Ivana Tanasijević: U traganju za autentičnim postojanjem

U traganju za autentičnim postojanjem

(Branka M. Kasalović, Who are you?)

Nakon zbirke Glas iz peščanika, u kojoj je autorka, zakoračivši u poetski književni svet, konstituisala osnovne postavke svoje poetike, svetlost dana ugledalo je i drugo pesničko ostvarenje Branke M. Kasalović. Nastavljajući dobro prepoznatljivu, filozofski intoniranu platformu sa koje autorka progovara, pesnička zbirka neobičnog naziva Who are you? na posve drugačiji, novi način u odnosu na prethodnu zbirku, progovara o uporišnim tačkama pesničkog interesovanja, kako same autorke, tako i univerzalnih pesničih stremljenja.

Debitantsko pesničko ostvarenje Branke M. Kasalović u svojoj zapitanosti pred konceptom stvaralačkog/umetničkog bića, prolazeći i rušeći mitove i stereotipe patrijarhata, promšljajući srž umetnosti i života, konstituisalo je pesnički koncept sverodnosti pesničkog glasa. U tom kontekstu, nova zbirka pesama predstavlja, kako idejni razvitak poetičkih početaka formiranih prvom zbirkom, tako u mnogome i umetnički misaoni iskorak.

Platforma poetičkog izraza sa koje autorka progovara u zbirci Who are you? izrazito je filozofska, ostajući na taj način dosledna svojoj poetici. Ono što predstavlja znatan iskorak u kontekstu idejne linije u odnosu na svoje pesničke začetke jeste čvrsta hajdegerijanska postavka zbirke. Zasnovana na savremenoj filozofskoj misli egzistencijalizma, poetski krug zatvoren je objedinjujućom koncepcijom napuštanja metafizike i traganjem za smislom i Bićem savremenog duha. Princip aktuelnog trenutka i osvrt na tehnološko-digitalni momenat u kome književnost nastaje, kao jedan od najznačajnijih elemenata savremene književnosti, osnovna je poetička tačka zbirke.

Hajdegerova misao o nužnosti traganja za Bićem post-metafizičke misli i njegovim razumevanjem kroz pojmove egzistencijala, kao uporišnih tačaka kroz koje Čovek postoji, u zbirci ukazuje se kao momenat odsustva, praznine i nerazumevanja: „U nepoznavanju egzistencijala / (biće-ka-smrti) / U vizijama bez knjiške memle“. Pesnički svet autoke, stoga, prestavlja snažni otklon od ideološki prolongiranih postavki sveta, jer „ideologije su trešnje pune herbicida“, knjiškog viđenja društva, sa težnjom ka pravoj, autentičnoj suštini Bića, duhom savremenog čoveka, koji je okruženog tehnologijama, politikom i odsustvom slobode svake vrste.

Traganje za Bićem snažno je markirano već samim naslovom, pa tako pitanje o identitetu, „ko si ti?“, osim upitanosti nad mogućnostima definisanja, kako sopstva, tako i Drugog, budući na jeziku koji nije i jezik zbirke, sobom nosi i problematizaciju jezika kao adekvatnog medijuma. Doza mistike koju engleski naslov zbirke podvlači, čini se da krije i markira razumevanja Drugoga/drugosti na međama jezika, kultura, nacija. Tako zbirka Branke M. Kasalović u traganju za suštinom savremenog Bića kreće se na granicama jezika, promišljanja pesništva, umetnosti, na granicama tehnološkog okruženja i prirodnih ljudskih nagona za preživljavanjem,nastojeći da kroz svoju hajdegerijansku postavku pruži odgovore, ili, pak, postavi ključna pitanja savremene egzistencije.

Formalno gledavši, zbirka je trodelno koncipirana. Traganje za suštinom Bića, kao objedinjujućim konceptom zbirke, kreće se u luku od poglavlja „Animus“, preko evociranja Martina Hajdegera u središnjem poglavlju „Biće-u-svetu“, do zaokruženosti dela u trećem poglavlju „Anima“, koje, budući u idejnom saglasju sa prvim poglavljem, ciklično zaokružuje strukturu.

U traganju za Hajegerovim egzistencijalima uvodno poglavlje „Animus“ ispoveda centriranu mušku perspektivu. Lirsko ja muške vizure izrazito je autorefleksivno, zaokupljeno vlastitim iskustvima, prožetim vaskolikim prilikama savremenog trenutka: „Rođen sam kao muškarac / U doba hladnog rata“. Određeno istorijsko-političkim prilikama, brendiranjem i reklamom kao principom postojanja savremenog sveta („Uz pivo i rebrasti čips / Sa likom brkatog Sergeja T.“) muški princip lirskog ja zbirke Who are you? usredsređeno je ka traganju za autentičnim postojanjem.

Poglavlje „Animus“, kao i čitavu zbirku, otvara pesma „Susret sa Lilit“, koja u svoj fokus postavlja figuru koja je „u srednjovekovnoj i rabinskoj književnosti, Adamova prva žena, pre nego što je bog stvorio Evu. Prema mističkom shvatanju Lilit, ona je kraljica svih demona. Evociranje arhetipa prve žene, dakle, izvora samog, ali ujedno i suočavanje sa demonskim silama na međi arhetipa i sadašnjosti, nužni je put traženja suštine. Ispovedanjem vlastitih strahova i ništenjem sopstvenih centara moći u susretu sa iskonom i demonskim, lirski subjekt postaje „bik proboden u rog“.

Suočavanje sa demonskim svetom poglavlja „Animus“ u pesmi „Ahilova peta“ eksplicitno je mitološki kodirano: „Nije me nagovarao / Da obijem kuću starih gastarbajtera / (…) / Šaputao je ono što me slavi / Udario u Ahilovu petu“. Demonski momenat suočavanja sa autentičnim postojanjem, napravivši otklon od očekivanog, priklanja se umetničkoj sferi života. „Ahilova peta“ umetničkog poimanja sveta, demonski hvalospev, ukazuje se kao naslućivanje zamke, prepoznavanje i suočavanje.

Ispovedanje umetničke, svojevrsno decentrirane perspektive uvodnog poglavlja, najsnažnije je predstavljeno u pesmi „Žena van adrese“. Imajući decentriranu, marginalnu perspektivu autentičnog postojanja, „egzistencijal“ autorke, kroz Lauru D. koja „kada se prolaznicima javi / Okrenu glavu / Tvrde da je luda“, poprima univerzalni kontekst autentičnog postojanja kao duboko skrajnutog, na granicama konvencija. „Ludost“, svojevrsna marginalizacija, u zbirci Branke M. Kasalović dobija na taj način autentičnu afirmaciju. Pesma „Veselost ludosti“ u tom kontekstu predstavlja odu decentriranoj perspektivi autentičnog života: „Budi tu / Da me prisustvo podseti na ludost veselosti / iako si u svemu daleko od Voltera / Baš kao i ja“.

