Sande Dodevski: NOVELETA O BILCU


Primakoh se. Čučnuo sam na oštar hrbat jedne od seka koju je oplakivalo more i potom se zagledah u mirnu površinu. Bila je glatka i presijavala se poput čelika. Samo jedan njezin mali dio pokrivala je sjena od visoke litice iza mojih leđa, dok je ostatak u cijelosti bio prekriven purpurnom bojom predvečerja. Voda je bila izuzetno bistra i providna. Iz džepa izvukoh kolut sa najlonom s namjerom da se prepustim užitku pecanja.
I, samo što sam zabacio jedanput ili dvaput, izronivši iz makije, sa vrha litice se oglasi jedan od otočana:
– Asti onega Boga, ma kako je samo lip oti fratrić!…
Pogledao sam ga i napravio se da ne čujem.
On je onda nekud nestao.
Ostadoh sam i mogao sam na miru da se prepustim pecanju. Sreća mi se osmjehnula i kod narednog zabačaja. Izvukao sam lijep primjerak plavog kantora, a onda i jednu potešku i kao žar crvenu logrnju. Crvenjela mi se pred očima.
Pecao sam uživajući u samoći. Vadio sam osrednje zlatnožute fratriće koji su bili božanstveno lijepi, a onda mi se na udici sama zakači i jednapovelika i nezgrapna grdobina. Jedva sam je izvukao.
Uto se onaj otočanin ponovo stvori kraj mene. U rukama mu »gradele« i demižana vode ili vina – kao da je znao da sam ožednio! Pod pazuhom štruca polubijelog kruha.
Zastao je pored mene kao što zastaju stari poznanici i rekao mi kako je došao da skupa pečemo ribu koju sam ulovio.
Ma je nećemo na onu tvoju malešnu vatricu! Založiću ja drugu, a evo ovod je i vino, moje, domaće! …Ola, ča ćemo se nabucati i napiti! – rekao mi je.

Pristao sam bez razmišljanja. Riba je bilo i više nego dovoljno. Izvadio sam nožić iz džepa i počeo čistiti ribu, a on – taj Frane – kako mi je kazao da se zove – on je već podlagao novu vatru.
Brzo smo ispekli sav moj ulov i zatim smo je polagano jeli pijući onaj njegov »mali plavac« koji mi se lijepio za usne i grlo!
Frane mi je za to vrijeme pričao o nekom svom mazgovu ili mazgi – mazgovu koga je nazivao nadimkom »Bilac«.
… Eh, oti moj Bilac!!! – rekao je tužnim glasom! – Zbog njega san ja i poludija i završija u ospidal, na psikijatriju – u ludnicu! A baš mi ga je ža! I, uvik kada ga se sitin, meni oćedu suze na oči poteć! A bija je dobar ka kruv i mnogo, mnogo pametan. Bija je pametniji od čovika… Bija je car među mulima. Takega mula nikor više neće jemati. Nas smo ti se dva slagali ka dva najboja brata. I koliko san samo s njime zemlje uzora, koje puste masline okopa, u jematvu iša, pa i druge silne posle završija u njegovemu, ajmo kazat, dugome viku! Pa i je, ima san ga priko dvadest godin, ako neće biti i koja više? Bija je na kraju dobro ostarija i posidija i radi tega san ga i zva Bilac! Bija je puno ostarija, ma se isto nije predava. Nikada se ni moglo dogoditi da bi ga u štalu moga zateć ležećega! Uvik bi me ositija i omar bi počeja kopati kopiton. Zadnjega lita prije no ča ću ga prodat, počeja se puno mučiti s probavom. Čreva mu nisu dobro radila. Po cilu noć je frkta i tražija me… Ča mu sve nisan dava da ije i pije, ali on ništa od tega nije tija okusit!
MAZGA
Jedne noći, u vrime punega miseca, zajaha san ga i krenija s njin u bračka brda. Cilu smo noć tukli kamenje po uzbrdican, sve dok se moj Bilac vas nije ispotio, dok nije zapliva u vodi od znoja… Poslin sam ga vrnija u štalu i ništa nisan stavija preda nj. Izjutra, bija se obilato ispraznija, i ka da je malo živnija, ma ja san svejedno zna da da s njin neću moći dugo durat!A baš u te dane u mistu su se bili pojavili niki Talijanci da ćedu otkupljivati konje i tovare. Neko in je reka i za mojega Bilca. Lipo su me pronašli. Umaslinama. Došli su kamionetom i davali su mi velike šolde, jer je moj Bilac vaga blizu četiristo kil! Nikao se nisan moga odlučit. Kako da ja prodadem svojega Bilca koji me tako virno služija? Ali, kada su oni počeli navaljivat,šoldima mahat, ja san se počeja pomalo predomišljavat, i odlučija san se na kraju da in ga prodam.

– Eto van ga! – reka san i tu je nasta problem. Moj je Bilac ositija da mu se nešto sprema. Potrga je konop s kojin je bija vezan za maslinu i dotrka je k meni. Kada san ga ja tija uvatit i odvisti prid kamionet, otrga se i meni. Više ga nisam moga stići koliko je biža. Molija san one jude da sklonidu kamioncin kako bi ga ponovo namamija … I, zva san ga: – A ča je, moj lipi Bilac? Ča si me se prepa? Oli ti meni ne viruješ!!! … I sve san ga tako vara i laga dok ga nisam uhitija. Poslin sam mu na glavu stavio niku vriću, pokrio mu s njon čunku i oči i reka onim judima da kamion parkiraju uza zidić kraj maslina, pa da onda od dasak naprave most ka ča je ono za trajekt, te da mu kaišima zavežu stražnje noge i da ćemo ga onda tako potezat i uguravat odostrag u kamionet!

Poslušali su me i mi smo to brzo završili. Bilac je bija u kamioncu. Bija je zatvoren, ma je isto tuka i pridnjim i zadnjim … Mislija san da će sve razvalit i da će nam jopet uteć! Ali nije. Ka da se bija malo smirija kada su upalili motor.

Prid nego ča će krenit, kaza san in da mu vriću nikako ne skidaju barenko dok ne zajdu iza okuke. I onda san se ja sakrija iza masline i dugo, dugo san gleda u nj kako ka mečka stoji u prikolici … I prije no ča će stići do krivine, moj je Bilac nekako sam skinija vriću i, okrenuvši se put mene, žalosno njisnija da mi je srce raspara … ka da me je nožom ubo! Suze su mi potekle, ča ću ti lagat, i ja san se ondar zaplaka ka malo dite od žalosti. Moj me je Bilac za to vrime samo prikorno promatra i potem ga više nisan moga vidit!!!

Sićan se samo da san u neku uru potrka za njim svon snagom da bi ga stignija i oslobodija…Trča san ka lud za kamionetom, a ondar me je izdalo kolino i ja san se srušija ka trupac na oni tvrdi asfalt i udrija u njega glavon! Od tega san i poludija …

Poslin, kada san stiga doma, prid kućom san macolom tuka jednu veliku stinu za koju bi moj Bilac uvik zapinja nogama kada bi se vraćali iz poja… Tija san je svu stuć u komade! U temu poslu uletila mi je mrvica kamena u oko, pravo u očni živac, ča me je jako zabolilo. Mora san poć u doktora. On me je i spremija za Split i proglasija me ludim!!! I, eto, tako san ti ja završija na psikijatriju – kazao mi je na kraju Frane. Šutio je i gledao u daljinu…

Već smo bili pojeli svu ribu, ali smo i dalje ćutke pili vino, a onda je s mora počeo duvati neki hladni burin. Noć se šuljala oko nas.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s