Владимир Радовановић: Затворени погледи


 

Сећам се добро, био је крај априла неке давне осамдесете годинe. Oпуштено сам шетао велеградским улицама, уживајући у сунцу, у мирису липа булевара, па ми чак није сметала ни бука аутомобила који су пролазили у оба смера. Ништа посебно није ми било у мислима, само сам био смирен и желео сам да дуго, дуго газим улицама града који сам волео, посматрам људе.

На пешачком прелазу у сусрет ми је долазила нежна девојка, можда коју годину млађа од мене. За њу се није могло рећи да је лепотица, али је била посебна, знао сам да ћу њен лик запамтити заувек. То је онај утисак привлачности који вам се закуца у сјећање на први поглед.

Осмехом као да ми се представи и продужи даље.

Да, застао сам, размишљајући да учиним лењи покрет и своје тело окренем за њом. Минут или неколико секунди, и опрезно погледах девојку кестењасте косе како стаје на прелаз, чекајући да зелено светло отвори врата и пут на други крај булевара, већ корак даље и…

Кокетно погледа, али без икаквих ниских намера, напросто полупогледом као да ме је позвала да приђем, запитам за име, позовем на кафу, или било какав неважан разговор.

Кукакавичлук провинцијалца задржао ме је. Примитивна сујета и страх од пораза укочили су ми  тело, и још једну прилику сам бацио низ булевар у неповрат.

Крај, тужно сам помислио, а и правдао се – па ко би мене сасвим обичног погледао, ма, то је магла и ништа више.

Ћутећи сам стајао и гледао плочник, и још једном сам погледао на другу страну улице… Кестењаста девојка стајала је, гледајући ме. Последњу прилику ми је пружила да учиним корак и не будем кукавица… Трајало је неколико минута. Затворени погледи мамили су и позивали. Можда сам се уплашио да је то судбински сусрет. Не. Ја сам кукавица која ће уживати у својој патетици! Нестао сам, потрчавши неким споредним улицама.

Године су прошле, опет сам у граду којег волим, само старији.  Шетао сам истим улицама, призивао тренутак да се она наиђе и да јој приђем, али кестењасте девојке није више било. Нестала је, бежећи од кукавичлука, и више се сигурно није сећала мене, а ја ћу један случајан сусрет преточити у причу.  Да зна да је нисам заборавио.

Остала је посебна.

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s