GORAN SAMARDŽIĆ – ZIMSKI ZAGRLJAJI (PRIČE)


47690

B A R I J E R E    M E Đ U     V R S T A M A

Jed­nom je u mo­ju kro­šnju uletio ve­li­ki ša­re­ni pa­pa­gaj. Vi­še je pao s ne­ba, ne­go što je ot­me­no ate­ri­rao. Bio je za­di­han, mo­kar i iz­lu­đen pro­sto­rom ko­jem ni­je slu­tio kraj. Nje­go­ve do­ta­da­šnje le­tač­ke ma­ne­vre ogra­ni­ča­va­li su zi­do­vi i pla­fon ne­ke so­be. Po njoj je mo­gao žmu­re­ći da le­ti.

Me­đu go­lu­bo­vi­ma, vra­na­ma, svra­ka­ma i obla­ci­ma vra­ba­ca, ova dre­ča­va pti­ca po­vi­je­nog klju­na i tu­pog re­pa bi­la je pra­vi po­zi­tiv­ni šok. Ki­ša i si­vi dan su joj još vi­še na­gla­si­li bo­je. Bo­je su vri­šta­le, ne sa­mo iz­gle­da­le: ze­le­na, žu­ta, pla­va, cr­ve­na, ras­po­re­đe­ne po stro­gim zo­na­ma, sa smi­slom za red i si­me­tri­ju… U pa­pa­gaj­skoj da­le­koj po­stoj­bi­ni bo­je ni­su tu da ga is­tak­nu, već da ga sto­pe s po­za­di­nom i uči­ne ma­nje vid­nim. Ze­le­na se mije­ša s li­šćem, pla­va s ne­bom, žu­ta sa Sun­cem…

Ovaj moj pa­pa­gaj, ro­đen uz po­moć lju­di, iz ja­ja ko­je je stro­go nad­zi­ra­no i dr­ža­no u va­ti na od­re­đe­noj tem­pe­ra­tu­ri, to­li­ko je ja­sno od­u­da­rao od oko­li­ne da je to po­sta­lo opa­sno po nje­ga. Već su se kra­dlji­ve svra­ke i zlo­kob­ne vra­ne do­go­va­ra­le da ga ubi­ju. Ali pr­vo su mu se ma­lo ču­di­le i di­vi­le.

Dok je pa­pa­gaj pre­ži­vlja­vao pr­ve sa­ta slo­bo­de, nje­gov vla­snik je pa­nič­no tr­čao po ki­ši. Oko li­sto­va su mu mla­ta­ra­le mo­kre per­tle. Ni­je sti­gao da ih ve­že. Iz­ju­rio je iz sta­na, a za njim, u pod­jed­na­kim in­ter­va­li­ma, že­na, dje­ca i nji­hov pas Spaj­ki. Spaj­ki je s pa­pa­ga­jem bio u du­bo­kim dru­gar­skim ve­za­ma. Iz­gra­di­li su taj­ni ži­vo­tinj­ski je­zik.

Te­ško je pra­ti­ti lju­bim­ca ko­ji le­ti. No­ga­ma si na ze­mlji, oči­ma u ne­bu. Ba­re ti se na­mje­šta­ju da ih zga­ziš, lju­di ti upa­da­ju u za­gr­ljaj ia­ko ih ne­ćeš. „Ko­ka­ne, Ko­ka­ne, Ko­o­o­ki­ii!…“ ču­lo se u če­ti­ri gla­sa, ako ne bro­ji­mo la­vež. Ko­kan je ne sa­mo vo­ljen, ne­go i sku­po pla­ćen. Dao je za nje­ga Ar­ma­nu iz Zoo-oa­ze vre­ću pa­ra. Sko­ro či­tav ho­no­rar od jed­ne knji­ge po­tro­šen je na stvo­ra či­ja je svr­ha sa­mo da bu­de lijep i eg­zo­ti­čan.