Idejnom linijom hajdegerijanske postavke u zbirci Who are you? značajnim se ukazuje i pojam vremena savremenog sveta. Koncept društvenog ustrojstva u kome dominira reklama, „hijeluron“, „seksi šop“ kao otelotvorenje sveprisutne vizuelizacije i erotizacije sadržaja društva u kakvom živi savremeni Čovek, najjasnije je definisan vremenom kao robom današnjice. Novac, tržišna vrednost svakog elementa ljudskog postojanja, ne zaobilazi, stoga, ni vreme: „Potroših sat vremena / (ne znam koliko je to u evrima)“. Pukotina savremenog sveta, nije zaobišla ni vreme, svedočeći suštinski rascep: „Opruga je pukla / Niste vi krivi, govorila mi je / Silikonka u belom mantilu“.

Centralna tačka u procesu traganja za Bićem i autentičnom egzistencijom savremenog Čoveka, u okviru prvog poglavlja, ali i čitave zbirke, jeste pesma „Who are you?“. Na granici nacija, jezika i kultura, pesničko ja Branke M. Kasalović ispoveda svojevrsnu zapitanost pred spoznanjem vlastitog ja, sebe, drugog. Engleski jezik naziva pesme, identitet američkog kontinenta, portugalski kulturološki kontekst i srpski jeziko-kulturni milje, u pokušaju sveobuhvatnog razumevanja Bića, ostavlja čitaoca bez konačnog odgovora: „Nakon lutanja / Našao si kopno / Who are you? / Šta bi odgovorio / Voleo bih da znam“. Stoga, fluidnost identiteta, spoznanja, zapitanost koja ne daje konačne odgovore, ukazuje se kao ključ u razumevanju tendencija ove osobene poetike.

who

Centralno poglavlje pesničke zbirke Who are you? predstavlja najeksplicitniju hajdegerijansku misaonu platformu. „Biće-u-svetu“ koncipirano je kao najsnažnije suočavanje sa tehnološkim i političko-aktuelnim prilikama savremenog doba, u kome razumevanje suštine Bića zavisi od naše sposobnosti da razumemo svet oko sebe. U pesmi „Kroz prozor bolničke sobe“ autorka pruža sudbonosno prizanje: „Priznajem poraz od / Pametnih telefona i aplikacija / Budućnost je samrtna postelja / (Danski prorok je bio u pravu)“.

Kjerkegor prizvan za „svedoka“, kao i priznavanje pobede tehnologije nad razumevanjem Bića, ostavlja prostor za široki spektar tumačenja autorkine perspektive. S duge strane, poraz civilizacijskih aspekata koji se tiču zadovoljenja bazičnih ljudskih potreba, kao ujedno i poraz Čoveka, odaje jednu perspektivu dvostruke poraženosti savremenog sveta: „Možda je crkao trafo / (laki moždani udar, dešava se) / Mada trafoi sporije crkavaju od ljudi / I mogu da ožive“. Nasuprot takvoj viziji ljudske egzistencije, autentično postojanje vraća se iskonskim, bazičnikm principima, kao jedinim spasonosnim: „Nema ni vode! / Nema, pa šta / Nema je na slavini / Kupaćemo se u reci / Mada je januar“.

Savremeni svet, čije razumevanje predstavlja jedini put ka srži Bića, u centralnom delu zbirke, osim sveprisutnih elemenata digitalizacije, promišlja i umetnički kontekst tog i takvog sveta. Tako autorka, promišljajući svekoliki princip stvaranja i umetnosti tvrdi da „eros su našli na margini diskursa / Zlatne papučice / Bez erekcije“. Kriza stvaranja, dakle, stvaralačka impotencija i marginalizacija umetnosti, osnovni je idejni put pesnikinje u promišljanju položaja umetnost i stvaralaštva. Stoga, put kojim treba poći u tom i takvom svetu za autorku je nanovo vraćanje iskonima postojanja u ponovnom ukrštaju sa tehnološkim svetom: „Neljubljene (njihove) ljube treba poslati / Kod nekog baje što od jutra drnda traktor / (U Panoniju, recimo)“.

Kriza umetnosti i njen autističan i samodovoljan princip, bez stvarnih referenci ka svetu svedoči takođe jednu pesimističnu viziju savremenog stanja, jer neće biti bolje „Ni od pročitanih ni od napisanih knjiga / Naučile su nas da verujemo / Svetu koji živi / U prostoru nekog konačnog uma“. Krizu vaskolike pisane reči autorka dodatno apostrofira: „Knjigoljupci su u izumiranju / Književna kritika na neplaćenom odsustvu“. Na taj način, vizija sveta umetnosti i njen položaj u sadašnjosti ispoveda krajnju degradaciju i odsustvo.

Promišljajući, dalje, svet svojih pesničkih preokupacija, autorka se osvrće i na različite elemente koji sačinjavaju svakodnevni život. Ideološki upliv, politika na koju književnost svakako ne može biti, a nikada i nije bila imuna,

Branka M. Kasalović apostrofira kroz promišljanje srži teorijskog poimanja književnosti. Lirski subjekt biva ogoljen, njegovo postojanje kao onostrano biva podriveno do krajnjih granica: „Savke je dobar teorijski lažov / Znaš da je lirski subjekt / Pokriće za ukradenu slobodu / (…) / Odavno je poeziju zamenio / Partijskim dogmama / I književnu nagradu su mu dali“. Na taj način, osporavanje postojanja transcedentne kategorije pojma lirskog subjekta i njegovo poziciponiranje u okvirima politike i partijskih dogmi, više nego jasno potvrđuju autorkinu misaonu platformu i potragu za Bićem van metafizike.

Fenomen savremenog koncepta socijalne inteligencije u zapitanosti pred svetom koji okružuje pesnikinju, donosi jednu takođe decentriranu perspektivu. Kritički intonirana nota u markiranju društveno afirmisanog, ali neiskrenog oblika postojanja, dovedena je do krajih granica: „Nikad ne govore ono što misle / Cilj postave ispred reči / Ljude iza cilja“. A budući da su bliži „Veberu nego Hristu“ zbirka jasno demaskira licemerje pod velom konvencije.

Autorkina percepcija sveta, u kome „biće-u-svetu“ teži razumevanju suštine, markira i dosadu kao dominantan osećaj savremenog života. Ispraznost umetnosti, sadržaja, odsustvo suštnine, čini se kao da progovara iz stanja lirskog subjekta: „Iz dosade osluškujem Zemlju kako rotira“. Stanje duha, koji teži nekakvom smislu, u svetu lišenom sadržaja, obesmišljava i misao o konačnosti, o smrti, jer ni ona sada ne zaokuplja um iz ontoloških pobuda, već i testamentarno svedočanstvo biva samo „Poslednja želja iz čiste dosade“.

