Dejan Aleksić


dejan aleksic nova slika

TAKO JE MLADA ISTORIJA DANAS

Tako je mlada istorija danas.
Jeste, brao sam kajsije u vrtu,
Listao Jejtsa, i jednu tek mrtvu
Spustio pčelu u grob svoga dlana.

Recimo da se primicala kiša,
Nalik na čistu misao, već stvarna;
Suvišna, premda trik je baš taj višak,
Kao kad zograf dodaje inkarnat

Bledilu puti čineći ga jačim.
Jeste, prolaznost rado bira način
Da pravda raskoš sopstvenog trenutka.

Već pospan bejah, a u trnce očne
Jedan je prizor hteo da se utka.
I nova prošlost mogla je da počne.

NEDALEKO

Previše peska u zglobovima života.
Da ne poveruješ. Kao da od svih sablasti
Jedino savest, majka teskobe i fusnota,
Migrenozno bdi. Naučeni smo da je
Istina gladna, a provincijske postaje
Tužne s jeseni, pod trbusima tmastih

Oblaka; i da će, vremenom, pasti
U zjapove srca strah od sporih godina.
Ipak, naučeno nas napušta, nalik krasti
Kad rana zaceli. Gluva znanja gluvo tonu,
Gluvo ležu, kao hladan mesec u gnezda rodina
Po gluvome svetu. Carstvo za misao dokonu!

Ali neću o tome… Hteo bih, zamoren vraški
Od proporcija sudbinskih premisa,
Da hvalim nešto nedaleko, lakrdijaški
I sa nedoličnim spokojem. Miris katrana
Iz obližnje toplane, zveket susedovih kašika – prisan
U svakodnevlju – neku sitnicu što je smatrana

Za uspomenu… Onda i sa svešću lakše bude;
Blizina miri namere, a smisao, za nešto blizu pripet,
Istinitije leči. Jer, kažem, zima je. Studen.
I rasipaš se svojom zebnjom i širokim svojim zdravljem,
Sabran u nečemu nedalekom, kao opali list lipe,
Zarobljen u plavom ledu, i besmislu, nešto plavljem.

RESTRIKCIJA

Tada – kad je najednom potamneo ekran
Gaseći svet piva, deterdženta i čipsa,
Dražeći tišinu kojom se širi lepra
Naših prećutanih reči, a apokalipsa

Namah nastalih državnih interesa,
Ekonomije, mode i promašenog penala
Sažela se, poput citata, u pucketava, mala
Sazvežđa elektriciteta – u taj tren, tesan

Do nesvestice – dok ležasmo nemi i sušti,
U mraku, sa mislima koje u skupu su
Ličile na heruvimsku narkozu – čusmo gde pljušti,
Kao po nekom božanskom kupusu,

Prva jesenja kiša, i mogli smo, u tom času,
Raspeti na slepilo i slutnje očinje,
Znati da, iako pred nama gluvo rasut,
Svet, napokon, počinje.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s