ZLATAN PELCER: GORAK UKUS MLADIH PEČENjAKA


lep

Sedi za stolom, naspram mene, udobno uvaljena u stolicu. Gleda negde kroz mene u poslednje zrake sunca koji se igraju po zelenilu visokog drveća. Širi nosnice, miriše zrak. Pucketanje vatre i miris tek pečenih mladih kukuruza je uvlači još dublje u neki samo njoj znani svet. U prilici sam da iz neposredne blizine osmotrim to lice, lice koje u tom trenutku nema masku sretne i ostvarene žene. Lepo lice izraženih jagodica, prirodno crvene i sočne usne. Ima jako prodorne oči. Srednje pedeste nisu ništa oduzele toj bivšoj lepotici. Mršava je i visoka skoro dva metra, bivša sportašica, sada radnica u jednoj kompaniji. Držanje joj je pravilno bez obzira na pogrbljena leđa od višegodišnjeg napornog rada.
Sedi i luta u mislima. Prekrstila je noge i rukama zagrlila kolena. U svetlim pantalonama je. Odurnost je čini još čudnijom! Ovde ne mora glumiti, znamo se jako dobro. Gledam te izrađene ruke – nekada lepe i nežne, na kojima su vidno izražene vene. Težak život, kažu one, ipak, nokti uredni, lepi i bez laka. Jednom nogom lagano njiše u taktu samo njoj znane melodije. Seda kosa, sada nijansirana u tamno-mahagoni boju, uredno začešljana u ležernu i meku pletenicu koju je nehajno prebacila preko ramena. Kao da ne diše. Gledam je dok pripaljujem cigaretu sa nekom dozom saosećanja: neka je, neka budna sanja! Po izrazu lica, rekao bih, nisu to loši sni. Pogled vraćam na njene ruke. Ženske ruke koje su u dugim rukavima iako je vani toplo. Znam da joj je koža preosetljiva na sunce i da joj se pojavljuju alergijske fleke i otoci. Zbog toga je njeno lice belo, mnogo belje nego kod drugih žena.
Znam da voli šetnju, ali to može sebi priuštiti jedino ujutru, pre vreline.
Dubok uzdah i vraćanje u realnost :
– Izvini, odlutala sam. Ova vatra i kukuruzi… vratiše me u zavičaj. Eh, behu to srećne godine, moj Zlajo!
– Vanja, zar danas nema sreće?
– Ne, ovde je nema! Ovo je Amerika, ovde je sreća još samo u šou programima. Amerika tako hrani mase. Prave sreće nemaaa… I sreću će jednog dana početi da pakuju u konzerve i da izvoze uz dobru reklamu. Samo, ni tada je neće oni konzumirati.
– Neki kažu da se sreća može kupiti, dodadoh.
– E, to je Amerika i njena vizija sreće. Daj, da probam te kukuruze. Kad me već čačnu, ispričaću ti nešto, znamo se dugo ali ovo nisi znao… Daj taj kukuruz!
Uzimam najbolji pečenjak, uvijam ga u kukuruzovinu i dodajem joj uz upozorenje da čuva ruke zato što je vruć. Hvata ga smelo i zagriza dok joj gar istog trenutka zaprlja lice. Grize jednom, drugi put, a onda progovara:
– Ove male stvari para vrede! Ali ludi Ameri to ne mogu da shvate!
Grizla je, sve u krug, uživajući u sočnosti mladih kukuruza koje sam ispekao na pravom žaru od borovog drveta. Uzeo sam i ja jedan, prosto me je naterala dok sam je gledao kako mljacka. Posle prvog zagrižaja, zaključih: ovo je onaj isti ukus… onda kada smo krali pečenjake i pekli ih kraj reke, posle kupanja, vraćajući se kući musavi sa garežom ispod noktiju. Eh, kako smo se smejali i grabili se za onaj poslednji dok je još cvileo u pepelu!
– Imaš pravo Vanja, beše to sreća…
Vanja je i dalje grizla, činilo mi se da će i šišarku pojesti. Videla je kao je gledam i naslutila o čemu razmišljam, pa je počela da se smeje. Tako slatko, podsećajući me na najsrećniju devojku.
– Zlajo, mangupe stari, nisam se ovako nasmejala, pa, bogami, skoro četiri decenije!
Još jednom je prasnula u smeh. Znao sam ja dobro da se Vanja nasmeje samo kada se uvuče u moje dvorište, među debla javorova, kraj vanjskog kamina.
– Šta ćeš popiti, Vanja? Hladna voda ili crno vino?
– Daj prvo vino, dobro sam jela a pešice sam došla, tako da ne brinem za vožnju. Ali, mala čaša, barabo! Priča mi se… neću da se uspavam… I dodaj još koju cepanicu… (onda se primiče vatri) Ne pali svetlo, volim da gledam u vatru.
Donosim dve čaše vina, njoj dajem onu koja je do pola napunjena. Zahvaljuje se. Nasmejasmo se istog časa.
– Nikad te nisam pitao, odakle si, znam da si iz Srbije?
– Ja sam iz jednog sela kraj Mladenovca.
– Mladenovac, aha…znao sam jednog Mirka, ne mogu se setiti prezimena, nebitno…Otkud ti u Milvokiju?
– E, moj Zlajo…otkud, a otkud ti? Svako je odnekud tu.
– Ja sam ti iz radničko – seljačke porodice, otac radio i bavio se poljoprivredom, majka je bila domaćica. Računalo se da ne radi, a to što se ubijala od posla, to je druga priča. Ona je prva počela da se bavi plastenicima. Pijacu u Mladenovcu je među prvima snabdevala. I sir i kajmak je prodavala… sve je stizala (onda duboko uzdahnu i samo što ne zaplaka). Sve je bilo u njenim rukama, i kuća i bašta i brat i ja, sve… Doduše, otac joj je pomagao kad bi došao s posla. Borba je to, teška i dan danas. A bila sam srećna, i brat i ja… Već u osnovnoj školi sam se ovako izdužila. Bila sam viša i od učiteljice (tu se slatko nasmeja). Trenirala sam košarku, ali profesorka je bila neka teška žena, sačuvaj Bože. Zbog nje sam i napustila košarku. Kad sam upisala ekonomsku u Mladenovcu, počela sam da treniram rukomet.
– Znači sportašica, rekoh dolivajući joj još malo vina
– Da, dragi moj, centarfor!
– I, znači, nesuđeni centarfor, našalih se pripaljujući još jednu cigaretu, poslednju iz tabakere.