Završno poglavlje zbirke Who are you? naslovljeno kao „Anima“ donosi izrazito lirsku, ličnu postavku promišljanja sveta. Hajdegerijanska postavka poetike Branke M. Kasalović u poslednjem poglavlju zbirku zaokružuje kroz vizuru malog i ličnog. Tako problemi traganja za Bićem u makrokosmosu sada ustupaju mesto okruženju mikrokosmosa: „Došla sam / Da obiđem moju planetu / Četiri uska zida / Policu s knjigama, minijature / Malu stolicu u uglu“. Na taj način, kroz izrazito lirski momenat zbirka biva zaokružena subjektivnim, na putu sagledavanja celine Bića.

Tako i autentična potraga za autentičnim životom, stupajući na plan ličnog, kroz fenomen jezičkih omaški predočava reči, oniričko i nesvesno kao momenat svekolikog demaskiranja: „U snu smo goli i bosi / Neotporan na logiku jezičkih omaški / Izgovorićeš ime druge žene / (…) / Jezik je lajavi prijatelj / Izbrblja baš ono što podsvest ne da“.

Budući da zbirka već i samom svojom naslovljenošću biva određena kao prvenstveno poetika traganja za Bićem i identitetom, lirski koncept poslednjeg poglavlja donosi zapitanost iz krajnje subjektivne perspektive: „Ko si ti? / Ko sam ja? / Ko je čija kreatura? / Da li iz naših tkiva curi bol / Uopšte“. Na taj način potraga za Bićem okreće se ka lirskom subjektu samom. Suočavanje sa sopstvenim odrazom u ogledalu donosi neprepoznavanje, zamenu koda, kao i sveopštu krizu sopstva: „Ne znam ko je žena u staklu / Ni ko je ona što mu je stala na crtu / Nisam to ja! / U ličnoj karti piše ko sam / U isteklom pasošu ne postojim“.

Završno apostrofiranje značaja sadašnjosti zaokružujnje poetiku čitave zbirke. Put traganja za Bićem, svetom, identitetom završava se u sadašnjosti, kao početku i kraju svega, onoj sudbonosnoj tački, koja je ključ vaskolikog razumevanja: „Sve ima početak i kraj / Mani se fraza / Bolje je stisni / Definiši tačku“.

Pesnička zbirka Who are you? Branke M. Kasalović na jedan posve novi i originalan način, kroz hajdegerijansko usmerenje svoje poetike donosi osobeno razumevanje Čoveka, Bića, Identiteta u savremenom svetu tehnoloških, političkih prilika i ličnih tonova. Zadržavajući filozofski koncept svoje poezije, ali i čineći iskorak u perspektivi iz koje progovara, drugo po redu pesničko ostvarenje autorke, tražeći celinu i punoću izraza, čini jedno delo vredno ponovnog promišljanja na putu ka razmevanjem kako sebe, tako i Drugog, ali i savremenog sveta u celini.

msr Ivana Tanasijević

FB_IMG_1579369670357

 

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: ŽIVOT NA STIKU

Dzevdet t

 

ŽIVOT NA STIKU

 

Svakodnevno smo svjedoci mi koji pratimo kazališne susrete na XXXVI Susretima kazališta/pozorišta BiH u Brčkom – district, prije Okrugloga stola, uvodnih bravijura vrsnoga novinara i znalca, pravih mali eseja o kulturi, teatru, književnosti…  Dževdeta Tuzlića.

Vjerujem kako je mali broj onih iz svijeta novinarstva i kulture koje to čudi. Novinarska, životna i ljudska putanja Dževdeta Tuzlića impozantna je, i napokon je na radost mnogih ukoričena. Ukoričeno 40 godina rada. Život na stiku. Knjiga. 500 i nešto stranica formata A3., ilustracija, dokumenata… novinarski bukvar za sve one koji se bave novinarstvom a nadasve novinarstvom u kulturi.

Knjiga “Život na stiku – 40 godina na radiju, televiziji i printanim medijima” bh. novinara Dževdeta Tuzlića svojevrsni hod kroz vrijeme u kojem protagonisti govore o svojim umjetničkim vizijama, idejama, rezultatima…

Dževdet Tuzlić, autor knjige, rekao je da je ona zbirka važnih ljudi koji su činili kulturnu scenu u BiH, bivšoj Jugoslaviji i šire.

– Samo u indeksu imena, za koji smatram da je vrlo važan segment knjige, nalazi se preko  3.300 imena s kojima sam dolazio u doticaj na različite načine – navodi Tuzlić.

S mnogim od tih imena ljudovo sam i sam. Neka od njih za mene su osvježenje i radost što me je svojom knjigom Dževdet upoznao s njima. Knjiga je ovo koja bogati i neda se od sebe jedna je od onih kojoj se stalno vračamo, kao izvoru i dokumentu. Na dobro nam došla ova knjiga.

Kažemo li hvala Dževdetu za ovu knjigu – malo smo rekli.

 

Nikola Šimić Tonin

 

Пеко Лаличић: СЈАЈЕМ ПОТВРДИО ТАЛЕНАТ

 

56533758_1190949907742980_1065280940290342912_n

 

 

Пеко Лаличић

 СЈАЈЕМ’’ ПОТВРДИО ТАЛЕНАТ

 Дејан Златић: ’’Сјај’’, Ауторско издање, 2019.

 

После ”Безимене”, ”Зрења” и ”Бдења” пред љубитеље писане речи се појавио ”Сјај”, четврти роман већ афирмисаног писца, Мајданпечанина, Дејана Златића.

Као веома комплексно, слојевито, аутентично, очито дуго брушено и штиво чија лакоћа израза држи пажњу читаоца и подстиче на размишљање, “Сјај” је  животна прича Боривоја Јовановића, званог Бора Дрнч, који је живот започео као дечачић-пастир, на ливадама Миљаковића засеока, код села Свраковца у имагинарној општини Мали До, а завршио га као бравар на одржавању багера у руднику надомак те вароши.

Но, “Сјај” није само прича о животном путу тог малог човека, већ верна и као поентлес брижно стварана слика духа једнога времена и човека у њему. Она у коју се уживео и с лакоћом нам и уз обиље лирских елемената приповеда аутор, јер се о  добро познатом, свакодневно виђеном и скоро проживљеном једино тако снажно и са уживањем и може, чиме негира Франца Курелца  да је “Књижевник – мученик”, али и потврђује ону Фокнерову “Треба бити човекољубив да би се могло писати”. А он то устину и јесте. То и овим делом потврђује. То аргументује оним што оставља за будућност, за новог човека. За онога који можда неће бити у прилици да једе хлеб са седам кора. Онај до каквог су мукотрпно долазили Бора Дрнч, његови другари и доловски рудари, међу које ће се препознати бројни ауторови суграђани. Они чијe здравље и судбине гута земља из чијег срца ваде живот, оживљавају наду и планету чине оазом љубави. Чији је свет другачији и поглед даљи и дубљи. У чију је психу овај писац дубоко зашао, као јунаке рада доживео и чиотаоцу живописно предочио.

