Arhive kategorije: kritike, prikazi (reviews)

Branka Vojinović Jegdić: Refliksija sivila, osvrt na zbirku “Cvrkut u magli” Zorana Antonijevića

 

IMG_20190301_080930

 

 

Zoran Antonijević – Cvrkut u magli

 

Pred čitaocima se pojavila prva haiku zbirka Zorana Antonijevića koja je nastala kao plod višegodišnjeg otkrivanja i pisanja ove po broju riječi male pjesme, ali velike po svojoj snazi koju prenosi na sve one koji je budu čitali. Autor nam predstavlja već afirmisane haikue koji su objavljivani u zbornicima i na sajtovima pa se zbog toga može sa punim pravom reći da su oni već priznati, a to će ovoj zbirci pomoći da nađe svoje mjesto u ovom čarobnom svijetu haiku poezije. Poznavaoci ove poezije čitajući ovu zbirku prisjetiće se već poznatih haikua a oni koji tek otkrivaju ovu prekrasnu formu slikanja riječima shvatiće sa kojom lakoćom to autor ove zbirke radi.

U samoj zbirci dominira sivilo vremena u kome živimo, pustoš oko nas, crne misli koje prelaze u još crnje dubine i praznine. Naivni i nevini plijen u čeljustima zvijeri ili okolnosti prenosi na čitaoca  osjećaj nemoći i očaja, straha i poraza, i ništavnosti koja mu se odigrava pred očima nemoćan da je promijeni. Smrt cvijeta, životinja, čovjeka, fabrike, sela,…

 

Slomljena grana.

Pod olujnim oblakom

prosuto gnezdo.

 

Slika slomljene grane izaziva žaljenje i naše misli kreću u pravcu da se tu više ništa ne može učiniti, ali druga slika prosutog gnijezda izaziva užas i iz toga se rađa u nama želja da se spasi gnijezdo. To međusobno, dinamično povezivanje slika ostavlja čitaocu mogućnost da sam kreira događaj a to je ono što dobra haiku poezija pruža.

Već drugim čitanjem otkriva se lakoća kojom autor pokazuje prolaznost svega oko nas kao što smo i mi prolazni, harmoniju među slikama, ljepotu jednostavnosti. Nasuprot sumornim i surovim slikama još jače zablistaju sunčevi zraci na krilima Pegaza koji donosi nadu.

Zbog svega navedenog preporučujem ovu zbirku čitaocima i vjerujem da će je isčitavati sa velikim zadovoljstvom a haiku poezija je dobila još jednu vrijednu knjigu.

 

 

Advertisements

SVEMU SU KRIVI POKVARENI KALENDARI – prikaz nove knjige poezije Muje Musagića

mujo-musagić

SVEMU SU KRIVI POKVARENI KALENDARI

Mujo Musagić: Listopadna pjesma ljubavna, Planjax, Tešanj, 2018.

Nakon dvije godine prividnog mirovanja, zahvaljujući još jednoj nagradi Fondacije za izdavaštvo, koja djeluju okviru Ministarstva kulture Federacije Bosne i Hercegovine, u izdanju Izdavačke  kuće „Planjax“ iz Tešnja, pojavila se nova pjesnička knjiga savremenog bošnjačkog i bosanskohercegovačkog pjesnika Muje Musagića.

Iza listopadnog naslova nove knjige poezije za odrasle „Listopadna pjesma ljubavna“,  (jedanaeste po redu) Musagić nam iz pritajene, prividno autsajderske pozicije, odašilje takve pjesničke slike i poruke, za koje bismo slobodno mogli kazati da predstavljaju svojevrsni sublimat ukupnog životnog i spisateljskog (pjesničkog) iskustva ovog autora, jer, vrijedi pomenuti, riječ je o pjesniku koji već više od pet decenija ispisuje poeziju, za koju neki književni kritičari tvrde da je izvan utabanih pjesničkih staza, te da je “… podaleko od sve poslijeratne zapaljivo-trabunjave ideološke raspričanosti (u koju se  tako neodoljivo lako, na svim „stranama“, smješta i „ugurava“ opravdavanje vlastite ništavnosti – unutar beskrajne priče o ništiteljstvu „onih drugih“!), kako je to nedavno, za poeziju Muje Musagića, napisao Željko Grahovac.

I u svojim ranijim pjesmama, ispisanih u pet decenija pjesničkog rada, ovaj nam je autor, uporno i sasvim origanalno, pokazivao stvaralačku sposobnost i inventivnost iz kojih je prizilazio zaključak da se pjesnik, uz sva opravdana zvjezdana uzlijetanja, mora držati čvrstog tla, i, iz te pozicije, posmatrati „živi život“, u svim njegovim manifestacijama, u svim bojama, lomovima, potresima, rastu i padovima, zapravo u svemu onome što je sama suština ljudske prirode.

A dio te suštine, svakako jesu i želje, mašta, imaginacija, utopijski, onirički svjetovi, pa ih ni jedan ozbiljan pjesnik ne bi smio zanemariti, bez obzira na trendovske tendencije i demistificiranu, plošnu, tehniciranu savremenu poetsku naraciju.

Sve ovo će vam se, već u prvom čitanju, razlistati ako vam se u rukama nađe najnovija pjesnička knjiga Muje Musagića, sadržajno-tematski poredana u širokom dijapazonu, stilski iscizelirana u višeznačnom i višeslojnom semantičkom prostoru, a koja, na momente, kada to pjesma od autora zahtijeva, prelazi u cjelovitu pripovjednu formu, u kojoj se ovaj autor sve ugodnije osjeća.

„Listopadna pjesma ljubavna“ je pjesnička knjiga koja zahtijeva lagahno i pažljivo čitanje, ne zbog njenih metafizičkih dimenzija ili ezoterijskih poniranja autora, nego zbog zgusnutih pjesničkih slika, koje, jednostavno kazano, traže dužnu čitalačku pažnju.

 

PONEDJELJAK IZMEĐU SRIJEDE I ČETVRTKA

( ili: kako sam se počeo miješati u kalendare)

 

Evo, priznajem javno; i dalje, nakon rata, olahko

potpisujem priznanja mnoga: i ona gdje krivnja

moja ničim, van svake sumnje, dokazana nije,

i ona kad grijehe svoje sakriti nisam znao. Dakle,

skrušeno priznajem kako nikada ponedjeljke volio

nisam, mada, kako to i priliči pisaru skromnom,

poštujem i dalje mudrost i ljepotu svakog dana,

vjerujući kako je bjelina njihova i meni darovana.

 

Zato vam i ne umijem kazati razloge prave, niti

iznenadnoj drskosti svojoj mogu pravo ime naći,

to što sam se, kao Kleopatrin astrolog Sosigenes,

ili kao Gaj Cezar Julije, ili kao Trinaesti Gregorius,

pontifex maximus, ili još neki znani i neznani ljudi,

prije i poslije njih, u pitanje kalendara miješati počeo.

 

A sudijama strogim i vlastima visokim podastirem

skrušeno okolnosti bar neke olakšavajuće:

nisam dirao mjesece i godine, godišnja doba

pominjao nisam, ni u vremenske mijene se

miješao nisam, sasvim sam skromnu namjeru

imao: ponedjeljak udjenuti između srijede i

čatvrtka, nekako tiho, bez puno buke, bez buna

i revolucija, i bez prigovora na poredak nebeski.

