Branka M. Kasalović : Viza za izgubljeni grad


branka

Приштино, добро јутро!
И овога пута сам успела да предухитрим подешени аларм за буђење. Та мала победа док отварам очи и хитро искачем из кревета, је савршена гимнастика и ума и тела. Таквим јуришом кренем у живот. Ипак, амбициозно започет дан веома брзо упадне у суморну дневну рутину. А само се сусрет са јутром броји, јер је јасна и здрава потврда постојања. То што касније добије обрисе тескобе, то је већ наличје, као и свако друго. Нема разлике!
Пуцкетање по лименој тенди ми је казало да су то прве јесење капи кише и на час ми донело тренутак среће. Киша је моје годишње доба, помислих. Отворила сам врата на дневној соби, принела кафу и пикслу, и села на дрвену столичицу која је мој мали, а уједно и велики кутак на скученој тераси. Од простртог веша на жици једва да сам могла видети шта се дешава напољу. Мада, нисам ни покушала. Довољан ми је био мирис кафе помешан са свежином кише и земље која је дочекује као већ најављеног, али и добро знаног госта.
Добро јутро, рекох себи.
Негде око седам, стигла ми је порука од Лисца који је проверавао да ли данас идемо у Приштину и у колико сати треба да кренемо. Одговорила сам му кратко: све је по старом и наставила да се спремам за то неуобичајено путовање, видно узнемирена. Наиме, колега и ја смо морали да однесемо ђачку документацију како би се визирали пасоши за одлазак на екскурзију у Грчку. Директорка агенције је заказала визирање и пронашла таксисту који је аутомобилом београдских таблица одвозио Србе до Приштине, за само четрдесет евра. Таксиста, звани Лисац, је био познат у том послу јер је, како они циничнији кажу, сапутнике одвозио и враћао у комаду (што је најважније).
Када сам стигла на договорено место, њих двојица су ме већ чекали. Хтела сам да попијем још једну кафу, али је Лисац инсистирао да кренемо мало раније објашњавајући ми да је преко пута Конзулата кафић и да тамо можемо да свратимо док чекамо.
Покушала сам некако да препознам нашег возача, који је иначе Митровчанин, да направим своју процену његове професионалности и поузданости. Ништа нисам видела на њему, толико је био неупадљив и безличан да не бих могла да га опишем. Једино чега се сећам био је његов необичан поглед, тачније, покрети главе који су само стварали илузију погледа зато што је гледао све некако са стране, око себе, пре него саговорника у очи. Подсетио ме је на ветерана изоштрених чула коме је увек најважније да добро сними терен и открије на време могућу опасност. У ствари, његов надимак је више рекао од мојих покушаја да опишем прву импресију. Лисац!
Колега је сео на место сувозача, везао се и окренуо се према мени:
– Први пут, после рата…
– Ахаа, одговорила сам.
– Плашиш се?
– Плашим се, одговорила сам као ђак који је стопосто сигуран у свој одговор, што их је засмејало. За дивно чудо није ми сметао њихов подсмех. Нека их, помислила сам, мени није проблем да признам страх, а и разумем то што ћуте о својим страховима.
Знам да је колега био у резервном саставу полиције уочи рата и знам да је и њему ово први одлазак преко Ибра. Не мислим да је тај могао некога убити али је био на супротној страни, губитничкој. Има учешће у рату на својој савести (па како год то било схваћено). За њега као и за мене, а можда и за нашу децу, нема ни заборава, а ни истинског помирења. У те флоскуле могу поверовати они који су негде ван ове наше ратне и поратне приче. Можда, негде из Београда или неког европског града или прекоокеанског…
skupljači
А, Шиптари? Тек они неће заборавити. Страдање величају, наравно, а победу, победу славе. Оправдана једначина о незабораву.
Ставила сам наочаре за сунце, иако је био тмуран дан верујући да ћу тако сакрити сваку могућу емоцију (рачунала сам да ће их бити јер, после толико година, одлазим у мој изгубљени град). Тамно браон боја мојих сунчаница ми је давала нереалне перцепције предела, али ми то није много сметало. Видела сам оно што сам могла видети са задњег седишта Лишчевог белог аудија.