– Nesuđeni… Volela sam taj sport, stvarno sam volela. A teško je bilo sa sela stizati na treninge, nije bilo prevoza. Majka je plaćala komšiji da me vozi i vraća. E, mojoj majci ništa nije bilo teško… Sve je radila za brata i mene. Pomogla bih još nešto po kući, u štalu i baštu nisam išla, bojala sam se životinja, posebno od buba, evo i sad, isto… Znala je ona to, nije me terala, majka ko majka, uvek da zaštiti. Ali ne lezi vraže, dođe pubertet, lude godine. Bila sam četvrti razred srednje, dođe u razred jedan visok, lep momčić, moje visine. Gradski mangup! Danas mogu da kažem, razmaženi jedinac koji je mogao sve što mi nismo tada ni sanjali. Imao je auto, nekog stojadina. Ej, zanš šta je to bilo za Mladenovac! Još i to, voleo je poeziju, gitaru… Tada je počeo i da pijucka, a devojke ga saletale sa svih strana. E, ja ti se zaljubim! Tu sam prvi ut shvatila šta je ljubav, a i šta je tuga. Radila sam mu zadatke, lenštinu je mrzelo da uči. Ja mu pomagala, a on posle škole, ode s jednom, drugom… U školi sam se smejala, a kod kuće, plači… Majka me je samo gledala bledo i ništa mi nije govorila. A zaklela sam se: biće moj i tačka! Glupo žensko, umesto da ga šutnem ja bih mu dušu dala.
Nasmejao sam se, a onda joj se izvinio zbog učinjenog. Glupo žensko, koliko puta sam to čuo! Dolio sam joj još malo vina, ona je čašu prihvatila obema rukama. Istog časa su joj se dve suze skotrljale niz lice, tihe, neme.
– Savo, tako se zove. Jedinac jednog kafandžije, na pijaci mu je bio lokal. Majka mu je umrla odmah posle porođaja. Otac mu se nije ženio, tetke su ga podigle. I naravno, razmazile. Otac mu je bio dobar i vredan čovek. Štedeo je svaki dinar. Sve je njemu davao, koliko god da je tražio, za njega je živeo. Savo je to znao i koristio ga, maksimalno. Završila sam četvrti razred sa odličnim, a Savo se jedva provukao. Dobio on novi BMV, ja novu tugu. Otišao na more novim autom, jer šta ima to novo i interesantno u malom gradu, u toku leta. A ja, sedela i plakala, samo Savo i niko drugi… pomagala sam majci u kući, upisala Višu ekonomsku školu… Došlo i vreme zimnice, i tu sam pomagala, šta ću, na selu se živelo. Ali, majci ne može ništa da promakne. Vidi ona da patim i samo me popreko pogleda. Brat me je zadirkivao: vidi, vidi, zaljubila se naša Vanja! A ja plačem i ćutim. Tuga, uh, kad se setim… Oktobra krenula predavanja, kiše svakoga dana čini mi se. Dolazila sam na fakultet sva mokra, sazuvala čizme i obuvala suve patike dok se ove ne osuše. A savo je svakoga dana vozio po neko novo luče, dolazio bi i na treninge, tu su lepe devojke, zato… Meni se samo kulturno javljao, za drugima je jurio. Tada sam sve zamrzela, i klub i rukomet, sve zbog njega. Uh, prva godina mi je tako prošla, u agoniji. Bilo je momaka, udvarali su mi se. Meni je to bilo smešno, nekada i odvratno. Sve sam odbijala, bežala od njih. Negde pred Novu godinu, sećam se, susnežica, a ja čekam autobus… zaustavi se crveni BMV. Pogledah, Savo za volanom. Samo je kratko rekao: upadaj! Nećkala sam se ali, đavo mi ne da mira, inat devojački. Dok me je vozio kući udvarao se, laskao. Sigurno su ga one njegove tada ostavile, ne znam. Molio me je da dočekamo Novu godinu zajedno, u gradu, kod jednog zajedničkog prijatelja. Znala sam tog momka kod koga je trebalo da se slavi. Savu nisam ništa odgovorila. Htela sam najpre s majkom da porazgovaram, ne zato što mi je branila izlaske, nego da čujem savet. Ili, odlagala sam da mu odgovorim da bih smirila misli.
– Mami sam rekla da izlazim sa Savom i da ću se tek sutra vratiti, jednostavno da ne brine. Mama ga je na neki poseban način volela, samo su je bolelle moje suze. A i znala je čika Mirka, Savinog oca. E, kakva je to ljudeskera bio, dva metra visok, uvek spreman za šalu, a imao je tako tople oči i osmeh kao kod deteta. Svaki dan je dolazio do tezge gde je mama prodavala sir i kajmak. Uz glasan osmeh, lomeći komade sira iz mamine kante, dodao bi: prijo, da ja ovo na vreme probam, dok se moj Savo nije zaljubio! Da znam ja šte će mi dete jesti kad ga tašta preuzme u svoje ruke.
– Mama je prihvatala šalu, tako se na pijeci živelo i pričalo. Uzela bi kišobran i ppretila mu dok su se svi smejali. Tako su, na naš način, pravili pošalice kako bi im brže prošlo vreme. Mene je posebno voleo, uvek bi me pomazio po kosi, rekao neku lepu reč. Imao je za svakoga i lepu reč i strljenje, čak i onda kada je bilo teško… Takav je bio, eh… A Savo, konstitucijom je podsećao na oca, ali narav je izgleda imao na majku. Nekako, drugi izraz lica, lukaviji, kao da nije Markov sin.
– Donela sam odluku, idem sa Savom na proslavu. Već u pola devet bila sam spremna. Došao je po mene, u odelu, sređen. Lepo mu je stajalo. Za pravo čudo još uvek je bio trezan. Bili smo lep par. Igrali smo skoro celu noć. Kažem skoro, jer kada nije igrao sedeo je i pio, samo viski… jedan za drugim. Gazdin sin! Ja sam čavrljala sa drugaricama, ali sam ga jednim okom, kradom, pratila. Ove noći će biti moj, tako sam odlučila!
– Ponoć, čestitke, ludnica, krali su mi ga. Ipak, uspela sam da ga se dočepam. Tada smo se, prvi put, pravo poljubili. Sva sam obamrla od neke topline. Ludo žensko! Jedan poljubac me je razoružao, srušio svu opreznost. Sve sam tada zaboravila što sam znala o njemu! Tog momenta ništa nije bilo bitno. Bio je moj!
– Proslava se završila poslednjim plesom uz pesmu “Nights in white satin”. Gledala sam ga zaljubljeno. Ipak videla sam da je pijan, ne onako gadno kako zna biti, ali pijan. Šaputao mi je nežene reči na uvo, ljubio me, grlio. A ja, ne znam gde se nalazim od sreće. Treperila sam kao list na vetru. Žensko, moj Zlajo, samo bi da leti!