 

Da ne bih zamarao državne vlasti, da se na mene

ljutili ne bi činovnici vrhovnih vijeća, koji, ionako,

imaju mnogo važnijih briga od ove moje,

kalendarske, već sam i redoslijed napravio novi:

nedjelja,

utorak,

srijeda,

ponedjeljak,

četvrtak,

petak,

subota,

pa opet sve iz početka – nedjelja, utorak…i tako

redom, sve bi, kao i prije, teklo svojim tokom,

jer namam ja ništa protiv umišljenih sisara, niti

vremenskog klatna uvaženih magnetnih polja,

samo bih želio žarko da ponedjeljak, ako ikako

može, ne bude na početku sedmice – neka ga

kasnije malo, dok se priviknemo na oblake kišne,

na oštru buru, na blatnu zemlju, na mokru

jugovinu i na zadnji dah lišća požutjelog.

 

A onda sam, popodneva jednog, običnog

i žutog, kada se tome nikako nadao nisam,

odustao od ovih i još nekih plemenitih misli,

otkrivši, iznenada, kako su ponedjeljku

počeli ličiti i svi drugi dani.

 

 

Sa 35. Susreta kazališta/pozorišta Brčko distrikta Bi, osvrt na predstavu “Jedvanosimsoboakalomistobo”

n

 

MOZAK U BUBNJU VEŠ MAŠINE

 

Predstava “Jedvanosimsoboakalomistobo” Sarajevskog ratnog teatra u okviru 35. Susreta kazališta/pozorišta Brčko distrikta BiH odigrana u Domu kulture u Brčkom. Autor predstave je Nejra Babić i Aleš Kurt koji je ujedno i režiser.

“Radi se o socijalnoj komediji, a ona je po svojoj suštini crna, s tim što ova nije baš crna, nego više tamno siva. Smatram da teatar treba da bude socijalno angažiran i da se zaista bavi problemima društva koji nam najviše smetaju da živimo. Pa eto, ova predstava se upravo bavi takvom tematikom. Pored toga ona je u potpunosti uronjena u teatarske kodove od antičkog doba do danas. Nije nam namjera bila da bilo kome ugađamo. Više smo tu da potaknemo na dobro. Da poučimo. I zabavimo. Ako se to još može”, rekao je Aleš Kurt

Kolektivna je ovo predstava. Udrobljena od svega i svačega. Kao da je slagana od isječaka iz novina. Bolje reći od isječaka života. Toliko je u njoj folklornih elemenata. Elemenata ulice. Urbane kuture. Tradicijskih elemenata. Tradicijske kulture. Kola. Narodnog plesa. Narodnih napjeva. Suvremenih glazbenih elemenata. Suvremenog plesa i scenskog nastupa. Bombardiranje porukama sa svih strana u svakome mogućem obliku. Toliko je emocije. Bunta. Prosvjeda. Krika. Govora o Zemlji BiH, „koja je Zemlja, al’ država nije“. Plaćaju se škole, uče jezici sve u svrhu što bržega odlaska iz nje. Razmišljanje i uredba birokracije da se ubire porez na poslani novac odseljenih iz BiH koji oni šalju za preživjeti rodbini. Naime prema nekim podatcima iz BiH je iselilo oko 2 milijuna stanovnika. Do karikature doveden lik Zlatan (Zlatan Ibrahimović – koji nikada nije zaigrao za BiH).

Zorno su prikazane sve nedaće kroz koje prolazi mladi čovjek u potrazi za poslom za egzistencijom. Plizanje po šalterima – na rubu egzistencije, na rubu samoubojstva. Uspio prikaz Europe pod maskama koje jasno govore i upozoravaju.

Mlade žene.

„Rađa koja može, a rade koje moraju.“

Pisati tekst o stanju u državi u kojoj  već svi o tome pričaju, čitaju, pišu kolumne, raspravljaju, polemišu, svađaju se, šute, vrište, protestuju, odustaju od protesta je, po riječima koautorice teksta Nejre Babić, ubacivanje mozga u bubanj veš mašine.

Predstave ovih Susreta bave se sve i jedna ovom temom ili je se dotiču. Tolike je razmjere uzela. Toliki je to epidemijalnih razmjera problem, problem cijeloga regijona, odlazak mladih sa željom da se nikada više ne vrate.

“Tema, o kojima bi se moglo pisati, je milion, apsurdnih situacija još više. Najzanimljiviji dio čitavog procesa prije pisanja je samo istraživanje, jer je to dovelo do nekih scena koje moja mašta nikada ne bi mogla ni izmisliti. Od izvještaja Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice „o odlivanju pameti i ogromnom finansijskom resursu koje iseljeništvo predstavlja za razvoj domovine“ do ispovijesti žene koja je nakon poroda iz bolnice otpuštena kao muško, pa sve do spiska zvaničnih zanimanja u Bosni i Hercegovini na kojoj se nalazi i Direktor službe drugdje nerazvrstan. Moja sreća u svemu tome je što tekst nisam pisala sama nego zajedno sa rediteljem Alešom Kurtom koji je davao ideje i smjernice snalaženja u ludilu tema kojima bi se mogli baviti. Krenuli smo od pokušaja definisanja toga ko smo zapravo, da bi prešli na postratni period i beskonačnu tranziciju i došli u sadašnjost u kojoj dosta vremena provodimo na šalterima, nezaposleni i umorni čekajući da nam padnu avioni sa neba kako bi pobjegli iz domovine. Jer istina je da je vrlo često jedva nosimo sebe a kamo li situaciju u kojoj se nalazimo.  Ali ne možemo svi ni otići. Onima koji ostaju, čestitamo na postojanju”, kazala je autorica Babić.

Bezizlaz. Apatija. Osječaj da je kasno da se išta promjeni. Do izjava aktera za okruglim stolom nakon predstave da se u škole kao zvanični jezik uvede njemački tako da mladi što prije i što lakše odlaze iz BiH. Kada se posije nove godine omoguči nesmetan dolazak radnicima iz BiH na rad u Njemačku s pravom se postavlja pitanje hoče li u njoj ostati itko?

Poruka, ukazivanje na problem, na krajni čas, po nekima već istekao, jedna je od glavnih odlika ove predstave, ali ne i jedina, toliko je toga u njoj, ne za analizu već za pozamašnu studiju. Zato hvala protagonistima na ovoj predstavi. Nije ovo samo KazališnoPozorišna Predstava ovo je ujedno i dijagnoza naših dana, jedne Zemlje koja nikako da postane funkcijonalna država, jednoga naroda koji bježi glavom bezobzira iz tog  i takvog društva, mahom mladi  bez nade u bolje sutra i razmišljaju što iz nje da ponesu, po ćemu lijepom da je se sjećaju.

U predstavi igraju: Maja Salkić, Mirela Lambić, Ana Mia Milić, Alban Ukaj, Sead Pandur, Jasenko Pašić, Adnan Kreso, Saša Krmpotić i Lejla Čaušević.