“Сјај” је роман пун драмских заплета и неизвесности кроз које Златић води читаоца и дочарава му одрастање, пуке жеље и дилеме, пороке и кошмаре, успоне и падове и укупно битисање његовог главног јунака који је отишао трбухом за крухом јер у породичној кући за њега није било места. Који није спознао праву љубав ни осетио нежност и људску топлину и који, иаоко очито добродушан човек и вредан и радник одан послу, због оданости алкохолу и недостатка самопоуздања не уме са људима те га је тешко волети. Који и поред тога што има жену, која би како рече Мерима Аранитовић, рецензе-нткиња ове књиге “била добра неком другом, али емотивно рањеном и несигурном Бори никако, јер је лечила своје емоционалне празнине које је он покушавао да испуни, али су оне за њега биле већа непознаница и дубље од јама рудника због чега није умео да се избори са њом, њеном породицом и “својом” децом”. И зато бива усамљеник који живи у сопственом мраку надајући се срећи и сјају долазећих дана.

Комплексност роману даје и верни приказ нарави и судбина још неколико њему блиских људи, живота на селу и у граду, акцентовање тегобног сменског рада, патњи, међуљудских односа, бројних неизвесности, људске зависти, себичности, све присутније отуђености и свега  што чини животну збиљу радника-рудара. Што осликава Мали До, па и тадашњу нам државу.

“Сјај” је и књига која ће засигурно заинтригирати психологе, па и социологе, јер поред побројанога на упечатљив начин намеће потребу да струка дâ одговоре на све присутније поремећене породичне односе и друштвене појаве.

И коначно, ”Сјај” је и својеврсно остварење овог аутора, потврда његовог зрења, дугог и упорног бдења до утемељења међ’ писце чија се дела читају у једном даху, јер правом мером, чврстом и поетичном речју бацају светло на малог човека, његова хтења стремљења, животну збиљу и на једну епоху.

_____

 

Ljiljana Vujić Tomljanović: Nad knjigom pjesama “Otpusti noja i druge ptice” Jasmine Hanjalić

AAAA

GLASOVI LJUBAVI

(OTPUSTI NOJA I DRUGE PTICE, Jasmina Hanjalić, PLANJAX KOMERC DOO Tešanj, 2017. godine)

 

Putujemo bez prestanka, vidljivim i nevidljivim tračnicama, iako svako ima svoju marš- rutu, kako bismo spoznali da je prolaznost privid na peronu vječnog svijeta Ljubavi. Kad to shvatimo, vidimo je u sjaju oka, u sjećanju… Šta je ono što jeste ako ne ono na što se misli?! A to što Jeste, jeste Ljubav, koja kroz proosjećanu misao stvara naše nevidljive odnose svih sa svima, te čini da se i u ovoj realnosti, fizičkoprostornoj, možemo osjećati srećno i zadovoljno, zaljubljeno…, samo ako to želimo, iako pripadamo onoj drugoj, virtuelnoj i neograničenoj.

 

Sinoć su pragovi moje korake

brojali, vozovi jednako dolaze

i odlaze, tračnice jednako sjaje,

………………………………………………

dugo sam sinoć gledala prugu

sve su iste samo što vozovi

jednima dolaze a drugima odlaze,

……………………………………………….

 

(Iz pjesme Sjaj tračnica)

 

     Otpusti noja i druge ptice Jasmine Hanjalić, pjevanje je o putovanju kroz ovu starnost, čiji je smisao potraga za znanjem o sebi i o svijetu koji nas okružuje, ali o životu kao trajnom procesu, te knjiga možda upravo iz tog razloga nema ciklusa pjesama, nego se one ,,nasta-vljaju jedna na drugu“ i međusobno dopunjavaju, čineći jedinstvenu cjelinu.

Slučajno ili namjerno, tek, knjiga upravo započinje riječju ,,otpusti“. Drugom riječju, dopusti; dopusti Ljubavi da te ispuni, jer Njen zakon (kosmički zakon kojem smo i sami poidložni), počiva ili temelji se, na slobodnoj volji, ne na prisili. A misao će već učiniti svoje. Ona je ta,

koja nas ,,uvijek spremnih kofera“, vodi do leta i lepeta – do spoznaje da smo oduvijek slobodni poput ptica i da u svakom trenutku možemo ,,opipati“ neomeđenost“ kojoj pripada-

mo i upoznati Ljubav koja ne zna za strah, jer on nije, ne postoji u svijetu vječnosti; prozvod je našeg uma, za razliku od Nje koja jest, koja je istina (Pjesma Istina o ljubavi) i označava početak i kraj, ,,alfu i omegu“, dubinu i visinu (pjesma Neizmjerno); iz Nje sve proishodi i nastaje, pa i čovjek.

Znanje o tome je naše unutrašnje svjetlo, naše biće i naš kod, vodilja i putokaz. Dakle ne misliti nego znati. Ne (stalno) željeti nego imati. Imati ,,ono nešto“, dakle osjećati – imati srce(a).

Hanjalićeva pjeva i o čežnji, bolu, strahu…, neizbježnim ljudskim osjećanjima na putu potrage. Kaže, ,,nemoj mi više dolaziti ljubavi“… No, kaže i, ,,ništa neobično za ljude“. Osjećanja su smjernica i putokaz na putu ka novim idejama i susretima. Ona su ,,ptice“ koje nas nose ,,s kraja na kraj“, bez obzira ko smo i odakle smo. Samo po njima prepoznajemo se; ,,u tragovima tuđih cipela“.

Nismo tu da bismo patili u samoći i u mraku svog ili opšteg (globalnog) neznanja, nego da bismo traganjem, ,,letom“ za znanjem, otkrili da je Ljubav u nama, ne izvan nas. Tu je. U svaka doba i na svakom mjestu, da nas podržava i pridržava kao pticu krila.

Sunce je dokaz. Uvijek izlazi iza oblaka i zadržava se na svačijem ramenu. Stvara dugu kao obećanje da nikada nećemo biti ostavljeni i napušteni od strane Onoga koji stvari posmatra drugačijim očima, za razliku od nas koji vrlo često sami sebi činimo nažao a da to i ne znamo.

,,Dosta je srodnih duša“, ali ih u sumanutoj jurnjavi besmisla ne primjećujemo. Ne sjetimo se da ,,treba popustiti kočnice“. Zastati i bar na trenutak osmotriti ljepotu oko sebe, Božje darove koji u nama ,,pale svjetlo nade“ i rastjeruju crne oblake nad našim nebom. Dopustiti moćnoj energiji stvaranja da u nama probudi buru pozitivnih osjećanja, koja će upraviti naše korake i nepoigrešivo nas povesti tamo gdje želimo.

Sumnja, koja dovodi do ,,preispitivanja“, neizbježna je na putu potrage. Bez nje nema vjere, čija je suština vjera u povratak izgubljenog svijeta sveznanja. No, čak i u njenom nedostatku, što podrazumijeva i nedostatak vjere u sebe, nesvjesno žeđamo za Ljubavlju, jer nam je suđena; kad-tad, prije ili kasnije, upoznaćemo njene vrline.