Седела сам иза сувозача, прислонила главу уз прозор и пустила мисли да клизе по мојој свести, пратећи динамику сливања капљица низ стакло, са спољне стране. Пријала ми је хладноћа стакла на десном образу над којим је био беличасти круг настао од мојих издисаја, као ореол док су сузе у левом оку биле већ у приправности (ретко када сузим из оба ока, плачем из левог ока, не знам зашто). Летаргичним погледима путовала сам кроз познате пределе без имало страха. Толико сигурна да је куцнуо некакав час суочења. Као да је ум потпуно ућутао док су промицале пољане и густи облаци над њима. Ништа од онога како нећу препознати Косово због видљиве урбанизације, како су препричавали они који су често били на тој релацији. Видела сам дефинисано раслојавање и неукус, луксузне бензинске пумпе, огромне тржне центре, грађевине у стаклу око којих су биле њиве окрпаних стабљика кукуруза које су на киши деловале отужно. Између тих раскошних вишеспратница од стакла и метала угледала сам једну разрушену кућу ишарану неразумљивим паролама. Кућа ме је подсетила на временску близину са завршеним ратом и то ме је начас избацило из дремежа. Одједном су ми се јавили већ виђени флешеви (из ратног периода) са натписима у црвеној боји: „Србија до Токија“, па „UĆK“, па четири С, а онда и ехо у ушима – Косово је срце Србије, срце Србије! Мало је требало да запевам ту еуфоричну риму једне партије која се запатила на овим просторима, а која ме је из тих разлога и нервирала. У ствари, тако ми је била певљива и полетна баш као и она давнашња: Друже Тито ми ти се кунемо!
Нагло кочење ме је вратило у реалност. Какво црно певање, какав Тито, какво срце Србије, помислих када сам чула да је Лисац опсовао: мајку им… Та универзална мисао косовских Срба трезни невероватном брзином зато што знам да је, обично, изговарана у оним ситуацијама када би постали свесни њихове (шиптарске) какве – такве предности. Насред прокопаног (будућег) аутопута, два луксузно опремљена џипа у црној боји, а око њих десеторица шиптарских специјалаца је детаљно претресала ауто београдских таблица. На путу су биле торбе, кесе, ћебад…возача нисам успела да видим. Узнемирујуће је било то што се радило о човеку који је возио ауто српских таблица, баш као и ми. У паници, зграбила сам ону ђачку документацију ишчекујући један детаљан претрес који се, ипак, није десио зато што су били заузети рутинском контролом страног држављанина. Срце Србије, а?
Ноге су ми се одузеле, а образи су подивљали од црвенила. Ишло ми се у тоалет, али није било стајања. Почела сам само о томе да мислим, уједно и да обуздавам ту неуротску реакцију на непријатности (провереним механизмима).
Осетила сам како су њих двојица одахнули када смо избегли контролу и наставили пут. Ћутали су али сам могла чути дубину њихових удисаја и издисаја и све ми је било блиставо јасно. Толико о томе како се не плаше!
Наставила сам да посматрам пределе покушавајући да се сетим и неких епизода из једног стоперског периода живота, али ми није успевало. Као да ме је доживљени стрес потпуно испразнио тако да се једног дела путовања и не сећам. Само сам једном схватила да смо стигли до скретања према Драгодану, приградском насељу где је био смештен грчки конзулат.
n4grps
Једва да сам препознала тај део. Покушала сам да схватим где тачно беше касарна, а још више где је оно месташце одакле сам често стопирала, али ништа. Тражила сам утабани прашњави круг не бих ли још једном осетила једно јунско послеподне, једно опраштање са једним Јованом које је трајало веома дуго и које нисам заборавила. Освртала сам се гледајући кроз стакла аутомобила, враћајући се двадесет година уназад, брзо, са најјачим емоцијама везаним за тог мушкарца, најзад схвативши да нема ни нас, а ни малог стајалишта. Осетила сам мало сулудог разочарања и неког кајања, а нисам могла себи да објасним због чега, баш, и ово друго.