 

Nikola Šimić Tonin

 

 

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: NAŠI

 

JJJ

 

Na sceni Doma kulture šestog dana Susreta kazališta/pozorišta BiH u Brčkom, nastupio je ansambl Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke i izveo predstavu „Naši dani“, rađenu po tekstu Željka Stjepanovića, a u režiji Juga Radivojevića.

Autor teksta, kako je rekao, potrudio se da nemoralu da oblik, ime i prezime, da likove iz jazbina i kanala izvuče na scenu, da ih osvijetli, da ih bolje vidimo i upoznamo. Vidjeli smo ih i stekli dojam kako smo ih već prije negdje vidjeli.

Naši dani” su nastali kao moja unutrašnja borba sa samim sobom. Jedna polovina mene govorila mi je da bi trebalo da odem iz ove nesrećne i neuređene zemlje. Nesrećne zbog rata, neuređene zbog loših politika koje su nas dovele na rub egzistencije. Zemlja u kojoj ako ne znate da se „snalazite“, uglavnom na štetu drugog, Ukoliko nemate nekog ili sami niste na „položaju“, tonete. Druga polovina mene govorila mi je da treba da ostanem i da se borimo da ne potonemo svi zajedno. I tako, u toj unutrašnjoj borbi, prolaze Moji dani, u pokušaju da samom sebi objasnim šta nam se to dešava. Zašto tonemo sve dublje u beznađe, nemoral, neizvjesnost, siromaštvo? Zašto su oni najpametniji među nama, koji bi trebalo, znali i mogli da nas vode, davno otišli iz ove zemlje?”, rekao je Stjepanović.

Likovi iz jazbina i kanala, mišjih rupa izvučini na scenu, pod svjetla pozornice bauljaju… crno na bijelo ukazao se taj šljam, razvrat i poroci, kazao nam kako se na visoko penju i postaju naši suvereni. “Naši” a nisu svoji. Sve o njima znamo, gadimo se na spomen njih, a činimo da ništa ne učinimo, i tako i dalje činimo, da oni čine što su činili i do sada vladaju nama. Zaslužuje li taj narod elitu koja vlada i koju imaju. Stekao se dojam da su svi koji su pri zdravoj pameti već odavno vani, i oni kojima je ostala još mrva razuma pakiraju kufere. Zahvačeni krakovima te i takve hobotnice već odavno su odustali od svakog otpora, vegetiraju u toj i takvoj pojavi preživljavanja – održavanja hladnog pogona održivosti na životu. Gledam tu predstavu o RS i smijem se, ne njima, smijem se i sebi, svojima, iz Hrvatske ne odlaze, iz Hrvatske idu u kolonama. Pustim otocima pridružuje se pusta Lika, Slavonija… Hrvatska živi o blagdanima, za turističke sezone… onda se u nju uvlače avetinjski odjeci, odzvon praznine. Kada bi iz inozemstva vratili na vlast one koji su otišli a poslali u inozemstvo ove koji su na vlasti, koji bi to dobitak bio za sve nas u ovoj regiji.

Kao književnik, oduševljen sam tekstom, tako pogođenim kao da je izvlačen iz nas samih, pa bi i mi uključili se u kreiranje istog. Našao nam žicu. Unotio je manirom vrsnoga spisatelja, gdje kroz dato na momente ukaže se njegova dramska preuzvišenost, Nušić. Iznenadio nas poznatim, natjerao nas vidjeti pred očima nam, što bode nas u oči. Obukao u književno ruho svakodnevnicu nam, naše dane. Svo vrijeme gledanja predstave postavljalo se isto pitanje, kako će se zatvoriti komad, djelo. Ovdje je više varijanti zatvaranja. Više nas u publici imalo je svoj stav o tom zatvaranju, svoje ideje. Jedna od ideja bila je da stihove Disa pročita dječak Nikola. Blata na kraju predstave, valjanja u blatu, veći dio nas nije bio svjestan, Kiše nije bilo, da bi taj ples na kiši dao ono, usporednicu s onim filmskim, sretnost kraja. Filmičnost predstave. Vode u vodokotičima koja bi saprala sva ta sranja, jer voda pere sve – samo ne i grijehe, davno je znano. A toliko je odlazaka na WC. –e školjku. Nevjerojatno, uspjelo i samo tako, kazališna novitalda koja će ostati u sjećanju u više dimenzija promišljanja. Bez obzira na sve rečeno ovoj se predstavi ne može pera odbiti. Grijeh bi bio da je zaobiđe neka od nagrada, kao posao jedne od junakinja, jer došli su pripremljeni kao da idu na kazališnu olipijadu i dali u ovoj predstavi svaki atom svoga bića, vidjelo se duše, i s oduševljenjem se gledalo, smijali smo se a najradije bi zaplakali. Kada bi se pitalo mene, svoj bi glas dao njima, jer toliko je razloga za to proizašlo iz ove predstave. Ovaj osvrt odaslaću na mnoge adrese. Ovu kazališnu predstavu trebaju vidjeti mnogi u ovj regiji, jer ovo su Naši dani.

Nataša Perić, Nikola Erceg, Goran Jokić, Vedrana Mačković, Gordana Milenović, Maja Vujanović, Ljubiša Savanović, Miljka Brđanin, Bojan Kolopić, Rok Radiša, Radinka Ševa, Danilo Kerkez, Željko Erkić, Ognjen Opuz, Dragoslav Medojević i Vladimir Đorđević, – Naši dani – javljat će se na ponos Vam kad se u kazališni Google ukuca Vaše ime.

 

Nikola Šimić Tonin

 

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: KAD SE VIDI DUŠA

ravna ploča

 

 

KAD SE VIDI DUŠA

 

Izvedbom predstave “Ravna ploča” Bosanskog narodnog pozorišta Zenica u Brčkom su otvoreni 35. susreti kazališta / pozorišta Bosne i Hercegovine.

Predstava govori o sudbini žene u tradicionalnoj, konzervativnoj sredini koja se ne uklapa u norme što ju je obilježilo i udaljilo od ljudi. Također, govori i o prevelikoj majčinskoj brizi i ljubavi čiji učinci nisu uvijek dobri za dijete.

U predstavi autora Dragana Komadine i u režiji Lajle Kaikčije, glavnu ulogu tumači prvakinja Kamernog teatra 55 Sarajevo Gordana Boban uz zeničke glumce Nusmira Muharemovića, Roberta Krajinovića, Muhameda Bahonjića, Predraga Jokanovića i Zlatana Školjića, priopćeno je iz Službe za odnose s javnšću BNP Zenica.

Zalud sva kazališna naobrazba ako se u glumi ne vidi duša, ako nije data, donesena kroz lik, ako nema duše, nema oduhovljena lika. A koliko je u ovoj predstavi doneseno duše, doneseno do boli. Ova se predstava ne pamti, ova se predstava boluje. Toliko emocija. Zgusnutih, teških, dovedenih u naboju oživotvorenih riječi do puknuća, savršenstvom teksta. Od Komadine do dramske komadine – gromade dramskog štiva.