– Izađosmo napolje, a ono, petnaestak santimetara snega, sve smrzlo. Blista od hladnoće. Sve blista kao da su svuda kristali posuti. Koračam pored Save, letim… sve zamišljam da sam princeza u nekim izgubljenom i naprečac nađenom carstvu. Moj princ je pored mene. Srce lupa, hoće da iskoči. Savo pokušava da prepozna svoj auto, ali to su bile samo kupole od snega. Smejem se, jer nam auto i ne treba. Kuća u koju idemo je tu, na petnaest minuta od hotela. Videlo se svetlo…
Tu je Vanja zastala, otpila gutljaj vina i duboko uzdahnula, kao da nešto teško spušta na zemlju. Malo se promeškoljila u stolici. Nije gledala u mene već u vatru u kojoj je bila nova cepanica od borovine. Zapucketala je vatra, osvetlila joj lice. Bila je ozbiljna, a setna. Spokoj koji se kod nje retko kada može videti. Lomila je prošlost, možda prvi put, na sitne kristale. Ti kristali su joj tek danas bili jasni. Boleli su je, rezali dušu. Samo sam ćutao i iz prikrajka je gledao, praveći se da gledam negde u daljinu. Čekao sam, znao sam da njena priča tek sada počinje.
– Savin i moj prijatelj, Slaviša, je živeo tu. Sin bogatog arhitekte koji je radio u Beogradu. Tamo su i živeli, ova kuća im je bila za odmor. Tu bi dolazili u kasno leto. Pravio se ajvar, spremala zimnica… vozili su to za Beograd, nekim skupim kolima, ne znam koje marke su. Domaća i neprskana hrana tamo je imala veću vrednost. A i njegov otac je voleo zavičaj. Slaviša je išao očevim stopama. Studirao je arhitekturu. Mladi boem koji je još u srednjoj školi bio dobar Savin prijatelj. Nikada mi nije bilo jasno kako se ta bogata i razmažena deca nađu! Obojica su bili pametni, nisu bili rivali, bili su prijatelji koji su tako lakše išli kroz život. Kasniji su ušli i u neki posao, eto kako su život uvezali!
– Gledam tu kućerinu, dva sprata, kao mauzolej. Dokaz moći svim Mladenovčanima, interesantna u arhitektonskom smislu. Te noći, osvetljena svim svetlima. Blistala je. Meni je ličila na zamak nekog kraljevstva. U onoj belini, sve je izgledalo čarobno. Poslednja čaša šampanjca je odradila svoje… dovela osećaj čarobnosti do savršenstva. U kući mnogo parova. Slaviša je ljubazan, obradovao se kad nas je video zajedno. Da li je već tada naučio da lažnu susretljivost iskoristi, ne znam. Tada mi to nije smetalo. Bila sam u svom svetu, tu sa Savom.
– Ray Carls i tiha muzika za ples je pojačala moju omamljenost. Duša je procvetala. Bila sam žena koja voli svom dušom, celim bićem. Ovo je bila moja noć! Svi su se polako razišli, mnogi su se sakrili po sobama. Slaviša je uzeo ključeve od Savinog auta. Za svaki slučaj, rekao je, spavajte ovde, popili ste, sneg je napadao. Ajde, ujutro ćemo svi doručkovati, ima kreveta koliko hoćete…
– Bio je trezan, racionalan kao i uvek. Na njegovom licu je bilo svega sem emocija. Možda mi baš zbog toga nije bio drag. Uvek sam ga držala na distanci. Uveo nas je u lepo sređenu spavaću sobu sa kupatilom i prigušenim svetlom. Ličilo je na bajku. On je nestao, a mi smo ostali zagrljeni na sred sobe. Dodiri, poljupci su ljuštili sa nas deo po deo odeće. Tela su u želji uživala. Prvi put sam u životu osetila želju da vrištim, da grebem, ujedam. Da divljam! Jednostavno, da pustim tu divljinu iz sebe. Svoju nevinost sam nudila na pladnju žrtvenosti žene. Želela sam ga. Strovali smo se na krevet, zapleteni dugim nogama i rukama. Ljubio me po celom telu. Od orgazma, umalo sam ga ugušila nogama. Grčila sam se, stenjala. Žar plodnosti u dnu stomaka je tražio muškost. Tražila je muškarca u punom naponu snage.
Duboko je uzdahnula a, onda u jednom gutljaju ispila ostatak vina. Pogledala me je u lice. Niz njeno lice su se išli mlazevi suza.
– Sipaj mi, molim te, još jednu čašu vina.
Ruka joj je drhtala dok je približavala čašu ustima. Na tren je ućutala, a onda nastavila tihim glasom:
– Moja ljubav, moja sreća, moj Savo se samo okrenuo i zaspao. Nismo ni vodili ljubav, nije mu se dig'o. Ni oni silni dodiri, ni poljupci… ništa ga nije uzbudilo. Ja sam doživela orgazam dok smo se ljubili, a on… Ima li veće boli za ženu od ovog saznanja. Pored moje ljubavi, ostadoh nevina! Ustala sam, gledam se u ogledalu, onako gola, tražila manu, grešku. Plakala. Neutešno plakala. Htela sam dušu da rasporim.
– Pred zoru sam se iskrala iz kuće. U štiklicama sam gazila kroz duboki sneg. Ništa nisam osećala sem želje da me mraz smrzne, u santu pretvori. Ni sama nisam znala koliko sam hodala. Bukvalno sam se sudarila sa taksijem. Stigla sam kući i pravo naletela na mamu. Tek je pomuzla krave. Samo me je pogledala. Dobro znam šta je mislila. Ta spoznaja mi je naterala suze na oči. Mamu je to pogodilo. Tresnula je šerpom o šporet i mleko se razlilo.
– Šta cmizdriš? Spavala si sa njim, sad sam ti ja kriva za tu tvoju glupost. Otac će sad… ako te vidi takvu, biće svašta. Na umivanje i u sobu!
– Ustala sam i u prolazu tiho rekla: nisam spavala, posvađali smo se, opet se napio. Ovu moju tajnu nikada, nikome nisam ispričala.
