Angel Karalijčev: JESENJA PRIČA


Angel Karalijčev-Angel_Karaliichev,_1935 

 
Slavujčiću – reče bolesna ptičica iz gnijezda i zacakliše joj se 
oči uperene prema grdelinčiću koje je skakutalo i umivalo rosnom 
travom svoja krilca – pođi, majčino, te mi iz vinograda donesi samo 
jedno zrno bijelog grožđa, izgorje mi duša za nečim slatkim!
 
- Odoh, majčice. Čim se digne rosa sa žutog brezovog lišće, eto me 
nazad.Ti samo lezi i pričekaj me na gnijezdu!
 
Grdelinčić hitro prhnu krilcima i uputi se pravo ka djeda Radojkovom 
vinogradu, gdje su se ispod čokota vidjeli jedri i zreli grozdovi. 
Zasjeo ispod breskve. Đed Radojko je uplitao korpu od pruća. S vremena 
na vrijeme podižući ruku prema gore, zagrizao bi mekanu prasku i opet 
bi se saginjao nad korpom. Iza leđa mu je stajala prazna limena kanta. 
Svako malo je starac palicom udarao po njoj da bi rastjerao kosovce da 
mu ne kradu grožđe. Kanta mu je bila umjesto doboša!
 
Grdelinčić zastade na jednoj grančici iznad djeda Radojkove glave i 
započe tanano pjevušiti.
 
Đed Radojko će mi dozvoliti - razmišljalo je ono – da kljucnem 
jedno zrno grožđa za moju bolesnu majku? Ona leži bolna na gnijezdu i 
čeka. Smijem li, djeda Radojko...?
 
No, starac mu ništa ne odgovori, jer nije razumio jezik slavujčića. 
Grdelinčićeva molba mu je ličila na pjesmu. – Bre, što li lijepo 
pjeva ova ptičica! – uzdahnu, skide kapu sa glave i poseže rukom da 
otkine još jednu breskvu.
 
Grdelinčić prhnu uvis, pa odleti ka donjem kraju vinograda i riješi 
se da ukrade jedno zrno. Zavuče se pod kičasti čokot sa bijelim 
grožđem i zinu od čuda kada ugleda koliki su grozdovi. Nije smjelo 
kljucnuti u njih, već je pogledalo prema dolje da vidi ima li koje što 
je palo na zemlju pa da njega uzme. Pod čokotom nije bilo niti jednog 
zrna. Grdelinčić doskakuta i do drugog čokota i namjeri se na jedno 
otpalo. Zrno je palo sa visine i bilo je skroz raspuknuto. Proteže 
vratić i rastvori kljunić da ga uzme. Ali samo što ga kljucnu, iznad 
glave mu zagrmi đed Radojko limenom kantom. Užasnuto od straha, 
slavujče ostavi zrno i prhnu bježeći što ga krila nose. Vrati se 
bolesnoj majci i poče joj kazivati koliko se uplašilo.
 
-Ništa, čedo moje! – uzdahnu mati i poče ga nježno milovati 
krilom po glavici, - ništa, pilence moje, drugi put ćeš mi donijeti 
grožđe. Onda kada djed Radojko bude obrao vinograd i kad u njemu neće 
biti nikoga. Tada ćeš otići, pregledat ćeš svaku lozu i ako budeš 
imalo sreće, naići ćeš na neko neobrano zrno. Ništa, milo moje – 
govorila mu je a u očima su joj se skupljale suze!
 
Grdelinčić se ražalosti, prhnu u šumu i tamo zastade na jednoj 
ljeskovoj grani nagnutoj iznad puta. Uzdahnu. Tuga kojom mu duša bješe 
ispunjena, pretegnu i poželi da iziđe napolje. Otvori kljun i zapjeva, 
ali mu je pjesma bila toliko tužna da je rasplakala i kamen krajputaš 
što je bio pobijen uz ivicu puta i na kome se vidio crni broj pri vrhu!
 
Krupne suze iz krajputaša počeše padati na prašnjavo tle puta i 
zamalo što ne potopiše jednog tankonogog mrava koji je slučajno 
prolazio pored kamena. Mrav pobježe ustranu i začuđeno pogleda kamen 
svojim krupnim očima.
 
- Zbog čega plačeš? – upita ga.
 
- Ama, rasplaka me ono slavujče… tako mu je pjesma tužna?! Idi te 
njega upitaj zašto toliko tužno pjeva…
 
- Hej, slavujko - poviče mrav - što rasplaka kamen? Dođi ovamo da 
nam kažeš u čemu je stvar!
 
Grdelinčić siđe, sleti na put i zastade kraj mrava pa mu sve 
ispriča.
 
- Za samo jedno zrno grožđa li je muka, nemaš li kakvu drugu, 
veću…? – upita ga mrav.
 
- Nemam – odgovori ptičica.
 
- Ovako češ. Kreni prema kladencu sa drvenim koritom koji se nalazi 
ispod djeda Radojkovog vinograda. Na stazici ispod samog kladenca naići 
ćeš na jedno ili na dva zrna grožđa. I ona su iz Radojkovog 
vinograda. Svakog dana u podne Radojko silazi po vodu. I juče u podne 
bijaše kod kladenca i donese jedan veliki grozd da bi ga potopio u vodu 
da mu se malo ohladi. Kada ga ostavi i pođe, desna mu se ruka poče 
tresti – jer, i sam znadeš da se starim ljudima tresu ruke – i sa 
grozda otpadoše dva najkrupnija zrna i padoše na zemlju. Kada sam ih 
ugledao, oči mi ostadoše na njima! Pomislih: “Eh, kad bih samo mogao 
da ih nekako dokotrljam do mravinjaka!” Ali nikako nisam mogao. Zrna 
su teška, a ja sam slabičak. Pokušavao sam, ali ih nisam s mjesta 
mogao pomaknuti. Pođi i uzmi ih. Jedno ti pojedi, a drugo ponesi majci!
 
Slavujčić prhnu prema kladencu i pronađe oba zrna. Zgrabi jedno u 
kljun, a drugo u kandžice i poletje nazad. Kada doleti do m!ravinjaka, 
ispusti iz kljuna zrno ostavljajući ga mravu, a drugo odnese bolesnoj 
majci.

(Prevod s bugarskog: Sande Dodevski)
Angel Karalijčev 1902-1972. ...Jedan od najpoznatijih bugarskih 
pisaca za djecu. Zastupljen u mnogim svjetskim antologijama. Uz Ivana 
Vazova, Hrista Boteva i Elina Pelina (Dimitar Ivanov Stojanov), svakako 
među vodećim bugarskim piscima.
Advertisements