Raznih trava ima, koje vidaju – liječe ovo / ono… s pravom se pita glavna junakinja ima li trava za ljubav. A što ako ljubav nema mjere. Što ako je ljubav slijepa pa oslijepi najmilije, ako se izgubi granica, ako se pređe, tragom one Miljkovićeve, ubi, unakazi prevelika ljubav.

Ne žive ove i ovakve tragedije u kamenitim pustopoljanama Duvna – TomislavGrada. Bogu iza nogu. Na žalost žive i to nama pred očima, nama pored očiju slijepim. Žive u susjedstvu. U neboderima. U zgradama. Saznamo za njih kad se objelodane u Crnim kronikama.

Predstava je ovo neupitno za malu scenu, svako i najmanje udaljavanje od publike šteti je.

Toliko je slojeva u ovoj predstavi. Slojevita predstava. Modernost glazbe. Znalost tradicijske kulture. Govor gluhog kola. Glazbeni efekti. Govor. Jezik. Idiom. Ikavica – Pun pogodak. Malo je znano kako se ikavica govori ne samo na jugu BiH, već su je govorili i govore i Hrvati i Bošnjaci u Srednjoj Bosni.

Neke od najljepši svojih stihova Musa Ćazim Ćatić napisao je na ikavici.

Utvare daju štih predstavi. Likovi naših strahova. Donesena atmosfera. U tom kraljestvu bez sunca. Prozor u svijet prekriven. Onako kako se u tim krajevima prekrivaju prozori kada netko umre.

Ima li uopće svijeta izvan njegovoga svijeta mraka – pita se glavni lik.

Toliko je humorističnog u ovom štivu, a nikome nije do smijeha.

Monolog majke, na tragu antičkih tragedija. Poentiranje predstave otkrivanjem teške i bolne tajne koja je razdire. Često otkrivena tajna olakša dušu. Duša majke još je čemernija. Teža. Ništa je olakšalo nije. Gorda Gordana u ulozi majke. Na ponos joj ova uloga. Pamtit će je i po njoj.

Predstava nema slabog mjesta. Na otvaranju „Susreta“ visoko je podignula vrijednosnu ljestvicu.

Što tek reći za lik doktora. Trebala bi čitava jedna psihoanaliza. I za kraj, na kraju, tragom spomenutoga u predstavi, glazbenoga i ljudskoga osobenjaka Tome Bebića:

Časmo na ovome svitu čovik se upita!?

 

Nikola Šimić Tonin

 

 

 

 

LJILJANA TADIĆ- ADŽAMIĆ: NA NAČIN DRHTANJA LJUBAVI I ŽIVOTA, NA NAČIN NEUZVRAĆENE LJUBAVI (kritički osvrt na poeziju Jasmine Hanjalić)

JAS

 

Na način drhtanja ljubavi i
života

Na način neuzvraćene ljubavi


    

Poezija novoga, o novome, s novim u životu – poezija ne-predaje, o(p)stanka, optimizma!  Iako su ruke pokušale pljusnuti, riječi povrijediti, naumi drugih srušiti – poezija je Jasmine Hanjalić, pjesnikinje koja skromnim a izrazitim glasom rovi po ženskoj boli, iznimno se susrećući s njom, ni trenutka pokleknuću podarenom.  Ženski subjekt ovdje je muza stradanja i boli, opasan vrijeđanjem i pogubom. Žena je ovdje podijeljena između uvjerenja i emocije, neprestano u pitanju ispravnosti odabira ljubljenog muškarca, onoga dostojnog ljubavi tog istog ženskog subjekta, vrijednog njene predaje i dara srca koje iznimno nježno i ženski voli, „a“ i „jer“ drugačije i ne umije. Tu je i preispitivanje same sebe i okoline koja kao parametar životu predstavlja sve ono što nije laž ili iluzija. Samoobmana je ozbiljan iskorak u upropaštavanju vlastitog ega, krupan problem za suvremenu uposlenu i emancipiranu ženu koja traga za ljepotom davanja i primanja, praštanja i ubjeđenja da je svijet ipak velika lopta ovijena nadom koja zadnja treba izblijediti.

Nerijetko su to stihovi o ljubavi, ne prolazi ona i ne može, jer ako prolazi, tada nije ljubav. Iako ona i on nisu zjenom u zjeni spojeni i iako ruke više nisu poezija, negdje je ostala ta ljubav da podsjeti, da je lišće s drveća oko Miljacke urezbarilo sjećanje u kamen kojim je kraljica hodila, tim bosanskim kamenom koji pamti i gdje se emocija želi u neponovljivu riječ sažeti, jer sigurno je samo ono što je uklesano. Ljubav se i moli da više ne dolazi, ta razmahana buktinja, koja ranjava i proljepšava, no koja ipak brazde ostavlja. A potom strah koji se množi kolebanjem, umnožen, divovski uvećan, iznova nas ruši. Kaže subjekt, sebi treba oprostiti, jer „biti uplašen tako je ljudski“!

U Jasmininoj poeziji susrest ćemo ucviljene majke čija je bol gubitka djeteta sahranila njihovo srce, one polužive koračaju još i ipak, susrest ćemo bolesnu djecu kojoj život neće podariti da gledaju dugogodišnja padanja jesenjeg lišća i novi život na mjestu njihovog uginuća. Pjesnikinje koje su otišle bez povratka i ostavile odškripano pero pjesmom oplođeno, postelju za dvoje u kojoj je oduvijek jedno noćilo, osamljene i samotne žene čiji je strop privatne sobe oivičen mrakom.

Dijalog s djedom ima posebnu dubinu u autoričinim pjesmama. On odgaja, savjetuje i na ćopićevski bojo-sljezovski način nasmije, ali ima tu i gorčine retoričkog pitanja: zašto se čeda rađaju, zar da ih drugi ubijaju?! To je tamna konotacija stiha, ubrizgana ironija i ogorčenost od istine. Zatim strašne slike rata, ratna i postratna najezda sjećanja koja ne daju mir, čije su slike uporne i neizbrisive, sa stalnim naglaskom na besmislu, majčinom boli i njenim neutješnim gubitkom.

S rukama od gara, reći će također subjekt, teško je verovati sebi. I zato u ovoj poeziji ima nešto neopisivo tužno i osamljeno, usamljeno, uplašeno a na neki određen način rezignantno, svaka pora ženskog subjekta govori o ljubavi ali istodobno i o sjećanju na lijepe trenutke s dragim bićem, potom o sjećanju na bolne i na koncu utjehu u tim istim trenucima koja je ipak u lavovskoj borbi iznenadila: kakav ratnik si u životu postala i s kakvom mirnoćom o svojim neutješnim bolima govoriš – kao da kuhaš kavu ili govoriš susjedi da ćeš u supermarket i pitaš ju treba li joj što. Zato je ova „ženska“ poezija sestra ženina, razumljiva jednom takvom napaćenom srcu, napaćenoj duši, ako se hasanovski iz Derviša i smrti izrazimo. Taj sinkretizam boli i rezignacije, oporavka i nastavljanja osmijeha, njegova produžetka i odgovoru životu: da – to je ono što je specifičnost poezije Jasmine Hanjalić, poezije koju treba iščitavati na ženski perceptivni način, a ona sama, ta poezija, naći će si put u književnoumjetničkom labirintu tekstova gdje će se vrijeme potpisati i dati pečat onome što vrijedi i onome što je zapravo šund.