– Dani su tekli, godina je imala oscilacija. Završila sam Višu, brzo sam našla posao. Radila sam u jenoj prodavnici nameštaja, u račiunovodstvu. Savu sam izbegavala. Jednom smo se sreli, za srpsku Novu godinu. Bila sam ispred crkve sa koleginicama, kada mi je prišao. Lepo smo se pozdravili, kulturno me je uhvatio ispod ruke i odvukao od ostalih. Pitao je šta je to što nije zadovoljilao moju želju u krevetu. Šokirao me skroz! On i ne zna šta se desilo. Pogledala sam ga i rekla, baš drsko:
– Ništa nije valjalo moj Savo. Pusti me i ne prilazi mi više.
– E, to odbijanje ga je privuklo. Godinama je pokušavao da dođe do mene. Bili smo u čudnoj vezi, izlazili na piće, slavili rođendane. Jedne godine smo išli i na more, nas dvoje sami. Nikada mu nisam dozvolila da mi se primakne, ne onako – kao muškarac… Otvoreno sam mu rekla da neću da spavam sa pijanicom. Tek, kada se rastrezni, možemo pričati, čak i o braku. Do tada, neka ne razmišlja o meni kao ženi u krevetu. To ga je još više razbesnelo. Nije se treznio iz inata.
– Čika Marko je poboljevao. Više je bio po bolnicama nego kod kuće. U suštini, nikada i nije bio kod kuće. Kad nije u bolnici, u kafani je. Savo je pruzeo jedan deo obaveza oko kafane, ali nije on znao s parama. Ništa mu nije išlo od ruke. Najteže je bilo rano ustati! Spavao bi do kasno posle podne, i tad nije bilo svrhe otvarati kafanu. Pijaca bi se razišla, nije bilo mušterija.
– Oko mene je igrao svaki dan. Davao obećanja i nastavio po svome, nije se treznio. Četiri godine, nakon one fatalne Nove godine, čika Marko je otišao. Umro je u svom lokalu, perući šoljice za kafu. Našli su ga naslonjenog na sudoperu kao da spava. Na licu mu je igrao smešak. Otišao je sa samo njemu znanom setom. Sahrana je bila velika, došlo mnogo sveta. Savo je nasledio velike pare. Spoznaja da je i bez oca ostao, pogubno je delovala na njega. Preko noći je ostario, sazreo. Prodao je tu kafanicu i od tog novca i još neke očeve ušteđevine, kupio restoran. U sklopu restorana je imao i mali stan. Prestao je da pije. Bar sam verovala da je tako. Meni je obećao brak, ali sam morala da sačekam dok završi sve poslove oko restorana. Verovala sam mu i čekala ga. Jednog dana, ni sama na znam koji je povod bio, upala sam u njegov stan, kao i mnogo puta pre. Zateknem ga na jednoj njegovoj plesačici iz restorana! Ruskinja neka. Samo sam ga upitala: šta je ovo Savo? Skočio je i vrisnuo:
– Špijuniraš me, ti, frigidna ženo! Ima onih koje znaju da uživaju u seksu! Da te ne vidim više…
– Šok! Htela sam da umrem. Izašla sam iz stana i nisam znala gde sam. Ovako me niko nije uvredio. Hodala sam, a ulica me je jela. Imala sam osećaj da sam bez nogu. Tonule su sa svakim korakom, sve dublje i dublje. Da mi je da umrem.
– Stavila sam tačku i na Savu i na tu ljubav. Retko kad sam izlazila.Majci nisam nikada ništa rekla, i ovu tajnu, eto, samo ti danas znaš. Sve se u meni srušilo. Tada sam mislila da više nemam duše.
– Mesec dana kasnije u radnji se pojavio Dragan, moj školski drug. Neobična ličnost koja je bila neprimetna u toku škole. Lep čovek, uredan, u skupoj odeći. Živi u Americi. Došao je da obiđe rodbinu nakon toliko godina. Ostaje nekoliko nedelja. Tih, smiren, opšta suprotnost Savi. Pozvao me je na piće. Pristala sam, iz dosade. Velim, što da ne, bivši drug… Naredne večeri je došao po mene, nekim mercedesom, kaže iznajmio ga preko rent-a-kar- a, njegov ostao tamo. Tiho i na čudan način se udvarao. Planski je sve radio samo što ja nisam znala. Pomislila sam: Amerika ga promenila. Mada, i ne sećam se kakav je bio u školi jer je kao senka prošao pored svih nas. Moja ranjena duša vapila je za malo pažnje. Ne ljubavi, nego pažnje! Žena sam i trebalo mi je to: cvet kao poklon, lep osmeh, izlazak, i ništa više. Predložio mi je da dođem u Ameriku, da otputujem sa njim kao turista. Rekao mi je da imam gde da spavam, da treba da obiđem Ameriku koja je izuzetna. Kaže: ako ti se ne svidi, možeš da se vratiš, nije problem. On bi mi platio kartu, da ne brinem, dobro se snašao tamo, nije to skupo za njega. Mislila sam da se šali, ali on je bio uporan. Razmišljala sam o svemu: ovde svi znaju da sam bila sa Savom, to je propalo, on svakoga dana vodi po jednu… Sramota me je o tome da pričam, Zlajo…

Tu zastaje, uzima tabakeru koja je bila na stočiću i kao da je grli. Lice joj crveno, od vina ili od stida, ne znam. Pognula glavu i kao da je prestala da diše. Onda diže pogled negde ka krošnji visokog javora i nastavlja:
– Svakoga dana majka mi , nesvesno, uz doručak servira umesto čokolade ili keksa, priču o braku i deci. Te, udala se ova, te porodila se ona… puni mi glavu njenim planovima i o tome kako godine prolaze, ako mislim da rađam. Ljudi me sa podsmehom gledaju, ostavljena sam, a trebalo je sa Savom dom da gradim. Savo me je odbacio ko staru krpu. Tako sam se bedno osećala, kad bi znao. Imala sam osećaj da za mnom idu neki tračevi… Odlazak odatle je bio jedino rešenje, da se spasim i od sebe i od drugih. Krila sam to od Dragana, a njegove ideje su bile samo gorivo za moju maštu. Jedne večeri, u restoranu, za stolom, Dragan me je zaprosio. Kleko je na pod, muzika se utišala, svi su gledali, a onda me je pred svima upitao: Vanja, hoćeš li se udati za mene?
– Pristala sam. Svi su vrištali, tapšali. Znala sam da je sa osobljem restorana, mnogo ranije, to dogovorio, ali mi je prijalo. Pokušala sam da ga poljubm kada smo se zagrlili, ali se sve završilo na brzinu i ovlaš. Izvinio se rečima da je stidljiv. Bio je crven u licu. Dobila sam na poklon divan verenički prsten sa dijamantom. Vidiš koliki je, ima celi karat u njemu!
