priče


336805_202051063190849_93693_o
NEPRISTAJANJE

Očekivao sam da se propije. Ili da se, otuđen, povuče negde iza tog novog oklopa u sebe i tamo, daleko od svih, pogotovo od nas njihove dece vojuje svoju bitku sa bolom zbog majčinog stanja. Pogrešio sam. Dok je držao nalaz u kome je savršeno jasno bilo ispisano da majčin organizam, izmučen opakom bolešću koja je uznapredovala toliko da joj više nikakve terapije ne bi mogle pomoći neće još dugo izdržati, ruke su mu tek neznatno zadrhtale, ali ne više od uobičajenog za njegove godine. Pogled, kad ga je najzad podigao, bio je bistar i direktan, a glas miran.
„Ovo su gluposti!“ – reče i vrati mi papir.
„Tata, suoči se sa tim, nisu gluposti“… – tiho sam protestovao. „Dali su joj još mesec-dva, u najboljem slučaju pola godine života…“
Samo je odmahnuo i otišao prema kuhinji gde je, pažljivije i duže pripremao za majku salatu od svežeg povrća i crijemuša koji je išao da nabere čak na periferiju.
„Sad je najbolji, mlad i sočan… Već za par dana neće to biti to…“ promrmljao je dok je sa posudom spremljenog jela kretao u bolnicu.
„ Ne boj se, neću joj reći… šta tamo piše“ – reče još.
„Odbijanje“, pomislih. Možda je u ovakvoj situaciji, kad se čovek nađe pred neminovnošću, najbolje ne prihvatati tu istinu, oglušavati se o nju i živeti kao da je sve u redu, kao da će i sutra, i za mesec ili dva, sve ponovo da bude u redu kad nam se majka vrati. Neće se vratiti, video sam to po istanjenoj i izbeljenoj koži koja se na mršavim nadlanicama skoro providela, po njenom teškom i plitkom disanju, svaki put sve ubrzanijem.
U posetu smo odlazili odvojeno. Najpre otac sam, a sestra i ja bismo zajedno, negde predveče, kradom ulazili u bolnicu na zadnji ulaz i tiho vijugali hodnicima do njene sobe, pošto bi vreme posete davno bilo prošlo. Zaticali bismo je mirnu i osmehnutu, glave na jastuku okrenute prema prozoru iza koga su se belasale krošnje rascvetalog drveća. „Mili moji“, prošaputala bi i pokretom ruke tražila da se sagnemo do iznad nje kako bi nas istovremeno zagrlila. Sestra bi odmah zaplakala, jedva gušeći grcaj, a ja bih se brzo uspravljao, ne ispuštajući krhku ruku iz svoje i udisao bih dugo i duboko njen znani miris kose na lavandu kojom ju je uvek negovala. Ćutala bi neko vreme, čekajući da se sestra pribere, a onda bi pitala:
„Kako vam je otac?“
Tako bi uvek o njemu govorila, a mene je čudilo što pita za njega, kad su upravo nekoliko sati proveli zajedno.Zbunjen, misleći da ona želi da zna kako otac podnosi istinu o njenom stanju smušeno bih nešto neodređeno odgovarao, kako joj ne bih otkrio surovost te istine.
„Jede li redovno? Kako spava? Budi li se često noću?“, opet bi me zbunjivala.
„Ne sekiraj se. mama, ti za oca, dobro je on, misli ti o sebi, skupljaj snagu da se oporaviš i vratiš nam se jaka i zdrava. A otac je dobro. Dobro je on…“, ubeđivao sam je.
„Ti zaista misliš da neko ko ima sedamdest može da bude dobro?“ – odmahnula je i ponovila:
„Pripazite ga.“.
Poštujući majčin amanet zaista sam na oca motrio nekoliko dana. Jeo je možda manje nego pre, budio se i ustajao jednom ili dvaput u toku noći, ali za njegove godine to je bila uobičajena stvar. I nije se ni na šta žalio, čak i kad sam ga pitao da li mu je dobro. Skoro da se obrecnuo na mene.
„Dobro mi je. živ sam. Uprkos svemu, uprkos ovome što nas je zadesilo… Brini ti o majci, i o sebi više, sav si se izgubio, kao i tvoja sestra… A o meni ne misli!“,
Nisam ga poslušao.Mislio sam o tome šta će biti kad se istina jednog skorog dana ostvari, kad se sa njom suočim u telefonskom pozivu iz bolnice u zoru (a to nekako uvek bude u zoru!) ili, još gore, kad me istina dočeka jednog dana majčinim ispražnjenim bolničkim krevetom u neko predvečerje kad odem u posetu i zgranut budem ugledao goli dušek i metalne šipke kreveta u kome nje više nema, a koju su „…baš sada odvezli u mrtvačnicu i žao im je, upravo, da upravo su hteli da mi jave, ali sam ja eto sada naišao…“
Zgrozih se. Čovek možda može, mučeći se unapred i dozivajući sve te bolne scene koje će ga kad-tad sačekati, i da razume šta će se događati kad se dogodi, i kako će se to događati ( sa neznatnim odstupanjima, u to sam se kasnije uverio), ali ono što ne može da zna, što nikako ne može da pojmi, jeste kako će se tada osećati. Mučio sam sebe prevrćući se dugo u krevetu i pitao kakve su očeve misli, kakva njegova osećanja, za sestru sam znao, ona bi po cele noći plakala, to su jasno pokazivale njene natečene oči, ali za oca nisam mogao ni da slutim. Mir kojim se ogrnuo i nepristajanje kojim je, po mojoj oceni, prkosio, nisu mi dali da zaista prodrem u njegovu dušu. Čuo sam ga kako jedne noći u kupatilu dugo povraća. Krenuo sam da mu pomognem, pa sam odustao. Tuga i bol se, kažu, najčešće, i najsnažnije osećaju upravo duboko u utrobi, pustio sam ga zato da ih, bar na taj način, izbaci. I sam sam par puta povraćao otkad je mama u bolnici.