Скренули смо лево, све више се удаљавајући од града. Прешла сам уз десну страну прозора како бих боље доживела панораму Приштине, толико колико је могуће. Хронично прљави град је захваљујући киши и ненаданој појави Сунца, блистао. Јасно сам видела разнобојне фасаде зграда и димњак топлане и небо распукло у стотину нијанси. Природа је таквом трансформацијом понудила изузетну добродошлицу свакоме ко је то могао да прими као радост и као лепоту.
Приштино, добро јутро!, проговорих гласно као из неке друге особе с намером да се мало пошалим и прекинем скоро једночасовно и мучно ћутање и освестим сапутнике како би боље доживели, то, једно окупано јесење јутро. Окренула су се обојица, не скривајући чуђење због таквог луцидног искорака.
Ништа ви не разумете, немате појма…и слепи и глуви!, прошапутала сам уверена да ме нису чули и мало љута због њиховог немара и отупљености. Како смо улазили дубље у Драгодан, архитектонско шаренило и кич су све више долазили до изражаја. Нове зграде у плавим, зеленим и црвеним и свим осталим дречавим бојама, попуниле су један део који је некада био пуст и ружан. Признала сам да је ово много боље него онда, све док нисмо ушли у онај Драгодан кога се ја сећам, онај који је био елитни део града намењен шиптарским комунистичким функционерима.
Угледала сам виле опасане зидинама које су и даље одавале луксуз, али и меру и склад. Природна низбрдица је наметала потпорне зидове као неопходно решење и то је било у реду. У ствари, зидине су биле решење чак и онда када су (Шиптари) веровали да је то прави начин да се сачува приватност. Том бесмислу смо се често подсмевали алудирајући на посесивност њихових мушкараца који су веровали да камењем могу сачувати жене. Ипак, у овом делу града то је било мало другачије. Зидине су, некако, имале смисла (можда из естетских разлога) и биле су савршене, тог јутра.
Лисац је вешто пречицама улазио из једне у другу улицу и остављао је утисак да је савршено добар познавалац успртог градића. Уске и кратке улице су биле невероватно чисте и први пут сам њима прошла. Пријао ми је тај осећај новооткривених предела. Брзо смо стигли до зграде Конзулата, чак пре уговореног састанка. Преко пута је, заиста, био мали кафић у чијој башти су била два стола са по три столице. Колега и ја смо сели, а Лисац је нестао, као дух а тако се и појавио када смо обавили посао. Одлучили смо да будемо напољу, иако није било баш топло, процењујући да је то безбедније (нисмо морали ништа једно другоме саопштавати, невербално и у страху, добро смо се разумели). Из те увучене и мале баште нисмо могли нешто посебно да видимо осим сивих металних шипки на згради Конзулата и двојице момака из обезбеђења који су стајали као кипови. Гледали смо и чекали, свако у својим мислима. Одједном нас је запахнуо миомирис свеже печених хлебова који ме је, истог трена, подсетио на далеки суживот. Онда, када смо јурили да купимо вруће рамазанке, у време поста, непосредно пре ифтара. Тада би се створила мала колона купаца када није било битно ко је ко. Продавац који је уједно и био главни мајстор свакога би љубазно услужио и отпоздравио са „изволи комшо…хвала комшо“. Знам, само, да сам се због тих миомириса радовала Рамазану. Рамазан? Насмејала сам се и осетила ту малу радост иако није било време ифтара, а вероватно ни рамазанског поста.
Чекали смо конобара, прилично дуго. Кроз стакло сам видела како два мушкарца седе и причају, о нечему јако поверљивом. Један од њих је морао бити конобар, закључили смо. Пошто смо дуго чекали, одлучила сам да уђем и наручим два продужена еспреса са топлим млеком, са цвркутавом сервилношћу у гласу (да сам се сама себе стидела). Момак који ми је ишао у сусрет нешто је говорио, али га нисам разумела. Његов саговорник, ту мојих година (бивши Титов пионир), се умешао објашњавајући ми како ћемо бити веома брзо услужени.
– Немогуће да не разуме! Они су, генерално, добро знали српски, рекла сам колеги.
– Их, не разуме, разуме, него шта него разуме.