Kroz dva suprotstavljena svijeta, vidljivi i nevidljivi, zemaljski i nebeski, koji se prepliću u nama i oko nas kao u vijencu cvjetovi, u osami, sami kroz sebe, ,,batrgamo do sebe“. Niko ne može ući u našu glavu i gospodariti našim mislima, da bi nas uvjerio u „ovo ili ono“.

Sami treba da postanemo ljudi-rijeke, nezaustavljive i nepresušne, bez izvira i uvira, koji ,,ne misle“ na opasnosti struja i virova, baš kao i ,,Onaj koji po vodi hoda“,  poput pjesnikinje u pjesmi Nevjesta bez svadbe. Evo nekoliko njenih stihova:

 

……………………………………………….

Pusti da koračam tvojim valima

umjesto po ćilimu na kom sam

snivala, darivala, čekala ga,

ja, nevjesta bez svadbe!

Pusti me da hodim po vodi, između

dva svijeta, između vode i beskraja,

da lutam tragom ljubavi,

ako uopšte postoji.

 

Ali, u nezdravom okruženju propalih intelektualaca, profesora bez stida i srama,  kratkotrajnih zadovoljstava komercijalne vrteške vremena – jame bez dna u kojoj se lako gubi i moral i identitet, izgubljene mladosti i zamagljenih vidika, palanačkih navika bez smisla, ,,bez reda i protokola“…, ona to još uvijek čini sa dozom nesigurnosti, što potvrđuje posljednji od nave-denih stihova.

Svjesna da ne može učiniti ništa, osim da radi na sebi, to jest ,,da zrije“ tiho i neprimijetno kao dragulj u tami kamena, Jasmina je tužna, jer saosjeća sa drugima. Sa onima koji nikada nisu doživjeli istinsku radost i mir, skrivene u posebnim, rijetkim trenucima koji Ljubav znače, odnosno nikada nisu, spoznali veličanstvenu moć vječne misli, koja nas kroz mikro-makro kosmičku povezanost, vodi, do Ljubavi.

U epicentru zbivanja je ,,igra života“. Trajno kretanje. Nestajanje i ponovno buđenje. Pre-

puštanje vatri ništenja i ponovno dizanje iz pepela. Kao u ovim stihovima iz pjesme Dunja:

 

Jutros je otac posjekao dunju

posađenu s mojim polaskom u školu,

……………………………………………………

a sve do lani mirisao je

sa ormara dunjin život,

………………………………..

od nje je ostao šupljikav panj

mravima izjeden iznutra,

i gle, oni isti mravi već hrle

prema mojim stopalima.

 

Na sličan način, kroz cikluse života jabuke, tu neprekidnu nit života dočarao je i jedan od najplodnijih pisaca ovih prostora, Ranko Pavlović, u svojoj pjesmi ,,Ogrizak“, odnosno u knjizi pjesama ,,Izmaglica“, objavljenoj prošle, 2018.godine, što  svakako ide u prilog zrelosti ove poezije.

Upečatljiva je pjesma Čistač ulica. Ne moraš biti viđen, biti ,,veliki“, imati ugled, da bi razumio ,,učene priče“. One koje nude ,,drugačiju istinu“ (pjesma Učene priče), koja rađa pitanja čiji počeci sežu do u prapočelo, a kraj se sluti po skorašnjem kraju vremena, kada ćemo na dlanu imati sve odgovore.

Pjesma Uoči praznika  slika je naše nesrećne stvarnosti s sva lica. Jedno je dobrostivo i pravično, a drugo nepravično, bolno, unakaženo zabludama i predrasudama.

Tajne veze i čvorovi, razriješene i nerazriješene smrti i njene posljedice, u središtu su sva- kodnevice, u kojoj od početka preovladava pitanje grijeha. A upravo je grijeh taj, koji je u još u Edenu proizveo prvo i nerješivo pitanje –  pitanje smrti, koje se potom, globalnim ogreznu-

ćem u grijehu, ,,umnožilo“ u njih bezbroj.

Otuda, pjesma Čiji li sam grijeh (čiji upitan naslov nimalo nije slučajan) kao i neke od pjesama koje slijede i koje liče na nastavak (nastavke) prethodne. Odgovaraju na važna pitanja: postoji li mjera grijeha, postoji li oproštaj i važi li on za sve.

Pjesma Dobra, o uginuću voljenog psa, daje najpouzdaniji odgovor na postavljena pitanja.

Svako je povezan sa svakim, svi i sve sa svačim,  poručuje pjesma. U toj kosmičkoj igri, zbog spleta nesrećnih okolnosti, često stradavaju i nevini, oni ,,iz čijih duša niču vrbe, a iz srca ruže crvenije“.

Put ka zapadnoj strani, u središtu je oduzetog raja, odnosno u središtu središta svih pitanja, na koje nemamo pouzdane odgovore.

 

a na jednom mjestu

među igračkama sivim od pepela

ugledah novu geografsku kartu

sa iscrtanim putevima

ka zapadnoj strani

 

(Iz pjesme Put ka zapadnoj steani)

 

Metak za mog sina, pjesma je puna neizrecive boli. Rasovski: ,,Rođeni mrtvi“.

 

Dedo, pod majčinim srcem

kad čedo svojim bilom kucne

metak za njega već spreman je.

 

(Iz pjesme Metak za mog sina)

 

Posljednji let, onda kad prestanu sve naše tuge, radosti i ushićenja, dočekamo nespremni.

 

moj brat je želio

uvijek ostaviti utisak,

osvojiti neosvojeno,

dosegnuti nedosegnuto,

upiti ljubav svih oko sebe,

…………………………………….

i posljednji put nespreman

za ledeni dom u vlažnoj ilovači

…………………………………………..

i ceste kojom je dokazio,

moj brat se konačno vrato

da nikad više od nas ne ode.

 

(Iz pjesme Beli se konačno vratio)

 

Riječ dolazio, sa zarezom, bez tačke, kao i riječ vratio, takođe bez tačke, slučajno ili namjerno asociraju na vječni život, odnosno na život kao trajni proces. Iako je raz(um) sklon da svemu postavlja granice, duša želi da ih pređe, odnosno da ih nije. Otuda ta ,,nespremnost“.

Želja za životom je nešto što je prirodno, i zato dželatu koji se ponavlja pod novim starim imenom, za neprirodnu, nasilnu smrt, nema oproštaja.

Nobelovac poslije pola stoljeća, tjera suze na oči. Ako je život dar, a jeste, za voljene a izgubljhene, jedini dar je bolno sjećanje na njih.

I dar pisanja zaslužuje hvalu, ali ne i počasti u društvu u kojem je ,,nesreća jedina adresa“ i u kojem je sve postalo neprirodno, izvještačeno. I ovjenčani vrhunac bilo čije slave, tu podsjeća na zatvor ili logor pod zapovjedništvom zlikovaca u ,,crnim odorama“.