 

Ljiljana Tadić – Adžamić

 

 

Zaokružena “Radnja na uglu” Kamernog teatra 55 u Sarajevu

IMG_20181013_214241

Komedija “Radnja na uglu”, rađena po istoimenom tekstu mađarskog pisca Miklosa Lasla, večeras je izvedena na sceni Kamernog teatra 55.

Reditelj predstave je Francois Lunel, a glumački ansambl čine Dragan Jovičić, Muhamed Hadžović, Vanesa Glođo, Senad Alihodžić, Amar Selimović, Aida Bukva, Boris Ler, Rade Čolović, Ravijojla Jovančić-Lešić, Benjamin Rifatbegović .

Ova lepršavo zaokružena predstava o grupi ljudi koje vezuje zajednički posao, prodaja knjiga, večeras je dobro nasmijala sarajevsku publiku. Sjajno uštiman glumački tim, u kojem je svaki pojedinac isklesao svoju rolu, skoro da je letio scenom.

Jasmina Hanjalić

 

U SARAJEVU PREMIJERNO IZVEDENA PREDSTAVA “MAJKA ILI SVE LUTKE IDU U RAJ”

 

 

 

 

Večeras je u SARTR-u premijerno izvedena predstava „MAJKA ILI SVE LUTKE IDU U RAJ“  u režiji Dubravke Zrnčić- Kulenović . Dramaturgiju potpisuje Nedžma Čizmo, koja je i autorica teksta, a za scenski pokret bio je zadužen Branko Banković. Likovna rješenja scene, kostima i lutaka dala je Adisa Vatreš Selimović, asistirala joj je Melisa Musić Ajkunić, dok je muzičku podlogu osmislila  Kaća Hadžifejzović. Za masku je bila zadužena Naida Đekić.

Kako piše u najavi Dubravka Zrnčić  „Tematski, tekst nas vodi u otkrivanje odnosa unutar jedne porodice i ukazuje na Munchausenov sindrom, često prisutan, ali teško dijagnosticiran, sa snažnim emotivnim poremećajem. Osoba sa ovim sindromom izaziva ili glumi fizičke i psihičke tegobe zbog izazivanja pažnje, priznanja ili sućuti bilo u porodici ili društvu.

Koristeći se karakteristikama ovog oboljenja, autorica gradi svoje likove i prati sudbinu dvije sestre, sada već tridesetogodišnjakinje, koje zbog majčinog zlostavljanja i izolacije iz društva, žive gradeći svoj svijet lutaka.“

Ova snažna, duboko  emotivna priča o nezaustavljivoj snazi  zlostavljanja i manipulacije, uopšte, a posebno  unutar krnje porodice, večeras je  protresla publiku do kosti. Gledajući  precizno osmišljene pokrete dvije glumice u funkciji izvrsne živote  priče, mogli  smo spoznati da niti jedna stega, ma kako surova i uporna bila,  ne može zaustaviti život, onaj iskonski, koji se ne uči, koji se ne gleda, nego se osjeća i živi. Kroz igru s lutakama, dvije sestre, dvije zarobljenice i žrtve vlastite majke,  doživjeli smo tektonske  pokrete suosjećanja, boli, empatije prema žrtvama. Pogotovu duboko ponešeni  raskošnim glumama  Andree Aković  i  Anete  Grabovac (sestre Anica i Sanjica).

Zaista, na kraju se, opet, nameće zaključak, da je za odličnu predstavu neophodno posložiti sve njene dijelove, ali nenametljivo, lepršavo, funkcionalno, promišljeno. Snaga umjetničke kreacije svih segmenata večeras je dovela publiku do vrhunskog užitka. Bravo, bravo!

Jasmina Hanjalić

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: STRAŠNO STRAŠNA PRIČA

 

tonin

 

STRAŠNO STRAŠNA PRIČA

 

Ovo je strašna priča, i zato započinje jednim:

– Aaaaaaaaaaaaaaa !

… vriskom.

Taj vrisak je pripadao, glavom i ustima, kraljici Anabeli. Jer dok je jutros stajala kraj prozora i dugo češljala svoju kraljevsku kosu, kraljica Anabela je iznenada ispred sebe ugledala…. ugledala je…ugledala…. Oh, to je bilo nešto toliko strašno da se nije moglo ni izgovoriti!

Tako počinje, strašno, strašna priča, koje se niti u jednome jedinome trenutku pleta priče ne strašimo. Pa i strašni zmaj, najmanje je strašan. Jedno dijete na predstavi iza mene doviknu: „A jest mi neki zmaj! Neš ti Zmaja.“ – Zmaj uistinu jeste zmaj. Bez ono strašni, bliže onom – Zmaj Dobričina. Lik Zmaja u predstavi daje posebni ugođaj predstavi. Daje joj onaj šug, onu ljepotu spontanosti, daje joj mrvice duše. Ulijeva povjerenje prihvaćen od djece. „Strašni Zmaj“ je podjetinio. Djeca su svladala zmaja. Teško je bilo svladati i zaustaviti djecu na predstavi koja su – gotovo pa svi krenuli popeti se na pozornicu, od samoga početka sastavni dio predstave, sukreatori iste. Stotine pitanja uglas. Kada se „Strašni“ Zmaj obratio djeci.

Kod djece predškolskog i školskog uzrasta izražen je problem nedovoljne asocijacije, djeca se sve manje kreću, kulturni aspekt je zapostavljen a djeca najviše vremena provode ispred ekrana i pametnih telefona. Psiholozi ukazuju na trend rasta autistične djece, povećan je broj nasilja u školama, roditelji nemaju vremena ni materijalnih sredstava pružiti djeci neki drugi vid zabave i edukacije.

Ne samo zbog navedenoga, ova je predstava pun pogodak u pravome smislu te riječi. Vrh vrhova u svim segmentima kazališne predstave za djecu.

Kazalište lutaka Zadar pripremilo je za najmlađe gledatelje predstavu “Strašna priča”, u režiji Hane Zrnčić Dim. Predstava se temelji na priči Ane Đokić. Malo se i poradilo na priči. Vojnici su progovorili idiomom Dalmatinske Zagore, što je još jedna poenta plus nagrađena aplauzima i gromoglasnim smijehom djece, smijehom od srca. Lutkarska izvedba za naziv: Zadarska lutkarska škola. Što reći za naratoricu. – nakloniti se do poda. Više nije niti T od tajne koliko se vole Gabi i dječja publika kojoj se obraća. Glazba – pun pogodak. Predstava kakva treba biti predstava za djecu, jer djeca gledaju srcem.