Речи мог колеге су ме вратиле у ту истиниту причу како смо једни друге у мимоходу препознавали, верујући да то успешно чинимо. За нас су увек били ружни, да су их избачене доње вилице и упекло црвенило на лицу – несумњиво одавали, на први поглед. Да ли су заиста били ружни, то не бих могла ни сада да кажем.
Добили смо еспресо, испили га у грчу све док се нису појавили још неки Срби који су ту, вероватно, истим поводом. Одахнула сам.
Обавили смо све, веома брзо. Госпођа Викторија (која је радила на провери неопходне документације) је била веома срдачна. Циљано је, неприродном љубазношћу, настојала да нас разоружа и разбије све предрасуде са којима смо пошли од кућа. Колико год то било очигледно, пријала је пажња и респект, морам да признам.
– Волим, ја, овај град – рекла сам јој, у паузи док смо чекале некакве инструкције позамашне и налицкане Гркиње.
– Живите овде?, одговорила је питањем које је, верујем, имало намеру да увреди и понизи (савршено је говорила српски, зато не верујем да је то био лапсус). Па који то Србин живи у Приштини?
– Не, рекла сам, уздржавајући се да не кажем још понешто (као што умем, онда када проценим да ме неко провоцира).
– Сада, када завршимо, можете ићи у обилазак града. Много је лепши него пре рата!
– Верујем, одговорила сам са осмехом и кнедлом у грлу.
Без обзира на сву иронију, проценила сам да је ово јединствена прилика да видим ту нову Приштину. Поверовала сам да је прави тренутак за суочавање са променама које је претрпео мој град. И нисам се бојала, баш ничега, у том тренутку.
Неколико минута касније, госпођа Викторија је позвала такси. Колега није желео да иде, мало је и негодовао сматрајући да није време за авантуре и да заборављам да смо овде послом. А онда је посустао рекавши да ће ме сачекати у кафићу. Обећала сам му да ћу се вратити за пола сата – највише, иако сам знала да је пола сата мало за све што сам желела да обиђем.
Хтела сам, најпре, да видим сами врх Улпијане, па Акташ, а онда и многа друга места. Да направим корак, два, пет, тамо где сам некада корачала. Да се нагледам тог сивила и црних птица и да у грудима осетим своју далеку младост. Ухватих себе, у једном тренутку, како разрађујем план да када се будемо спуштали са Драгодана према граду, можемо проћи улицом ЈНА (како ли се сада зове, баш ме интересује)… па бих накратко свратила до Саре (моје пријатељице) да је поздравим пошто немам много времена. Већ сам видела себе како се невероватном брзином пењем на други спрат, како без куцања улазим, како отварам врата њене собе, како је затичем у кревету, како ме мрзовољно гледа зато што је будим тако рано. Како, ипак, одлучујем да се задржим бар десет минута , толико могу, а таксиста може и да сачека. А онда, да скокнем преко пута до пекара Ђељаља и купим свима по једну рамазанку, за успут.
Десет минута је требало да дође наручени Бани – такси а само минут да схватим како сам све испомешала, и оно сада и оно прошло, и оно немогуће – будуће!
Сару не бих пронашла на тој адреси, а ни све оне људе на чија врата сам улазила са радошћу. У мимоходу не бих препознала ниједно лице и не бих разумела ниједну реч коју би изговорили. На местима где су била српска знамења видела бих кипове нових јунака које не бих могла да славим.
У мени се одвијала већ позната драма хоћу – нећу, као и много пута пре у неким другим ситуацијама, али и инат који ми је пробудила Викторија. Па колико њено, толико је и моје небо (једно, на које сви имамо право).
Док сам чекала такси, колега ми је опрезно, скоро нечујно рекао:
– Јеси ли имала већи крст да окачиш?
– Пази стварно, нисам се сетила, рекла сам.
– …И флор са џемпера, скини!
У праву је, помислила сам. Имала сам на себи све видне симболе који би некоме могли много да засметају. Скинула сам флор и одложила га у торбу, али ланчић нисам могла да откопчам. Мала копча је, због напетости, измицала мојим влажним прстима. Што сам више покушавала, све даље сам била од решења мале незгоде. Није било друге, само да га покидам. Колега је схватио о чему се ради, па је пришао да ми помогне.