 

a večeras vidim ti se utapaš

u mnoštvo  elegantnih frakova

crne boje

kojom sam zatočena

skoro pola vijeka.

 

(Iz pjesme Nobelovac poslije pola stoljeća)

 

Jasmina Hanjalić piše i o neviđenim fejzbuk prijateljima. (,,To nisam bila ja/nego moja predstava o meni, zapisuje u pjesmi Zajedno sami, a u nekoliko stihova koji slijede: ,,svi zajedno, sami,/postali smo demonski kopači,/egzibicionisti svojih života,/paunovi ispred ekrana.) zatim, o proteklim ratnim dešavanjima na ovom prostoru i opšem bezumlju koje i dalje traje i čiju  gorčinu ,,tužnim šarom domovine“ i sama kuša (,,Vjetar jednako puše/s obje strane Neretve,/raznosi latice maka,/kolovozom, avlijama./Sunce se dolinom razliva,/crni kamen leti,/ali  dogovora još uvijek nema!), o nevinim žrtvama u pjesmi Grafiti meleka, kao i u pjesmi Nesavršeno prošlo vrijeme, u kojoj, nedavnu prošlost naziva ,,ljuskom bez ploda, koja ne prestaje da nas izjeda“, tim prije, što Riječju živom, koja je sinonim za Ljubav, kolektivno, ispočetka, svakodnevno, pripovijedamo o njoj; ,,povraćamo u pamet“ njene stravične prizore, koji ne daju nazreti nove početke, dokazujući koliko je naša vjera ,,prazna“ u tami opšteg neznanja, jer naša nedjela protivrječe snazi njenih riječi, smišljenih da nam život, čak i u ovoj surovoj realnosti, bude lak i ispunjen

 

Samo nam treba rame na koje bismo naslanjali umornu glavu. Ono, ,,koje bi znalo“,/da ljubav nije izvan života./To je priča u koju vjeruješ ako je doživiš,/i san koji živiš ako mu potpuno vjeruješ., poručuje pjesnikinja stihovima ,,dušu dalih“ za kraj, svjesna da samo u sebi, nakon niza iskušenja moramo začuti Njene glasove, koji nas danonoćno dozivaju.

 

                                                                                                Ljiljana Vujić Tomljanović

 

 

OBJAVLJENA KNJIGA “ZAVIČAJNI NOKTURNO, KNJIGA 2”

 

Zavičajni nokturno, knjiga 2

 

Druga knjiga edicije “Zavičajni nokturno” kao i prethodna donosi afirmisane i neafirmisane  pesničke glasove današnjice, ali i glas pesnika koji su davno ostavili trag. U prethodnom izdanju, pored poezije autora koji danas stvaraju na teritoriji opštine Mladenovac, objavljene su i pesme Milorada Petrovića Seljančice i Mijoslava Stevana Sredojeviċa Polimskog. Što se tiče ove knjige u njoj se nalazi izbor iz poezije Živka Milićevića.

Oslanjajući se na polaznu uredničku ideju i ovde nisu objavljene samo pesme koje se tiču klasičnih asocijacija na zavičaj već se pred čitaocima nalazi i ono što živi (stanuje) u poetskom mikrokosmosu naših autora koji je neminovni produkt njihovog okruženja. Zajednički imenitelj za sve autore jeste Mladenovac, varoš u kojoj obitavaju, stvaraju, pate, raduju se, sanjaju.

Autori zastupljeni u knjizi Zavičajni nokturno 2: Živko Milićević, Ivan Nisić, Sanja Raščanin, Jasna Jeremić, Aleksandar Ignjatović, Nikolina Beljaković, Ivan Petrović, Miloš Šabić, Ivana Milošević, Milan Matejić, Smiljana Janković, Lena Ninković.

Priređivač i izdavač: Zoran Antonijević

 

Smiljana Janković

 

Manifest ljubavi

 

Volela si da se šetaš

nevidljivo ogoljena u svojoj silueti,

da pogledaš preko ramena i namigneš obali,

da krotiš vetar i gustu maglu

dok u tvom oku ne postane kap,

volela si

da se prepuštaš glasovima sa druge strane obale,

sa druge strane života…

O, sa kim se  sve nisi sastajala!

Za običnog čoveka,

bila bi ti neverna žena.

I svake se noći

sastaješ sa drugim.

Drugim bićem, drugom tobom

i probudiš se

kao neka nova slika u starom okviru…

A oko je tvoje

novo more, za stare svetove

osvrni se neverna ženo,

svim građanima sveta,

nema i slepa.

Bespogovorno ćuti smirena

i dotakni svaki deo svog daha,

u tuđim jutrima, koja nisu tuđa.

Lezi u zrak prolivene misli.

Kamenim osmehom pozdravi

arhitekte vajare i pisce

što ukrotiše kamen kojim hodiš.

Odmori još malo na pragu svom

što ti dade misao pokret i reč,

da mogu da te čujem.

I ne pravdaj mi se uz prvu jutarnju kafu.

Ja slavim svakog damara

i stražara tvojih izgubljenih puteva,

u koje kad-kad svratiš,

slavim sve grobnice i kuće pesnika

u koje ukleto nestaješ,

slavim i one obične ljude koje si ostavljala

i koji su te ostavljali,

slavim trenutke koji su ti dali ruke žene,

košmare urezane u krhki purpur

ispod tvojih očiju,

slavim jutro

koje mi donese tvoje lice.

 

Nokturno-korice_2

 

 

O POEZIJI JOZEFINE DAUTBEGOVIĆ

JOZEFINA

CENTIMETAR SVILE ZA RUPČIĆ I ŠAL VELIČINE DLANA

Poezija koja pita, time i subjektivizira susret s čitateljevom šutnjom produktom je esencijalne emotivne selidbe u dva polukozmosa-percepcijenta. Optika promatranja svijeta uokolo, parodijska a cirkusantska euforija rastrganih iz vizure subjekta, i realij objektivnog čitateljevog suda u poeziji Jozefine Dautbegović saželi su svoj doživljaj koji dodaje obrise dešavanju, gdje „sve ima istu boju samo smo ugasili svjetlo“. Motiv seobe (selidbe) ima i polisemičnu funkciju u toj čitateljevoj šutnji, skoro dojmu: vrijeme odluka, oslobađanje od ropstva višku stvari, naslućivanje izdaje koja se „vježba“, brisanje navika kao netočnih brojeva u bilježnicama nad kojim stražare stroge učiteljice. Tu se ne smije pogriješiti, to je oprobavanje novih pokušaja i straha kao sjena. Oprobanost odnošenja uspomena beznadežan je pokušaj odlaska iz sjećanja, stvari i ubojica je nad njima, osjeća bol i gleda se s njom:

„Duše naših stvari padat će ponovno na nas
u obliku gradskog smoga

Donosim smrtnu presudu
Osjećam se kao dželat
Ne znam bi li što pomoglo
da preko lica navučem crnu kapuljaču
kao i ostale ubojice
kako me stvari ne bi prepoznale.“
(Selidba)