Ravnateljica kazališta, Iris Pavić Tumpa, istaknula je da su ovoga puta predstavu, koja ima tri glumca, radili sa dvije glumačke postave. Razlog je mobilnost predstave kao i činjenica da je Kazalište lutaka u zadnje vrijeme dosta na gostovanjima i na festivalima: Onda smo radili dvije postave glumaca tako da budemo mobilni i da bez obzira na gostovanja naša publika ne pati. Ovo je predstava za najmlađe. Od tri godine pa dalje, možda čak i manje.
A jedan od ciljeva Kazališta lutaka Zadar je i dati priliku i privući najmlađe autore, kao što je redateljica predstave, Hana Zrnčić Dim koja kaže: Stvarno se jesmo jako puno zabavljali i stvarno jesmo pokušavali dati glumcima što više slobode, što smo na kraju ukomponirali u taj tekst. Meni je to bio veliki izazov i velika prilika jer mi je to zapravo prva profesionalna predstava, izvan Akademije, a bilo je isto tako zanimljivo i to što smo radili s dvije ekipe.
Dramatizaciju predstave potpisuje Sunčica Anamarija Sodar: Budući da je to priča o jednom kraljevstvu, pokušali smo te neke stereotipe s kojima se djeca susreću i kako bi bajka trebala uopće izgledati i to cijelo kraljevstvo, pokušali smo to nekako osuvremeniti u najmanju ruku.

Scenografiju i lutke izradio je Leo Vukelić: Ja mislim da je Strašna priča zapravo jedan uistinu prekrasan primjer lutkarstva. Tu njegovu magičnost i stvarno jednu posebnu razigranost mislim da upravo nosi ova predstava.

Uz glazbu Tomislava Pehara, u predstavi igraju Gabrijela Meštrović Maštruko, Irena Bausović Tomljanović, Dragan Veselić, Josip Mihatov, Anđela Ćurković Petković i Dominik Karakašić.

Nikola Šimić Tonin

 

 

Peko Laličić: PLES KOJI MAMI

 

 

Lela Milosavljević: Ples među svicima, Svitak, izdavačka radionica Književnog društva “Razvigor”,  Požega 2018.

Knjiga priča “Ples među svicima”, kao druga objavljena knjiga Užičanke Lele Milosavljević, pred književnu javnost dolazi posle njene veoma zapažene knjige priča, crta i crtica “Tragovi bosih stopala”.

U njoj ona čitaocu već na početku poručuje: “Ja još imam smelosti da hodam bosa… Moje misli su moji svici…” čime, očito, veoma svesno ističe da na život gleda potpuno suprotno od one Vajldove: ”Život je odveć važna stvar da bi se ikad o njemu ozbiljno govorilo”.

Ovo nameće ubeđenje da baš zbog ozbiljnog shvatanja njegove važnosti i svega onoga što ga čini, ona veoma realistično, krajnje životno i smelo u trideset i tri priče koristi svoje “svice” i baca svetlo na hod čoveka svoga, i ne samo svoga, zavičaja kroz prostor i vreme. I nenametljivim, laganim i lepršavim stilom piše o čoveku onakvom kakav jeste, kakvim ga čine i vode vrednosni sudovi, emocije i njegove misli. One koje proizvode rezone koje je nemoguće izbeći jer ih nameću sredina i vreme. Koje su plod decenijskog i vekovnog nasleđa i poimanja životnih vrednosti, ali i sopstvenih odluka. Onih na kojima on temelji svoju sudbinu i od kojih ona, uglavnom, zavisi. O kojima ona piše i u ovom slučaju se suprotstavlja i Eshilu, koji kaže: “Zajednička nam je sudbina, ali misao pojedincu pripada”. Otuda i razlike. One neminovne, svakodnevne, životne. Otuda i njena promišljanja i takve misli, takvi “svici” i takav ples. I toliko svetla bačenog na pojedinca. Na ono ljudsko i neretko neizbežno. I potsećanje na prošlo, na nekadašnji dom i njegovu toplinu. Na porodicu, ženu, ljubav, intime i društvo u celini. Na meku ljudsku reč i veru u čoveka i čovečno, ali i na životne protivrečnosti i sve uočljivija otuđenja. I nostalgiju za svim tim danas sve manje prisutnim vrednostima. Onima o kojima ona ne mudruje, već ih samo konstatuje onakvim kakve jesu i kakve uspeva da bez obzira na ljudske i druge osobenosti vidi kroz psihološku prizmu kojom formira veoma realističnu slike u kojima će se mnogi pronalaziti.

Ples među svicima je knjiga slika običnog života i životnih detalja, doživljaja  i doživljenog, ljudskog traganja i trajanja, ali i vernog svedočenja o opštim i moralnim vrednostima koje sve više nestaju. I o psihološkim stanjima čoveka, a posebno u dobroj meri i danas skrajnute žene.

Ova knjiga je autorkin nepretenciozni misaoni ples ne samo među svicima, već baš tim svicima, jer ona baš njima veoma vešto formira figure-slike koje pričama daju životnost i neretko čitaocu nameću utisak da se autorkine misli i čuju (kao Neveni u priči “Ne bilo ti prosto”), čime nas iz priče u priču  laganim realističnim  pripovedanjem  vodi u nove spoznaje.

Ovo su priče koje asociraju na intimu, bude emocije i istinitošću i dozom univerzalnosti čitaoca dovode do saživljavanja i nameću mu potrebu da se pronalazi u minulom i sagledava u dolazećem vremenu. Jer je to ona neminovnost koju nam život nameće, a koju autorka vidi kao mogući beg, te zato i preporučuje: “Danju treba živeti realnost a noću sanjati o sreći”. Jer, “Tako nekako i mi bežimo pred životom a on nas ne žureći stiže. Zna da je to samo igra i da je u tom krugu on nadmoćniji”. (Slatko od višanja).

Piscu kao što je Lela Milosavljević očito nije bilo teško da uoči brojne prizore, ljudske sudbine i egzistencionalne probleme ljudi i na osoben i angažovan način se sa njima suoči i čitaocu ih verno predoči, ali i da na specifičan humorističan način oslika čovekov beg od neželjene i sve češće sumorne svakodnevice, čime pravi iskorak u nešto novo i tako nagoveštava svoju sklonost ka satiri i čoveku sve potrebnijem humoru. Čime ovom plesu daje novi ritam i čini ga pažnje vrednim. Jer lakoćom mami.

____

 

„Basnovite pričice“ Mire Dragović

 

Nova knjiga srpske književnice Mire Dragović koja već godinama živi i radi u Pertu, „Basnovite pričice“ (Miroslav, 2018) posvećena je deci i predstavlja povratak pomalo zaboravljenoj književnoj vrsti kada je dečja književnost u pitanju – basnama. Kroz šest vrlo kreativnih i uzbudljivih „basnovitih“ pričica („Kako je meda jednom postao kralj“, „Vrtoglavasto mače“, „Princezin najlepši ljubimac“, „Kako su ribe i račići postali najbolji prijatelji zauvek“, „Majka leptirica“, „Da li bubamara pokazuje pravi put“) autorka nastoji da već odavno postavljene stereotipe o životinjama sa izraženim karakteristikama ljudi pokuša da prikaže na malo drugačiji način, te da nam dočara kako bi izgledalo da se ti ustaljeni stereotipi promene. Njena šaljiva zamisao da meda postane kralj životinja umesto lava, da jedno mače svojim nestašlukom umesto na komšijskom plotu završi u šumi punoj, za njega neobičnih životinja, koje mu na kraju postaju dragi prijatelji, te da jedna pomalo razmažena princeza na poklon od svog oca-kralja umesto nekog egzotičnog kućnog ljubimca dobije žabu – u uverenju da će jednoga dana postati princ, ili da račići požrtvovano spasu nasukane ribe, zapravo su pokušaj da se deci ponudi jedan drugačiji pogled na svet. Ovim književnim postupcima autorka pretpostavlja dete koje je spremno da mašta, ono koje je smelo da zamisli nezamislivo, i na kraju da pokaže da dečjoj mašti nema granica. Zanimlivo je da čak i u pričama u kojima su glavni protagonisti ljudi („Princezin najlepši ljubimac“, „Da li bubamara pokazuje pravi put“) životinje imaju važnu ulogu i njihova simbolika je sa namerom naglašena.