Док смо се, тако, мучили око ланчића, пролазиле су две средовечне жене којима је наш призор био довољно интригантан, па су нас боље осмотриле. Чула сам како је црвенокоса гласно рекла, са пуно презира: Шкија!
Реч ме је погодила, тачније, пробудила. Сетила сам се једног повратка из школе на Бајиру (део Митровице који је настањен Шиптарима) када је група дечака, препознавши да нисам њихова, хорски, сочно и са много мржње, скандирала: Шкија, Шкија…
Трчали су за мном све док се нису уморили и промукли. Ја сам се правила да их не примећујем а умирала сам од страха, од немоћи зато што сам знала да ме нико од пролазника не би заштитио. Шкија је погрдни назив за Србе, а преводи се као „свиња“. Тако су ми објаснили они који нису били баш сигурни у прави превод сленга.
Значи, треба да одем у град као Шкија, као уљез и да то буде мој идентитет. Без крста око врата каквим су баба Нилка и прабаба Сава жалиле своје умрле. Треба ми виза за мој град, који реално, под таквим условима и није мој. Два апсурда која су ме потпуно поколебала у једној јасној намери, сада још чистијој одлуци да ми је виза за изгубљени град потпуно непотребна.
Када је стигао такси, направила сам се да га не видим. Почела сам неку причу са колегом само да бих избегла могућу комуникацију са возачем коме је било јасно да сам га очекивала. Чекао је пет минута и отишао. Следећи долазак у Приштину сам отворено избегла и препустила ту обавезу колеги који је и даље тврдио да се не плаши.
Таман када смо проценили да бисмо могли да кренемо, појавио се Лисац. Не знам где је могао да буде, али као да нас је држао на оку, а да тога нисмо били свесни.
Враћали смо се неким споредним, блатњавим путевима зато што је хтео да избегне могући претрес испред Милошева. Пролазили смо поред неких запуштених кућа, дуж равнице, према Прилужју, да бисмо се укључили на главни пут. Нисам могла да проценим где смо и јесу ли то српска или шиптарска села. Није ту било разлике, села Косоваца или Ђивђана (тако зовемо Србе у том појасу око Приштине) била су слична комшијским. И једни и други су имали зидине око кућа. Рурално становништво је попримило много тога од комшија. Сличност је била у исквареном матерњем језику, у разним примесама у моралу (нарочито на релацији мушко – женских односа), али и у култури живљења. И на тај начин постоји подела: Срби са Севера и они јужно од Ибра, Косовци – Ђивђани!
Ауто је поскакивао по рупама а киша је поново постала декор једног путовања које је донело и ново сазнање. Ситно је промицала и бацала ме у благу поспаност, а онда и у прави сан.
– Еј, пробуди се, стигли смо! – рекао је колега.
– А? Јесмо? – одговорила сам буновна и уморна од четворочасовног распећа које ми се одужило толико да сам помислила како сам данима одсутна.
– Само да знаш да хрчеш, рекао је.
– Ја не хрчем, рекла сам љутито, љута зато што сам љута.
Изашла сам из аута потпуно избезумљена. Тренутак смирења ме је стигао када сам приставила кафу, на мој начин и по мојој мери. Сипала сам је у наранџасту дубоку шољу из које је, иначе, пијем и прислонила се једним раменом уз прозор. Тенда је одзвањала од кише која је постајала све разузданија, као и обданица која је изашла из јутарње безбрижности, одавно. Сада је све, већ, другачије. Тешке су ми мисли и капци који наткривају поглед ка себи и другима. Осетила сам како ми је кренула суза из левог ока, нема и топла као и сваки гутљај мог горког напитка. Између сваког гутљаја стизао ме је осећај немоћи, онај исти с којим живи сваки Србин, с које год стране Ибра да је.
Опсовах са толико бола и пораза у души, дубоко свесна да то неће помоћи. А добро знам, и да сам прокопани ауто – пут посула цвећем, исто би било.

“Iz zbirke kratkih priča “Skupljači jesenjeg lišća”

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s