Ispod denotativnog prekrivača djetinjstva boravi utjeha, spasenje, vani su baba-roge sa strašnim zubima i smradom ruku. Odlazak u snove izbor je ljepše trajnosti, boravka u svojemu lakom tijelu, lakšem od klepsidre što propušta vodu i mjeri vrijeme. Ta subverzivnost vizije djeteta i odrasle žene želi laku noć bezuvjetu mekih snova kojima čovjek uvijek daje drugo svjetlo svojih zjena u opipljivosti (pod)svjesnih namjera a u pokušaju definiranja i paragrafiranja ega i alter-ega koji sublimiraju stanje i podražaj subjekta iznutra. U tom diskursu ženstvenosti smješten je stih o kašnjenju, o naizgled viđenom sudaru dva sna, muškom i ženskom, u cjelonoćnom putovanju po surovoj litici. Tako poezija bira sjećanje kao fundamentalno ustrojstvo svoje prepoznatljivosti ne samo u hrvatskoj književnosti, i ne samo u ženskoj književnosti. Stihovi su raskrinkani sud o ljubavi koju uvijek netko zaključi neverbalnim cjelovom, kao razgrtači snijega i kao strašila na poljanama koja nikog više i ne plaše. U tom čekanju muške ruke trebaju zadržati sunce, no ono curi kroz prste i „obnažena“ intima situira stvarnu ambiciju subjekta za literaturom kao čvorištem ontološke nastambe. Bezdomnost je ovdje osvijetljeno pitanje, nakon djelidbe dva bića na jedno i obratno, riječ razbaštinjuje, ostavlja samo trenutak koji se ogleda u opranom nepokupljenom rublju. Čiji je to prostor nego onaj koji su davno napustili ljubavnici?! Iz te hermetiziranosti prostorno-vremenske naslućuje se način da se subjektno biće ovaploti u tajnama konstrukcije emotivne unutarnje kolonizacije svih svojih ja perspektiva, to je selidba u mjesto identitarne etike Drugoga kao mjesta davanja oduška relativnoj i uvjetovanoj predaji muškim rukama, predmetu dostignuća ženske sublimacije u simultanom erotskom i simetričnom racionalnom.
Dautbegovićka svojim versom ne zaboravlja ni „male“ zadovoljne ljude koji kroče glinom bez pritužbe da im nešto još treba, stihom se odlazi u nematerijaliziranu dimenziju koja polizvučnu referencijalnost pronalazi i realizira u hladnom prebivanju figure oca, bez sina, bez unuka, jer u ratu „gine jedino sirotinja“. Samokontrola moći u tom obliku nadarenost je ideološke strukture vlastodržne uprave koja socijalni status uvijek stavlja na pijedestal ali samo svojom retorikom. Dijalog s Bogom u ovim pjesmama je otvoren toliko da Mu se bezobzirno i ironično nastoji nametnuti viđenje nepravednosti u zemnom dahu koje izoštrava doživljaj subjekta u smislu sagledavanja društveno-egzistencijalnog poretka.

Ljubavna poezija Jozefinina je slatki umor ženskog subjekta i sjetni priziv minulog u kojem su dvoje flauta neodsanjane pjesme a koju šuma prepoznaje i u noći britko ovejava paučinom prolaznosti. Taj prostor razlaza ljubavnika sliči na dugi sprovod, dok eros poput vjetra raznosi svoj dah ne birajući aktere. Iz te kozmičke motivske razuđenosti (oni, prostor napuštenih ljubavnika, (ne)ispisaneljubavi), uranja se u potragu za stalnim ostacima osjećaja vrijednih predaje i domišljaja da se žrtva može čak i smrti predati, predati u svakom smislu:

„Ljubavi same hodaju svijetom
kao ulični prodavači
s lažnim deklaracijama o podrijetlu proizvoda
i načinu održavanja
Ilegalno kao trgovci oružjem
opasne i nepredvidljive
kao teroristi“
(Različite ljubavi)

Calvinovska teorema o naziranju erotike ovdje je prepoznala svoje opravdanje, dakle ne ogoljena koža, meso i krvna grupa već put do utjelovljenja ljubavi kao dodira bola koji okrunjuje taj čin predaje. U ovim stihovima je ženska anksioznost samo predostrožnost vizije ljubavi poput utvare ili kao doslovnog obilježavanja dvoje spremnih na žrtvu. Tako ovi ljubavni versi prizivaju val čežnje i potajnog uranjanja u prostor voljenja u kojem se uvijek komunicira s voljenim bićem na način da se odnos preispituje, tj. traži odgovor prije u sebi nego u njemu. Uz sve to, stih postaje evokacija dodataka: centimetar svile (jer dodir lakše klizi niz nju i sila zemljine teže čudno je priziva dolje), ona će prizvati zaborav na njega ali ostaviti mnemotehniku taktilnosti svile kao govora tijela i mnogo više. Tako se obrazuje novo lice neprepoznatljivo i strano i samom subjektu, stanje zapanjenosti i nevjerice da su se razuđene strasti sjatile u naraciju o predaji bića jedno drugome, dok je prolaznost crpi sve autentične spoznaje o bajkoslovnom samo jednom licu. Tako se govori „načinom na koji dragi razmišlja i njegovim pokretom ruke odriče nagomilane sumnje“.
A kad utihnu snježni ljudski glasovi, u preinačenom šušnju strašnih ostavljanja svega, svakoga, svi poslovi kad okončaju u odmoru i bjelini tek okrečene sobe, ta tišina će doista imati miomiris okupanog tijela i duše za preobraženje u neopipljivoj arteriji ženskog bića, u pjesmi. Sat, prijatelji, soba, svi otisci otključanih dodira ostavit će pregnuća u posve novom obličju koje se neće ticati ničega zemnog, glinenog preplavljenog predrasudama. Samo dodir duša i ambivalentna neposrednost komunikacije sa svijetom u kojem je uvijek u pjesmi ostalo nešto – sasvim osobno i sasvim nježno. Snivaš li, Jozefina, i u tom svijetu?!

