70 година од смрти књижевнице Јелене Ј. Димитријевић (1862-1945)


Протећи ће још много воде Нишавом, Савом и Дунавом, многе ће ноћи преспавати и дана угледати Ниш и Београд, док уз име српске књижевнице Јелене Ј. Димитријевић, не престане да се наводи епитет „заборављена”. Поводом седамдесетогошњице од смрти ове, по много чему, значајне, те истакнуте личности с краја 19. и прве половине 20. века, и даље је много тога, на помен њеног имена, обавијено велом тајне.
Личност која је у своје време пленила пажњу и својим књижевним те друштвеним деловањем изазивала дивљење али и контроверзу, данас се готово изгубила у немилосрдним ходницима времена које олако заборавља догађаје и људе. Зато се многи, данас, с правом могу запитати ко је Јелена Ј. Димитријевић?
Јелена Ј. Димитријевић, била је „српска Сапфо”, „српски Мирза Шафи”, „женски Јован Илић и Стеван Сремац”, жена–писац, интелектуалка, полиглота, родољуб, феминисткиња, била је дама која је храбро корачала светом књижевности који је одувек био наклоњенији мушкарцу. Одмалена навикнута да мења градове (рођена у Крушевцу, живела у Алексинцу, Нишу и Београду), да посматра различите пределе, да храбро, искрено, без лицемерја, прихвата различитости, а све ради сакупљања знања (говорила је грчки, турски, француски, енглески језик) и потребе да своје знање, уз помоћ пера, преточи у речи које ми и дан данас, седам деценија након њене смрти, радо читамо. Њена „жеђ” за путовањима, водила ју је до Грчке, Турске, Сирије, Свете земље (Јерусалима), Индије, Јапана, Енглеске, Француске, Немачке, Америке. Њена страст за новим (модерни западни свет) и опчињеност старим (оријентални свет) водила ју је до невероватних места, и учинила да се сусретне с веома значајним људима њеног доба. У Индији је упознала славног песника Тагора који ју је угостио у својој кући у Калкути, као и индијску принцезу Леди Дораб Тата којој је чак посветила и песму (Une Vision), у Египту је упознала тада водећу египатску феминсткињу Худу Шарави, у Грчкој je упознала донме (Јеврејке преобраћене у ислам), једна од ретких Српкиња која је ушла у турске хареме, у Америци пак упознала доларске магнате, а у својој домовини, одржавала књижевне везе с Јованом Илићем, Павлом Поповићем, Исидором Секулић и многим другим српским писцима и културним посленицима с краја 19. и почетка 20. века. Прва жена прозни писац у Срба, својом смрћу 10. априла 1945. године, као да је нестала на културној мапи простора који је волела и којем је завештала све оно што је поседовала (вилу у срцу Београда коју је желела да завешта САНУ али јој последња жеља није испуњена, као и књиге и необјављене рукописе који се данас чувају у Народној библиотеци Србије), а народ ком је припадала, и не зна да је она постојала, једноставно ју је заборавио.
У 2015. години, обележава се јубилеј – седам деценија од смрти ове знамените Српкиње, те жене чије име одзвања и пределима неких далеких земаља које је походила и о којима је, у својим путописима, оставила траг. Такође, ове године, какве ли ироније, тачно је пет година од када је поднета иницијатива да се у част ове знамените жене, подигне спомен-плоча, чиме би јој се Београд, град у коме је провела већи део свог узбудљивог живота, и у коме је сахрањена, достојно одужио.
Песникиња, писац и путописац, интелектуалка и добротворка, те борац за права жена, Јелене Ј. Димитријевић, заслужила је да је се сетимо, да не заборавимо њен лик и дело те да њено неправедно запостављено битисање у српској култури с краја 19. и почетка 20. века, отргнемо од заборава. Кућа коју је подигла у оквиру, данас културног добра Београда познатог као Кућа Леоне Панајот а која се налази у улици Француска бр. 29 у Београду, и даље чека на спомен-плочу којом би се коначно одала почаст овој изузетној жени!!!

1231430_649528791732945_157420302_n

ПОБУЊЕНА ДУША

Грдна срамота од нељуди људи!
Узели путо спутали ми мисли,
На речи мет’ли тешке букагије
Чим би ми срце почело да ропће
Ја га притискам, стежем, утишавам,
Молим га: „Ћути, да не пукне путо
И да не прсну тешке букагије,
Да не прозбори из мене Истина”
Па се претварам, лажем, не црвеним.
Грдна срамота од нељуди људи!
Међу зверове отићи ћу једном,
Ослободићу и мисли и речи,
И засветлеће моје тамно чело,
Јер ту ћу моћи изустит’ Истину
А да не бледи и да не црвеним.
Нек срце ропће колико му воља,
Ја нећу да га стежем, утишавам;
Проговориће онде душа моја,
И први пут ћу личит’ на човека
Међу зверове отићи ћу једном.

Јелена Ј. Димитријевић: Побуњена душа, (ур.) Никола Кашиковић, Босанска вила бр. 2, год. XXIV/ 30. јануар, Сарајево, 1909, стр. 20.

приредила: др Ана Стјеља

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s