Okretala je desnu ruku prema meni, da bolje vidim prsten. Plakala je kao kiša u sred oktobra. Dodao sam još drva u vatru i primako joj tanjir sa naseckanom pršutom koju sam kupio još prošlog vikenda, kod jednog našeg čoveka. Doneo sam joj hladnu čašu vode. Nisam hteo da se napije, dosta je pijana od priče. Uzela je rukom parče dimnjene govedine. Gledao sam te ruke, sve vreme su mi one bile pred očima. Dugački prsti, a žile na šakama kao debeli kablovi plave boje.
– Kući sam se vratila, mama me gleda i krsti se: dete, kao da si drogirana ili pijana, šta je!? Koji je đavo ušao u tebe? Pogledaj se u ogledalo, ne ličiš na sebe.
– Pokazala sam joj prsten, sela na stoločicu pored šporeta i zaplakala. I ona je zaplakala, a onda kroz plač dodala: Udaje se moja princeza, što plačem, treba da sam vesela; stari, dolazi ovamo i daj tu tvoju rakiju, dozivala je oca. Otišala sam u sobu. Čula sam kako nazdravljaju, bili su srećni zbog mene. A da li sam ja bila srećna? Tek tada sam se zapitala. Nisam bila srećna. Ovo mi je bio beg u nestvarno, cena moje propasti u mom zavičaju. Pitala sam se: a gde je ljubav, Vanja? Valjda će doći, žena može da zavoli muškarca. Ovaj je baš lep, što ga ne bih zavolela?
– Ostatk meseca je prošao u trci do Beograda i ambasade. Dragan je sređivao naše papire. Uvek je nalazio izgovor i nikada nije svratio do mojih. Svi su znali da se udajem za Dragana, bogatog Amerikanca. Moji nisu baš sve znali. Tek sam ih morala obavestiti da napuštam zemlju. Razmišljala sam kako će to primiti, naročito malđi brat, jako smo vezani, kao da smo blizanci. Dragan mi je, dva dana pre polaska, rekoo: ideš kao turista, nisam uspeo drugo da sredm, tamo ćemo se venčati; moj advokat će sve srediti; reci svojim ada prekosutra putujemo… Ja idem da sve sredim sa svojima. Kasnije, kada budemo dolazili, venčaćemo se, ovde u crkvi. Sada za to nemamo vremena. To mi je reko i nestao. Jurio je da sve završi. Delovao mi je kao jako zaposlen i sposoban muškarac koji se bori za svoju ženu.
– Dan pre puta, mojima sam rekla da odlazim. Nastala je tuga, galama, a onda je majka – najtrezvenija, rekla: Neka ti je sa srećom ćerko! Žena ide uz svog muža ma gde da je on. Tako je sudbima hteka da ga upoznaš, sad prati svoju sudbinu!
– Putovali smo do Beograda onim mercedesom. Vratio ga je kad smo stigli na aerodrom. Let do Minhena, a onda međunarodni let do Njujorka. Sve je prošlo kako treba. Doduše, moj prvi let avionom i to na tako dalek put. Carinske formalnosti je sredio advokat koji nas je čekao. Stariji, zlatom načičkani, muškarac. Tek danas shvatam njegov akcenat, akcenat stranca. Tada sam mislila da je pravi Amerikanac.
– Sa aerodroma, vožnja kadilakom do Detroita. Ja sam spavala, jer je auto bio udoban da se ni motor ne čuje. Vožnja me uljuljkala. Probudila sam se kada smo se zaustavili ispred velike betonske zgrade. Vrata garaže su se otvorila i pojavio se veliki parking prostor. Iz parkinga smo ušli kroz metalna vrata na kojima je škljocnulo više brava. Ušli smo u neki stan. Meni je ličio na atelje. Mnogo slika i skulptura svuda. Prigušeno crveno svetlo odbijalo se od mnoštva ogledala. I na plafonu ih je bilo. Čudan stan. Iz njega se liftom išlo na sprat. Tu je bio ogroman stan, kao hotelski deo, sa više soba, sve u skupim tepisima i teškim zastorima. Na stolu koji je pretvoren u stakleni izložbeni deo, kolekcija prstenja, muškog prstenja sa svim mogućim kamenjem na njima. Nikada u životu nisam videla tako veliko prstenje.
– Advokat nas je vodio, ponudio je da sednemo. Iz skrivenog bifea na zidu izvadio je flašu viskija i sipao je u tri čaše. Da nazdravimo za srećan dolazak i dobar izbor, rekao je, pokazujući glavom na mene. Oni su ispili svoje piće, ja sam samo srknula i bilo mi je dosta. Druga vremenska zona i to malo alkohola, učinili su da sam se osećala jako umorno. Njih dvojica su ćaskali na engleskom koji ja nisam znala. Čudan osećaj kada se nađeš u društvu gde pričaju na jeziku koji ne razumeš. Smejali su se nečemu, a ja sam ih samo bledo gledala. Zamolila sam Dragana da mi pokaže gde mogu da se osvežim i gde da ostavim stvari. Put je za mene bio težak. Naravno, kao i uvek, Dragan je bio ljubazan. Sišli smo u prizemlje. Uveo me je u sobu sa kupatilom i velikim krevetom. Prozora nije bilo, ili ih ja nisam videla. Sve ostalo je bilo u ogledalima i teškim braon zavesama od pliša. Osećala sam da sa poda ili kroz pod, duva osvežavajući vazduh. Klima-uređaj je ovu sobu dražao na stalnoj temperaturi od devetnaest stepeni. Dragan se izvinio, morao je da završi još neke stvari sa advokatom. Ostavio me je da se istuširam i osvežim. Obećao je da će se brzo vratiti.
– Nakon tuširanja, obukla sma svoju novu, crnu spavaćicu od čipke, ogrnula se ogrtačem slične izrade. Za mene je ovo bila prva bračna noć. Sela sam na krevet i sve se zaljuljalo. Bože dragi, vodeni krevet! Nikada nisam ni videla tako nešto. Zavalila sam se na leđa i gledala sebe na ogledalu koje se nalazilo na plafonu. Bila sam zadovoljna svojim izgledom, izgledom žene koja je poželjna. Tek tada su mi pažnju privukle slike i statue. Na svim su bili aktovi muškaraca, dobro mišićavih muškaraca. Statue koje su jako dobro urađene, ličile su na Mikelanđelove. Ovaj stan mora da je uredila neka umetnica, neka žena koja je opsednita muškim telom, mislila sam i utonula u san.