Kad je shva­tio da pti­cu opi­je­nu slo­bo­dom ne mo­že sti­ći, čo­vjek je za­ko­čio i po re­du po­čeo da ziv­ka pri­ja­te­lje iz me­di­ja. Is­pla­ti­lo mu se što je umjet­nik i kul­tur­ni rad­nik. Pr­vi su mu pri­te­kli u po­moć no­vi­na­ri s Fe­de­ral­nog ra­di­ja: Ja­sna Du­čić i Ta­rik He­lić. Ne­du­go za­tim, na sva­kih po­la sa­ta, dra­ma­tič­nim, ra­di­o­fo­nič­nim Ta­ri­ko­vim gla­som emi­to­va­no je: “Po­bje­gao ve­li­ki pa­pa­gaj pre­te­žno ze­le­ne bo­je, sor­te pla­vo­če­li Ama­zo­nac, vla­sni­ka Go­ra­na Sa­mar­dži­ća. Po­šte­nom na­la­za­ču da­će 300 kon­ver­ti­bil­nih ma­ra­ka.” Iza­šao je ta­kav oglas u „Ava­zu“, „Oslo­bo­đe­nju“ i još ne­kim no­vi­na­ma. Vijest se ču­la na Ha­ja­tu, OBN-u, TV SA! U Mer­ka­to­ru, na ogla­snoj ta­bli, pi­sa­lo je dje­či­jim ru­ko­pi­som isto. Va­pa­ji da se pti­ca vra­ti po­ro­di­ci po­lje­plje­ni su po ban­de­ra­ma, a je­dan pa­pir je na­kri­vo pri­bo­den rajs­na­dla­ma i na mo­je sta­blo.

Tra­že­ni pa­pa­gaj je od vra­na i svra­ka na vrije­me po­bje­gao. Sle­tio je na fir­mu jed­nog di­vljeg tak­si­ste a on­da, pi­tom i pun po­vje­re­nja u sva­kog ko je čo­vjek pa ma ka­kav, na nje­go­vu ru­ku.

Ras­pi­tav­ši se za cije­nu, tak­si­sta po­či­nje da zo­ve Go­ra­na i ucje­nju­je za još pa­ra. Ide na to da je Go­ran su­vla­snik ka­fe knji­ža­ra „Buybo­ok“ i donekle po­znat pi­sac. Za ulič­nog tr­ka­ča bez do­zvo­le za rad to što Go­ran pred­sta­vlja u ma­lom, jad­nom dru­štvu ras­cjep­ka­nom ne­sre­ćom je ogrom­no! Emo­ci­o­nal­no po­tre­sen, Go­ran sku­plja još pa­ra, ali na put ucje­ne sta­je nje­go­va že­na ko­joj je pa­pa­gaj ku­pljen za de­set go­di­na bra­ka. Uzi­ma mu vre­lu slu­ša­li­cu iz ru­ke i ka­zu­je bez cen­zu­re: “J… ti pa­pa­gaj maj­ku! Ne­ćeš do­bit sad ni­šta!”

Pti­cu ko­ja se de­re kao da je pri­klju­če­na na po­ja­ča­lo ni­je la­ko dr­ža­ti. Iz­ra­ču­na­to je da se Ama­zo­nac kad od­vr­ne glas na naj­ja­če ču­je na ki­lo­me­tar. Na­la­za­ču već uve­li­ko po­zna­tog pa­pa­ga­ja ni­je la­ko osta­ti ano­ni­man. Go­ran spre­ma tekst za dnev­ni „Avaz“. „Avaz“ se ma­sov­no či­ta i ku­pu­je. Po­dje­li­će svoj bol sa sto hi­lja­da lju­di!

Tekst je o ot­mi­ci i ucje­ni, raz­ra­đe­nom na­či­nu ka­ko da se od ucvi­lje­nog i emotovno poharanog iz­vu­če što vi­še. Tek se u po­en­ti, u po­sljed­njoj udar­noj re­če­ni­ci, vi­di da je pred­met ucje­ne pa­pa­gaj, ne dije­te!