Ove priče poseduju i jedan isto tako važan element, a to je edukativni pristup, dakle namera autorke je da se istaknu prave vrednosti i vrline poput: prijateljstva, požrtvovanosti, majčinske ljubavi, ljubavi prema prirodi i životnjama, kao i mnoge druge vrline koje su svoje mesto našle na stranicama ove knjige.

Priče koje u svojoj najnovijoj knjizi ispisuje Mira Dragović vrlo su pažljivo ispisane, sa puno opisa, sa precizno određenom linijom pripovedanja, a opet vrlo poletne, duhovite i maštovite. One su i jasan putokaz kako deca treba, a kako ne treba da postupaju. Ono što ovo izdanje posebno izdavaja jeste činjenica da se radi o dvojezičnom izdanju, te se tako ove basnovite pričice mogu pročitati i na engleskom jeziku. Kako je znanje engleskog jezika postalo nasušna potreba novijih generacija, tako će deca koja sada stasavaju zapravo imati mogućnost da pored svog maternjeg, već od ranog detinjstva savladaju i jezik koji se najviše govori na planeti. Time je zapravo edukativni postupak naglašen, jer deca najbolje uče dok čitaju knjige ili gledaju televiziju. Ova knjiga je takođe i vrlo koristan edukativni materijal za roditelje koji će moći svojoj deci koja još nisu naučila da čitaju, to da učine umesto njih.

Ove priče se ne čitaju, one se i tumače i mogu poslužiti kao vrlo koristan didaktički materijal za sve one roditelje koji vode računa o vaspitanju svoje dece, o pravilnom odrastanju i podhranjivanju dečje radoznalosti i saznanja o svetu koji ih okružuje. Čitanje ovih pričica je zapravo putešestvije kroz jedan pitom i maštovit svet čiji su glavni protagonisti životinje koje opet imaju svoj mikro svet sa svojim zakonitostima, svojim malim zgodama i nezgodama, ali i svojim razigranim i vragolastim postupcima.

Knjiga basnovitih pričica Mire Dragović, u svakom smislu predstavlja jedno kvalitetno izdanje knjige za decu. Osim lepo napisanih i maštovitih priča, te prevodu na engleski jezik, ova knjiga je veoma kreativna i lepo ilustrovana, što je svakako veoma važan element svake knjige za decu. Vrlo maštovite ilustracije prate dogodovštine svih Mirinih junaka, i pozivaju decu na čitanje, na igranje i promišljanje o sebi i svetu oko sebe.pcima.

Ana Stjelja

 

 

Приказ књиге Славице Гароње “Врт тајни”

VRT-TAJNI.com_

Славица Гароња

„Врт тајни: антологија српске женске приповетке до 1950. године“

(Vukotić Media, Београд, 2017.)

 

 

Врт тајни је успешна, и пре свега неопходна, Антологија приповедака најпознатијих и највећих имена женске литературе, скрајнутих и заборављених,  које су обележиле српску књижевност до 1950. године. Захваљујући Славици Гароњи поново су  извучена из таме заборава  имена оних књижевница које су у једном веку значиле пуно, стварале и проналазиле свој пут.  Приређивач, а и сама ауторка збирки приповедака, Гароња се одважила на  мукотрпан посао, да скине са полица књиге, да листа часописе, да трага и за оним књижевницама које нису у датом времену ни имале своју књигу. Ако се ова година датира као пресек, не рачунајући најновију књигу Врт наде (2017), која управо започиње назначеном временском одредницом, онда је пред нама петнаестак ауторки, за дуги, вековни период.

С правом се Славица Гароња осврће на Антолгију приповекада српских књижевница Рајка Лукача (2002), с разлогом, зато што других избора и антологија, ни покушаја није ни било. Можда је она сажетија, критичнија и строжа у одабиру; обухвата већи временски период, што је условило изостављање многих књижевница, претходница приповедачког казивања. Заступљене ауторке у избору Славице Гароње имају од једне до три приповедке, са кратком библиографском белешком, довољном за панорамски преглед. Једино су из опуса Исидоре Секулић и Милице Јанковић узета четири прозна текста.

Славица Гароња Милицу Стојадиновић Српкињу сматра „родном челницом српске женске приповедне прозе” и доноси одломке из њеног дневника У Фрушкој гори 1854, можда би, не умањујући овај одабир, било занимљивије да су у овој избор уврштене Миличине две приче, кад је већ о приповедкама реч. Прва је „Млади Србин путник по свету” или другу „Без наслова”, јер других приповедака Стојадиновићева није ни написала.

Милка Гргурова и Драга Дејановић, по сврставању Славице Гароње, припадале би „критичком реализму”. Са причама „Породица Смиљићева” Милка Гргурова приповеда о Скадарској, прашњавој, калдрмисаној улици са трошним кућерком. Отац, пијанац, разровитељ породице, јад и чемер убоге и одбачене деце, главна је потка ове приче, да се кроз животни лавиринт, годинама касније, сусрећу одбачена деца: сестра и брат. Кроз другу причу „Моја лепа сапутница” Гргурева нам приповеда о вештој и лепој жени која препредено и умишљено, док воз клопара, користи своје природне склоности да би опљачкала сапутника.

Од четрнаест за живота објављених приповедака, Славица Гароња одабрала је од Драге Гавриловић две.  Гавриловићева,  иначе оштар критичар друштва свог времена, у хуморно-иронијски интонираној причи о положају жене-књижевнице у друштву,  смешта радњу у Америци, у причи „Она је ₋ срце му каже”. Потенцира тему књижевности, пита се: да ли је литература  изнад љубави, или љубав изнад књиге, што је био услов младоже, све, све, али да са ступањему у брак жена престане са писањем ₋ вечна тема коју Драга Гавриловић, сретно преплиће и доводи до соломонског решења, али са горким окусом о положају жене писца. Како тад, сад још веселије ₋ без ироније.  Занимљив је и одломак из дуже новеле „Недеља пред избор кметова на селу”, где се иронијски приказује друштво у тадашњој сељачко-паланачкој Србији.

Са модернизмом јавља се Лепосава Мијушковић, талентована, школована у Цириху, за кратког живота (28) од Скерлића хваљена, а тек посмртно јој је објављена збирка приповедака. Засупљена је са причама „После смрти” и „Болна љубав” где јадикује: „Ви мора бити да не знате моју црну, слатку причу, ту причу сваке ноћи, кад се све утиша, кад останем сама са собом, понављам од речи до речи, тачно ₋ бојим се, заборавићу је” цитат из „Болне љубави”, са тематиком ероса, мрачног, тамног и дубоког.