Sutradan, čitav sat pre uobičajenog vremena, otac je sa cegerom spremljenih namirnica za majku, stajao na vratima kuće.
„Idem“, reče. „Bolje je da stignem na vreme“.
Otpratih ga pogledom do kapije. Kad ju je podigao jednom rukom da je zatvori, lice mu se preobrazi u bolnu grimasu, a drugom rukom se uhvati negde levo ispod grudi. Videh da je prebledeo. Kad sam istrčao i hteo da ga pomognem, samo mi odmahnu:
„Ništa mi nije… Udarih se u prokletu bravu baš jako… Idi, idi, sve je dobro…“
Nije ga bilo da se vrati dugo, a već je trebalo i ja da krenem prema bolnici, kad je telefon zazvonio:
„Dođite odmah. Vašem ocu je pozlilo“, bila je štura sestra sa odeljenja.
U „muškoj“ bolesničkoj sobi, smeštenoj odmah do one u kojoj je bila mama, zatekao sam ga, izmenjenog, neprepoznatljivog. U prugastoj bolničkoj pidžami, mestimice pocepanoj, pokušavao je da me pogleda onim odbijajućim pogledom. Iz boce mu se u venu slivala infuzija, a iz njega kao da je za tih sat ili dva otkad se događalo nešto što nisam znao, iscurila sva vedrina, sva nada, sav prkos i svo ono njegovo nepristajanje. Izbezumljen, galamio sam hodnikom za dežurnom sestrom, tražio da mi objasne, govorio da su pogrešili, da je tata dobro, a onda me neko, tako histeričnog, sklonio u sobu za posetioce, rekavši mi da se smirim i budem strpljiv, da će doktor doći sve da mi objasni kad pregleda snimak sa skenera, magnetne rezonance i ne znam čega sve ne.
Poput zombija, sedeo sam na neudobnoj stolici.Bele rascvetane grane drveća mahale su s druge strane prozora, latice behara su se razletale okolo i ja se setih jednog takvog proleća, zapravo mnogih takvih proleća kad smo sestra i ja bili mali, a mama i tata mladi, snažni i kad je sve ovo bilo beskrajno daleko od nas. Doktora koji je, sa hrpom nekakvih papira seo na stolicu preko puta mene i pažljivo, kao detetu mi objašnjavao nešto o „neverovatnosti celog toka bolesti“, o metastazama, o očevoj snazi da se uprkos tome nosi, da čak ništa ne oseti , jedva da sam išta razumeo.
„Još pre pet godina dijagnostikovan mu je maligni tumor pankreasa. Ali se vaš otac više nije pojavio na klinici radi daljeg lečenja. Da li ste to znali?“ – pitao me je.
Nisam mogao ništa da mu odgovorim.
„Pomislio je da će se izvući… Svi pomisle… Pet godina je ipak dobro parče života koje je dobio, s obzirom kako ovaj karcinom ume da bude galopirajuće poguban…“, mrmljao je doktor, odmahujući glavom dok je izlazio.
Bele latice s onu stranu prozora, razvejane iznenadnim vetrom koji je počeo da duva, letele su na sve strane, završavajući tako svoj kratki nežni život, sve dok grana na kojoj su bile, nije ostala potpuno gola. Nasmeših se gorko,. Tu, na njihovom mestu već sutra proniknuće majušni plodovi koji će da rastu i zriju onom moćnom silom Prirode koja ne poznaje kraj… Ustao sam lagano, krenuo iz bolnice, misleći šta majci sutra da kažem kad me pogleda onim upozoravajućim pogledom i kaže mi:
„A rekla sam ti da pripaziš na oca…“
Ona je osećala, slutio sam to, otac je za svoju bolest znao, a ja sam samo bio veoma umoran kad sam stigao kući i obučen se bacio na krevet, primakavši telefon uzglavlju. Jedino što nisam mogao da znam je da li će dežurna sestra, kad me u zoru pozove, da kaže:
„Meni je žao, noćas je vaša mama…“ ili „Vaš otac je noćas, nažalost, preminuo.

Todora Škoro
(Iz zbirke u pripremi)

TODORA ŠKORO, novinar i pisac, živi i radi u Beogradu. Objavila je pet knjiga: „Varke duše“ (zbirka priča, 2009),
„Neizmer“ (poezija, 2009.),
„Pod nebom Srbije“ / „Sotto il cielo di Serbia“ ( koautorska, dvojezična, srpsko-italijanska zbirka pesama, 2010.),
„Suđaja mi dala“ ( poezija 2010.) i
„Umiranje srama“ (kratke priče, 2011.)

Pesme su joj prevođene na italijanski, nemački i hindu jezik. Priče i pesme su joj objavljene u brojnim domaćim i internacionalnim časopisima i zbornicima.
Dobitnica je nekoliko nagrada za poeziju i prozu, između ostalih i prve nagrade „Pesničkih rukoveti“ 2011. za najlepšu pesmu, prve nagrade „Pesničkog proleća Čukarice 2012.“ za najlepšu rodoljubivu pesmu, prve nagrade za kratku priču Književnog stvaralađtva „Olovko ne ćuti“ i drugih..

Advertisements