Za Go­ra­na pri­ja­te­lji mi­sle da je to što to­li­ko pa­ti za ne­kom pti­com po­slje­di­ca ra­ta. Vi­še iz oba­ve­ze ne­go iz stra­sti, Go­ran je ra­to­vao i za­ra­dio skro­man čin. Na­gle­dao se mr­tvih i ra­nje­nih. Kad je me­đu­na­rod­na ar­ti­lje­ri­ja za­tu­kla po ne­pri­ja­telj­skim po­lo­ža­ji­ma, na­pio se od sre­će i po­peo na krov. Zvuk sku­pog, te­škog na­o­ru­ža­nja bio je ot­men, po­tmuo, sko­ro uspa­vlju­ju­ći. Stran­ci u bije­lom kao da su dje­lo­va­li sa ane­ste­zi­jom. Jad­na tan­dr­ču­ća, iri­tant­na i la­ju­ća ne­pri­ja­telj­ska ar­ti­lje­ri­ja je umu­kla. Od zle si­le pre­tvo­ri­la se u krot­ki cilj; od ti­gra što je zabio kandže u antilopu – u is­pre­bi­ja­nu mač­ku.

Po­sle mje­sec da­na Go­ra­nu na po­sao do­no­se dra­go­cje­nog pa­pa­ga­ja. Spa­ko­van je u ku­ti­ju iz­re­še­ta­nu ru­pa­ma i osi­gu­ra­nu ka­na­pom. Go­ra­nu od uz­bu­đe­nja igra­ju pr­sti. Nje­gov or­tak Da­mir Uzunović po­ma­že mu i do­ne­kle oslo­ba­đa pti­cu. Pi­ta se šta je to to­li­ko vrijed­no u njoj. Šef pro­da­je i glu­mac iz fil­ma „Ču­va­ri no­ći“, Ha­ris Alić, sve­ča­no šu­ti.

Pr­vo iz­mi­go­lji pla­vo­če­la gla­va sa žu­tim obru­či­ma oko oči­ju, pa či­ta­vo ble­šte­će tije­lo: “Ta­a­a­ta­a­aa”! Is­pa­lju­je pa­pa­gaj u prav­cu Go­ra­na ko­ji je već dvo­stru­ki otac. Žamor, smijeh! Su­za u oku pre­ka­lje­nog bor­ca Pe­tog kor­pu­sa i pjesnika Fa­ru­ka Še­hi­ća ko­me se od pa­pi­ge pri­či­nja­va žar-pti­ca. Kri­vo mu što je ismi­ja­vao Go­ra­no­vu po­tra­gu za pti­com. Pti­ca je po­lju­đe­na. Ima čak i tre­pa­vi­ce.

Pti­ca iz­vo­di po „Buybo­o­ku“ po­ča­sne kru­go­ve i sva­ki put ate­ri­ra na Go­ra­no­vo ra­me. Ja ve­se­lo šu­mim li­šćem i ra­du­jem se životu. “Ta­ta, ta­ta, tr­trttt”, mi­tra­lji­ra pa­pa­gaj iz gr­la za­grc­nu­tog lju­ba­vlju! Ga­se se ci­ga­re­te da pa­pa­gaj ne na­le­ti na žar. Pro­vje­ra­va­ju pro­zo­ri i vra­ta. Još jed­no bjek­stvo pti­ce Go­ra­na bi ubi­lo. Tog da­na, u Sa­ra­je­vu, u jed­noj knji­ža­ri, dvije hi­lja­de i ne­ke go­di­ne po gre­go­ri­jan­skom ka­len­da­ru, i hi­lja­du če­tri­sto i ne­ke pre­ma Hidž­ri, po­ru­še­ne su ba­ri­je­re me­đu vr­sta­ma: ljud­skim, ži­vo­tinj­skim, bilj­nim… Amin.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s