Јелена Димитријевић, прва наша организована феминисткиња, образована, светски путник, у овој Антологији доминира језичким колоритом у одлмку из новеле „Ђул-Марикина прикажања”, али је „Американка” препознатљива по оштрим ставовима ауторке. Уосталом, овде су три ауторке заокупљене истом темом, Америка као потка приче, поред Јелене Димитријевић, већ поменута прича Драге Гавриловић и Јеле Спиридовноић Савић. Вероватно су све три књижевнице у америчком друштвеном систему проналазиле потпору самоосвешћења жене као споне на путу ка демократичности и ослобађању жена. „Ова Американка је жена будућности”, записаће на једном месту, и као госпођа Шоша, Томаса Мана у Чаробном бргу, одважна у корацима, залупиће врата, тек да се чује.

Анђелија Лазаревић, из породице књижевника Лазе Лазаревића, бавила се сликарством, за живота је објавила књиге Паланка у планини и Лутња. Њен књижевни рад Славица Гароња оценила је као: „Интимистичку прозу и песме у прози”. Лазаревићева осликава београдску средину пре Првог светског рата као и стање у Србији између два рата. Жене интелектуалке дате су кроз тематски ерос, до тада у књижевности мало познат. У причама „Анета” а посебно у причи „Михаило”,  поиграва се кроз лик бистрог сељанина, и његовом домишљању како да победи на лутрији, како да поврати оно што је уложио, а залог је био ћуран. Све док Михаило једнога дана није напустио своју дружину и кафану, и отишао „у бели свет”. „Ми треба да се радујемо његовој срећи, а не да плачемо”.

Даница Марковић, пре свега призната као песникиња  и једина која је ушла у чувену Антологију новије српске лирике Богдана Поповића, живела је веома тешко и оскудно, издржавајући децу писањем прича. Тек постхумно јој се штампа збирка приповедака Купачица и змија, и управо наведена прича уврштена је у овај избор. Бртуално, сликовита казивања о жени-купачици за чије се груди оштрим зубима закачила змија, и језиве, беспомећне слике жене, која, у тренуцима када се, после дугих тренутака, ослобађа отровнице ₋ окончава и живот. У другој причи „Хајдучка крв” сусрећемо одважну и хрбру жену која се супротставља Турчину, похлепном и жељном младе женске телесне лепоте. Мада су у њеном окружењу вични мушкарци, једино онда диже руку и убија Турчина.

Исидора Секулић засупњена са причом „Весник” помало заморна и опуштена, док је друга приповетка „Буре” конципирана на перцепцији дечијег света из чудне перспективе, из бурета: „У тој трулој колибици сам научила да волим оно што се не види, оно што немам, и оно што мора да прође”. Свет посматран из бурета, и буре као уточиште, као место за сањарење. Ту су и приче „Искуство на Божић” и „Мој шињел”.

До сада мало позната, заборављена и скрајнута је Смиља Ђаковић, да јој  ни године рођења ни смрти нису поуздане. А, за сада, познате су само три њене приповеке. Сетна прича о „Ујаку Аксентију”, чудоумнику, некадашњем гастербајтеру у Америци, можда богатом, и девојчици која га свакодневно очекује, смрзавајући се на перону, а потом се премрзла враћа болесној мајци, заправо, премрзлој мртвој мајци.

Приповедање Милице Јанковић припада такође кртичком реализму, и од свих ауторки у овом избору, она је објавила, ипак, између два рата, осам збирки прича, и три романа, а овде су донети одломци „Отргнути листови из дневника једна девојке”, из београдске средине пре Првог светског рата, али са пренатегнутим моралисањем; потом „Смрт и живот”, и добра прича о сликарки и њеном  посвећеном раду: „Ненасликана слика се унеколико променила. А њој није било жао ни криво као што би у сваком другом случају било. Напротив, осећала се задовољна као да је радила”, поента је приче „Сликарка”; док у „Смрт и живот” пратимо  сеоска мучну слика жене која привидно мирно напушта кућу покојног мужа и одлази у неизвесност другом човеку. За боље не зна, да трпи уме, да жели да служи, да жели да живи.

Мара Ђорђевић Малагурска, из буњевачке породице, студирала у Лондону, а потом живела у Београду, представљена је одломком из „Вита Ђанина”, са специфичним, фолклорним језиком, са обичајима буњевачке средине. „И тако ова несретница, која је у својој души понела сав бол жена, рођених да воле све оданије и да се жртвују све безумније, што их више кидају и киње: ова мученица…не престаје чекати онога, који ју је целога живота мучио”, чекала је свога мореполовца.

Јела Спиридоновић Савић за живота објављује једну збирку прозе. „Госпођица Георгина” очекује да јој се врати њен Лујо, морнарски официр, очекује узалуд, након кратке летње љубави и обећања. Зашла већ у године, и годинама већ, већ остарела и помахнитала одлази на пероне железничке станице, али из вагона, неће изаћи њена љубав. И умире чекајући. Друга прича „Сан Марије из Магдале” са темом Исуса из Назарета: „Прича народ ваздан. Веле чуда твори. Лечи губаве, враћа вид слепима, претвара воду у вино… Благо онима који плачу, јер ће се утешити… Благо онима, који су чиста срца, јер ће Бога видети!”

Фрида Филиповић, из јеврејске породице, ауторка два збирке прича. Приче „Љубавнице”  „Конфети” али је „Сестра Грација”, чини ми се, најуспешнија, када је реч о искусној монахињи која наговара искушеницу да се не замонаши. „Баци са себе то црно одело, не полажи завет, бежи одавде”.

Јелена Билбија занимљива са тематиком прича из сеоског живота, овде заступљена причом о „Судбини једног грамофона” и радости деце док слушају музику, све док грамофон не буде разбијен. „Идризова кава” о кафи која се неколико пута кува све док се из ње не исцеди и последње црнило: прво за оне богате и важне ₋ до бледила и соца за сиромашне. Тужна Босна и сиромашни Муслимани.

Са Милком Жицином, једном од трагичарке наше књижевности, голооточанке,  завршава се антологијски избор. Из збирке Нека то буде све, одабране су добре приче „Малча”, „Роман у наставцима”, о литератури бестселера, и приче о „Рушењу старих Теразија”. Жицина се поиграва темом књижевности, оне у наставцима, као фељтонске приче, а у односу на праву литературу; пише о београдским приликама, приповеда меланхолично о рушењу старих зграда.

Славица Гароња урадила је велики посао, провела нас кроз век у коме су стварале књижевнице, онако како су знале и умеле, о којима се зна онолико колико се о њима пише, а пише се мало. Бољег избора није могло бити, можда другачијег, можда би неко други одабрао друге приче, али, несумњиво, дата је општа панорама и широки пресек. Дуго се чакало на ову књигу, предуго, као да нисмо ни знали, ни умели да вреднујемо оно што имамо, зато је Врт тајни драгоцена антологија, неопходна као документ једног времена.

 

Радмила Гикић Петровић, април-јули 2017.