– Jutro je donelo šok. Probudila sam se sva uplašena. Nisam znala gde sam to. Isto svetlo, vreme kao da je stalo. Trebalo mi je vremena da shvatim gde sam. Onda spoznaja da Dragan nije ni dolazio. Sva sam se smrzla. Klima i vodeni krevet su iz mene izvukli zadnji atom topline. Sklanjala sam zavese dok ne nađoh mala vrata. Kada sam ih otvorila videla sam da je to ormar sa ženskom garderobom, posteljina i mnogo malih jastuka. Našla sam neki topao ogrtač i ogrnula se. Kroz glavu mi je haos tutnjao kao voz. Umila sam se i nastavila da istražujem sobu. Iza zavese je bilo još kipova. Jedan sam umalo srušila histerično tražeći neki prozor. Konačno sam našla jedan ili jedini prozor, metar sa metar, isečen u metar debelom betonu. Sa unutrašnje strane je bila rešetka kao i na izlazu. Između je bilo staklo, dosta prljavo. Jedva se naziralo svetlo dana. Tog momenta tišinu prekide zvonak zvuk, nešto kao prigušeno zvono. Otvoriše se mala vrata, blizu lifta. Istog momenta se upali svetlo. Tu je bio srebrni poslužavnik, veliki okrugli, a na njemu serviran doručak. Uz rub poslužavnika stajala je mala, bela cedulja. Doručkovala sam svoj prvi doručak u Americi, sa gorkim ukusom u ustima i čitala poruku od Dragana. Izvinjavao se što nije mogao da dođe, poslovi su ga odvukli. Nije došao ni narednog dana… ni narednih sedam dana. Hranu su mi dostavljali na isti način. Sva tri obroka.
– Raspali ovu vatru, neka mi zima iznutra kad se setim tih dana.

Još uvek je držala čašu vina i tresla se kao u groznici. Plamen joj obasja lice. Koji strah videh tada na njenom licu. Naježio sam se. Uzeh čašu, htedoh da joj tim pokretom skrenem pažnju. Gledala me je sa takvim strahom da nisam uspeo ispiti gutljaj, već spustih čašu. Ućutao sam iako sam hteo nešto pitati. Njeno telo se trzalo u skoro bezglasnom jecanju, onom kada duša plače, cepa se.

– Sedmo veče je došao Dragan. Ja sam već bila histerična, tražila sam objašnjenje. Tražila sam svoj pasoš. Htela sam kući. On me je samo mirno i bledo gledao. Tada se pojavi ona sena od advokata. Prišao je i progovorio mu na srpskom sa akcentom Sandžaklije: Slušaj mala, smiri se… ovo Dragan neće da ti kaže. Ja sam ti platio kartu, sve troškove.. Dragan je išao u rodni kraj da nađe mladu, da čuje familija… Onda da te dovede ovde. Bogat sam i uticajan, nas dvojica živimo zajedno, venčaćemo se. Zajedno smo već nekoliko godina. Njemu je trebalo pokriće, tamo… Ti si to pokriće.
– Onda je iz unutrašnjeg džepa izvadio moj pasoš i bacio mi ga pod noge. Zatim se okrenuo i pošao prema liftu. Dragan ga je pratio. Tu je stao i okrenuo se prema meni: Zahvali se Draganu što si živa. Ja sam dosta uložio, veruj, meni ne trebaš. Odavde ti nema izlaza dok si živa!
– Vrata lifta su se zatvorila, nastala je tišina. Stajala sam kao gromom ošinuta. Ponavljala sam šta mi je rekao, nisam shvatala… Stropoštala sam se na pod, vrištala, kosu čupala, majku proklinjala koja me je rodila. Molila sam Boga da mi oprosti i uzme me sebi. Sati agonije… Moji krici su se ušuškavali u zavese. Skočila sam, počela da čupam, razvaljujem, rušim statue. Kršilo se i lomilo sve oko mene. Vrištala sam dok se nisam onesvestila. Klela sam Dragana i njegove, čak i sva kolena koja sam znala da postoje. Klela, proklinjala. Nisam ni znala da u meni ima toliko gorčine i psovki.
– Dani su prolazili. Svetlo iz sobe se nije moglo ugasiti niti smanjiti. Uvek isto, kontrolisano sa ko zna kog mesta. Histerija je popuštala. Mozak je počeo da traži izlaz. Nije hrabrost da umrem! Moram preživeti i da ubijem ovog gada od Dragana. Satima sam sama sa sobom pričala, vodila dijaloge sa zidovima. Ubrzo sam shvatila da odavde nema izlaza. Nema mogućnosti da se pobegne. Veliki lift je kontrolisan sa gornjeg sprata. Vrata na koja smo ušli je sporedni ulaz. Iza zgrade je pustoš. Niko me ne bi čuo i da vrištim. Ova soba je namenski građena za neki dobro čuvani posao koji je sve …………….. Osigurana je kao sef. Ovde su se obavljali neki prljavi poslovi. Onaj ko je pravio zgradu, imao je potpunu kontrolu nad svim, negde spolja. Čak mislim da su negde i kamere postavljene. Ja ih nisam mogla videti, ali sam imala osećaj da me neko gleda, sve vreme. Povremeno sam dobijala ceduljicu u kojoj me je Dragan pitao šta mi treba. Sredstva za higijenu su na isti način dostavljana.
– Napolju je, konačno, stigla zima. Vodeni krevet me je ledio. Sada sam spavala na podu, na zavesama koje sam poskidala. Noću je bilo tako hladno, neizdrživo. Činilo mi se da se sve ledi. Grejanje je noću gašeno. Razbolela sam se. Najpre napad groznice, onda kašalj koji je tresao celo telo. Kroz otvor kroz koji su mi slali hranu, molila sam Dragana da me vodi lekaru. Molila sam ga kao malo dete. Cvilela. Imala sam visoku temperaturu, gušila se u kašlju. Mnogo je kilograma sa mene nestalo, jednostavno, kao da me je neko oljuštio. Inat me je držao u životu. Kada se Dragan pojavio, ležala sam na podu, potpuno iscrpljena. Pogledao je i otišao liftom naviše. Petnaest minuta kasnije, bočna varta su se otvorila, bio je to Dragan. Dobacio mi je jednu staru jaknu i poveo me za ruku. Tako grubo da sam zavrištela od bola. Vodio me je gradom skoro pola sata, niz neke mračne ulice. Znam samo da sam ga upitala: Jesi li spreman za tog muškarca da ubiješ? Klimnuo je glavom. Ćutao je, a onda kroz zube procedio: Izvini, nisi ti kriva za moj život. Bolnica je ispred tebe, hitna pomoć je u prizemlju. Idi tamo, ukazaće ti pomoć. Nećemo se više nikad videti, poneo sam ti pasoš, ali on je istekao… kao i viza. Bolje je da ne zoveš policiju, neće ti verovati. Proglasićemo te prostitutkom i narkomankom.
– Otvorio je vrata i izbacio me kao vreću. Nisam mogla da se pomerim, ležala sam na smtznutom asfaltu. Dalje se ne sećam… Probudila sam se u bolnici. Jedna žena, na našem jeziku, pita me da li sam ja Vanja. Klimnula sam glavom. Objasnila mi je da me moji već sedam meseci traže i da su i nju zvali jer ima poznanike u tom gradu odakle sam i ja. Nije bilo ni traga ni glasa od mene. Sedam meseci zatvora! Bože dragi!
– Dobila sam upalu pluća. Tu su me lečili dve nedelje. Ova žena mi je pomogla da iz bolnice odem kod jedne jevrejske porodice koja je tek stigla iz Izraela. Imali su dvoje muške dece koje je trebalo čuvati. Rekla mi je da ću tamo biti sigurna i imaću posao. Mogu i tamo stanovati. Nisam znala engleski, nisam ni imala izbora. Ali, ni deca ga nisu znala. Sporazumevali smo se rukama i grimasama. Zajedno smo učili jezik. Vremenom sam preuzela da čistim celu kuću i da se staram o svemu. Deca su me mnogo volela. Nisam imala nikakvih dokumenata. Ilegalno sam boravila u ovoj državi. Koji je to osećaj, moj Zlajo, kao da sam kriminalac! Ovi Jevreji mi pomogli da dobijem prvu ličnu kartu, i to za pare. Plaćali su moj rad, ne baš mnogo, ali nešto sam zarađivala.

ameir
– Tek, nakon godinu dana sam se javila mojima. Kad je mama čula moj glas, nije mogla da veruje. Rekla sam joj da radim i da nemam vremena da zovem, da nemam svoj stan, da je skup telefonski poziv… Uglavnom, da sam dobro! Da ne brinu, a ja ću se javiti kada budem mogla.
– Bez papira, strah me je bilo da izađem napolje.
– Pri kraju boravka kod ove porodice, istim kanalima sam došla i do vozačke dozvole. Polagala sam vozački ispit. Kad sam odlazila dali su mi neki njihov, stari auto i preveli ga na moje ime. Ispratili su me. Morala sam da idem, jer ni kod njih više nisam bila sigurna. Krenula sam, a nisam znala kuda idem. Iz Detriota sam otišla u Mičigen. U jednom malom mestu, u nekom kafeu, pročitala sam da traže radnicu. Jezik sam minimalno znala. Zaposlila sam se tu, prala suđe. Spavala sam u nekoj ostavi iza kuhinje, u istom restoranu. Još jedna godina je prošla. Štedela sam svaku paru. Gazda je posumnjao u ispravnost mojih dokumenata i otpustio me. Čak mi ni poslednji ček nije dao. Znao je da ne mogu da se žalim. Ljudi su nekad zveri! Uh! Morala sam dalje. Došla sam u Viskonsin, ovde u Milvoki. Kod jednog našeg čoveka sam počela da radim, u restoranu. Prala suđe, šta drugo!? Pola godine sam spavala u magacinu, onda sam našla stančić u West Alis. Jedne noći grupa tinejdžera se potukla. Pravi rat! Neko je bacio molotovljev koktel i moj auto je planuo. Gledam kroz prozor kako mi gori auto, a ne smem da izađem! Ono malo jada što imam je u tom autu. Bez auta ne mogu ni na posao. Nema gradskog prevoza. Nemoć i bes me kidaju. Došla je policija, a ja se sakrila u stanu. Vrata ne smem da otvorim. E, mog straha tada… samo što mi srce nije stalo! Kud da me vrate? Od sramote bih umrla i ja, a i moji. Morala sam da nađem neko rešenje i da stalno ostanem ovde. Povremeno bih se javila mojima, sa govornice. Lažem ih kako je sve dobro. Pitaju za Dragana, ja petljam, lažem. Kako da im kažem istinu? Brat bi poludeo, ko zna šta bi uradio Dragonovoj fanmiliji! Bolje ćuti, rekla sam sebi, trpi, biće bolje. Menjala sam poslove, uglavnom sam čistila kuće sa još jednom ženom. Brinula sam o nekim nepokretnim starcima. Prljav posao, ali šta da radim. Moram da se udam za nekoga ko je držvaljanin Amerike! Ali za koga? Kako?
– Udati se za pare radi dokumenata je kažnjivo. Ide se u zatvor, a može i proterivanje iz Amerike. Znala sam to. Potajno sam se raspitivala da li postoji neko ko je spreman da se ženi. Nije bilo takvih. Onda me je jednog dana, ova žena sa kojom sam radila, upoznala sa jednim Amerikncem. Razveden, ima dvoje već odrasle dece. Našli smo se i dogovorili: iznajmiću drugi stan u koji će doneti nešto svojih stvari kao da živi tu, kada budu dolazili iz Imigracionog biroa da proveravaju; prijaviće adresu da mu tu stiže pošta. Na sve pristaje sem jednog: neće da mu žena i deca znaju da se oženio! Pristajem, nema kud. Suma novca koju je tražio je nezamislivo velika. Mogla sam kuću da kupim. U braku moramo ostati najmanje pet godina. Tek tada se mogu razvesti. Nešto ušteđevine sam imala, to sam mu odmah dala, a ostalo sam davala svakog meseca. Skoro pola svoje plate za to odlazi. Došao je i taj dan. Dan venčanja. U opštini matičarka završava svoju propoved i kaže da se poljubimo, za sreću. On me grli, a meni u grlu stoji nešto. Hoću od neke muke da povraćam. Ljubim ga, a vrištala bih. Koji je to odvratan osećaj, glumiti sreću! Venčali smo se. Imam posao. Prvi put sam mogla da tražim novi pasoš iz Srbije, imam dokumenta. Da bih postala Amerikanka, moraću da čekam pet godina, a onda i da polažem ispit za državljanstvo. Sada sam mogla i da otputujem za Srbiju, i to do šest meseci. Naravno, ako imam para.
– Radila sam u jednoj kompaniji, puno radno vreme, prvu smenu. Nakon posla odlazim da čistim kuće. Moj „muž“ jednom nedeljno navrati. Korektan je, popije kafu i ode. Uzme svoju poštu i nestane. Kako to zvuči kada ja kažem „muž“, a Zlajo?
– Nakon godinu dana, skupila sam nešto para i kupila avionsku kartu za Srbiju. Nikome ništa nisam govorila. Let je iz Čikaga do Minhena, a onda do Beograda.
– Ulazim u avion, u Čikagu, na prvom sedištu (ne znam koliko daleko od vrata) vidim Dragana. Noge su mi se odsekle. Imala sam osećaj da propadam kroz avion. Zatvorila sam oči i zamislila kako skačem na njega, kako mu noktima vadim oči. Onda sam otvorila oči i mirno prošla pored njega, kao da ne postoji. Nije me čak ni prepoznao. Ostatak puta je prava mora!
– Dolazim do vrata moje porodične kuće. Otvaram ih. Kasno je posle podne i čujem razgovor. Pričaju otac i majka. Brat nije tu, oženio se odavno… Bez najave ulazim u kuhinju. Tajac. Gledaju me kao duha. Onda su skočili na mene da me ljube. Nakon sedam godina… Planirala sam da ostanem mesec dana. Decembar je, idu praznici, hoću da se odmorim od svega. Koliko sam puta sanjala ovu kuhinju, pa moje… Mislila sam da ih nikada neću videti. Miris mleka i sira me vratio u detinjstvo.
– Naredne večeri, izađem u neki restoran sa školskim drugaricama. Jedna me je videla kad sam izašla iz taksija, a onda su i ostale saznale. Odmah su se javile, htele su da izađemo negde. Potrpale smo se u kola i u život! Ulazimo u neki veliki restoran, muzika tiha, čudno mi malo za ovaj grad. Živa muzika na klaviru! Sedamo za sto i naručujemo prvo piće. Prilazi muškarac, nije konobar, vidim. Prilazi stolu na korak ili dva… Ispada mu cela tacna sa pićem kada smo se pogledali. Bio je to Savo. Ove moje veštice su znale za nas i zato su me dovele u njegov restoran. Gledam ga, ostario, tada ne shvatam da sam i ja isto stara. Život je prošao pored nas! Popile smo piće i razišle se kućama.
– Narednih dana telefon je uporno zvonio. Znala sam da je Savo, ali nisam htela da se javim. Mama je lagala da nisam tu. Onda je on ostavio svoj broj telefona. Morao je da ode na put, po robu. Taman je bilo vreme da se vratim za Ameriku… Nismo se sreli sem te prve večeri kada se nismo ni pozdravili. Kažem, tada.
– Dragana nisam više nikada srela niti šta čula o njemu. Jednostavno, Amerika ga je progutala.
– Po povratku u Milvoki, kupila sam kompjuter radi skajpa. Sa bratom sam se često viđala i pričala. Delovalo mi je kao da smo na kafi. Imao je sina koji je brže rastao nego što sam uspevla da skupim stvari za pošiljku. Slala sam mu svašta, dva tri puta godišnje. Uglavnom za bratanca. Uživala sam u njegovoj radosti.
– Naredne godine, nekog marta, dok sam čekla poziv od brata, na skajpu se pojavio Savo. Dugo smo pričali… Nije se ženio.
– U maju iste godine otputovali smo u Egipat. Direktan let do Egipta i nazad, iz Čikaga. Proveli smo tamo dve nedelje. Htela sam najzad u životu da raščistim sa sobom. Ubrzo sam shvatila da sam godinama živela u zabludi. Savo nije loš čovek, ali nikada neće biti moj muž. Gledala sam ga kako se lenjo vuče. Ništa ga teško u životu nije pogodilo. Lagodan život je od njega napravio mekušca. Ruke su mu kao u neke žene. Uživa u jelu, u piću… to mu je još uvek strast. I još uvek se okreće za kakvom zgodnom ženom uz pregršt veoma vulgarnih komentara. On je život trošio, a mene je život istrpšio! Izgledala sam isceđeno pored njega. Danas je bogat čovek. Uh, to zna i te kako da naglasi, ponižavajući sve oko sebe! A zaboravlja jedno: da su to pare pokojnog čika Marka! On nije veće bogatstvo stekao, čak je i mnogo toga izgubio. To je zaboravio! Ali zato zna da kaže da su svi ostali nesposobni. Meni nije trebalo bogatstvo, nego čovek! Nije znao kroz šta sam prošla… Nameravala sam da mu ispričam, ali sam shvatila da to on ne bi shvatio. Možda bi pomislio da nešto njemu prebacujem iako bi se mnogo toga, baš njemu, moglo prebaciti! Da je bio realan, mogao je imati brak, divnu ženu i decu. Ali ne! Došao je u Egipat da se provodi, da mi pokaže svoju moć. Sve mi se zgadilo. Draža mi je moja sirotinja i čamotinja od njegovog lažnog sjaja. Stavila sam, još jednom, tačku na Savu!
– Tamo, nije ni pokušao da me zagrli, da mi pruži neku nežnost. Očekivao je da igram oko njega. Ovoga puta se prevario. Nisam igrala, niti ću igrati za pogrešnog muškarca. Preskup je moj ponos. Platila sam veliku cenu životu zbog tog ponosa.
– Moji nisu znali da sam putovala sa Savom, niko nije znao. Eto, tebi pričam…Posle toliko godina, ponovo sam nevina otputovala Savi. Sudbina ili prokletstvo!?

Tu se Vanja ućutala, gledala je poslednje žeravice na panju. Hteo sam ubaciti još jednu cepanicu, kada me je uhvatila za ruku:
– Ne treba više vatre, neka bude mrak. ..Vratila sam se iz Egipta nevina. Konačno sam raščistila sa sobom. Nakon pet godina, onog divljeg baka, razvela sam se. Prvi put sam mogla da odem lekaru… Danas sam državljanin Amerike. Imam državljanstvo, a nemam ni dece, ni mladosti. Nemam muža, nemam čak ni mačku… Jedino što imam, to je prazna duša. Prevelika cena Amerike, za jednu devojačku dušu! Svu ljubav sam dala bratancu, drugu ljubav nikada nisam ni osetila. Danas mi je pedeset devet godina… Veruj mi, nakon ovoga, ponovo sam se rodila. Teško je bilo ovo nositi u sebi.
Hteo sam ustati sa stolice, ali je ona odmahnula rukom i pokazala mi da sedim.
– Ovaj otrov iz duše mora da isteče… Pusti, neka ode s ovim suzama!
Gledao sam je dok je jad lio niz lice nekadašnje lepotice, mladenovačkog centarfora. E, moja Vanja, prošaputao sam, ustao neprimetno, zagrlio je i u čelo poljubio. Osetio sam gorak ukus mladih pečenjaka.

(Iz zbirke: AMERIKA, IZGUBLJENI DEVOJAČKI SNOVI)

Advertisements