Jednom će svi poslovi
biti posvršavani zaista
i ja ću se zaista odmarati
ležeći
u bijelo okrečenoj sobi
tek okupana
prekriženih ruku
kao u svakoj dokolici
Sve suvišne stvari
bit će izvan mog vidokruga
Moji će prijatelji još moći čuti
kako zvecka posuđe
i kuca sat
Prvi puta
to se mene neće ticati
neposredno.
(Veliki odmor)

Ljiljana Tadić

Ljiljana Tadić: Teatralizacija ženskog tijela u poeziji Bisere Alikadić (Dok jesam Ciganka)

pozivnica-na-druc5beenje-sa-biserom-alikadic487

Misliti, time i postojati (jesam-biti) (Cogito ergo sum), u ruhu Descartesove misli, a razmišljati ženski, erotski, somnambulno, centrično je izazovno prema modulu raskalašnih sanjarenja, ako si subjekt dopusti nametnutu formu. Dok jest Ciganka (ne Romkinja, ništa terminološki ublaženo ne treba već pustiti raspojasanom tijelu razuđeni polet, neograničenost i svrsishodnost), tada je neobuzdana, razuzdana, skoro neobjašnjiva, to je put vlastitog odabira, selekcije i samodopadljivosti egu i alteritetu. Tumačenje naslova može ići i u pravcu podvojenosti bića, međuprostor i osjeta simboličnog ciganskog poriva u subjektu u kojem se porađaju ovakva raspoloženja, nikako denotativno kodirana već skoro alegorijski nametnuta pitanju identiteta kako sebi tako i drugima.
Ženska uzavrela strast ovdje je kipuća žeravica, po haljini kipi, nezaustavljiva, u ustreptaju sklada sa stapanjem muškoga tijela, prelama se strah kao okosnica koja nekontrolirano iznjedrava u ruhu nemogućnosti odolijevanja. Gatke, karte, pijaca i sjajni nož, uvijek asocijativna konstrukcija na Ciganku, nešto od pejorativnosti, od izazova a nešto od prokletstva. Stereotipni fenomen u književnosti, a u našoj samokovlijska težnja gdje junakinja strada od proboda nožem. Ima takvih slika ovdje kao preslikanih, sve dok se žena podaje muškarcu, bezuvjetno, iracionalno ali hiperstrastveno u raskoraku želje da je muškarac „tu“, kraj nje, žene subjekta (u tekstu se pojavljuju motivi nož, karte i sl.)
Progovoriti sedamdesetih godina u našoj književnosti o „bestidnoj“ predaji žene muškom subjektu, u muškom sistemu, pred muškim naočalama, dok se duša povampiruje od te strasti, njušenju čergarskog psa, hrabro je, bez imalo kajanja pred tom predajom, što potvrđuje ponavljanje Cigankino: neka sam, neka sam ti pripala. Čin pripadnosti kao posesivnosti, ali i slatkosti u tom pripadanju i opet vlastite samoopredijeljenosti pri zdravom raciu (Vatra).
Cijeli diskurz romske kulture oslikava stereotipe gatanja, proricanja, hiromantije, gledanje u šolju (ogledanje kod nas), čitava plejada simbola i raspoznatljivosti znakova, a za kulturu Roma, prema ovom tipiziranom osmatranju uvijek se vezuje jedna vrsta sukoba sa sredinom u kojoj su, često shvaćeni kao lopovi i nepovjerljivi ljudi. Antropološki, Ciganka se nastoji reflektirati u svemu tome, u sredini u kojoj je, s ljudima s kojima je. Figura prevare ovdje je kompetentno načeta u strastvenom zalogaju Cigankinom, zalogaju dobre zarade, Ciganka naspram nekih naivnih gospođa uvijek je za nijansu lukavija, s gatkom u desnom rukavu, proročanstvo da je jedan bekrija voli, ali gospođa dobro plaća (Romkinjo). Stereotipne scene uočavamo i u drugim versima: zlatni zubi Roma, zlatno nepce, čarke, dukati oko vrata… Alikadićka se ne zadržava na tim scenama već ih kreira u slobodniju formu detabuizaciranja erotske igre, zova i sjedinjenja s voljenim Romom koji je nerijetko faraon, vlastodržac, u kojeg se ona želi uvući kao u zlatnu palatu.

Rome, faraone!
Nasmij se, zini
Da uletim u palatu, u palatu svu u zlatu
(Rome, faraone)

Nadražen eros bez ustručavanja kroči posteljom, namirisanu, satenski sjajnu, a Ciganka priziva ljubavno-seksualnu igru s mužem gdje će izmoreni od ljubešestvija ispucati svilenu radost. To je seks koji govori, iz kojeg se govori, identificirano stanje opsjena i realija koje izoštrava sliku i perspektivu promatranja svega onoga što okružuje. Seks koji baca čari i čini, skoro vilinski u noći razbaštinjenih strasti. „Među znamenja našega društva spada i znamenje seksa koji govori. Seksa koji se zatiče na delu, koji se ispituje i koji, primoran a prevrtljiv u isti mah, neumorno odgovara. Jednoga dana ga je zahvatio neki mehanizam toliko vilinski da je samoga sebe učinio nevidljivim. U jednoj igri u kojoj se uivanje mešalo sa nevoljnim, a pritisak sa pritešnjivanjem, taj ga je mehanizam naterao da izrekne istinu o sebi i drugima.
Ništa odstupajuće nije u ovom ciklusu od kulture ciganske u smislu ženske optike na svijet i stvari oko nje, pa čak ni leksemska obgrljenost gdje je muž zapravo njen čovjek, a psovka nesvjesna uzrečica koja katkad postaje denotacija izraza a uzrečica, poštapalica bez značenja i okvirnog semantičnog kolopleta: Stomak, srce i duša mi psuje./ Desnom ću da lupim, nek zazvoni. Ili pjesma Sutra mi čovjek putuje gdje je ovim terminom čovjek depersonalizirana žena kao čovjek, jer ona je žena a to nije isto što i čovjek. Čovjek je statut snage, važnosti i prioriteta. Ali Ciganka bez pobune ne obrazlaže svoj identitet, ona uživa u ulozi obespravljene koja se podaje muškarcu i u tome vidi svoju postojanost i opstojnost ne samo u čergi nego u cijelom zemaljskom egzistencijalnom prostoru.
Ali postavlja se pitanje gdje je u svemu tome semiotičko težište ženskoga subjekta? Naime, prema Kristevoj semiotičko nije svojstveno ženskom, međutim eagletonovskim obrazlaganjem „važno je shvatiti da semiotičko nije alternativa simboličkom poretku, da ono nije jezik kojim bismo mogli govoriti umjesto ’normalnim’ jezikom, nego proces unutar naših konvencionalnih znakovnih sustava, jezik što preispituje i krši njihove granice“ .
Ali katkad ona želi postati djelićem muškarčeve boli, kad se sažali nad nemuštom sudbom tuđom pa bi legla s njim samo da joj šapne kada i gdje ga boli (Priznanje). Tako je žena ovdje u ovom smislu shvaćena kao dio simboličkog poretka ali i kao dio protjeranosti s njegove margine. „Žena je istovremeno ’unutar’ i ’izvan’ muškog društva, ona je i njegova romantičarski idealizirana pripadnica i njegova žrtva izopćenica. Ponekad je žena ono što stoji između muškarca i kaosa, a ponekad utjelovljenje samoga kaosa.“
Žena je nerijetko u našoj (pa i široj literaturi) bila prvo majka, veoma rijetko samostalna i obrazovana žena. Upravo toplina kojom je Alikadićka progovorila o mitskoj temi majke jest bezuvjetna požrtvovanost za svoje dijete, sve ako treba, život sam, majka ne pita, sve za svoje dijete… majka…
Nema tabua kod Alikadićke, ona je istančano predočila svijet svojih i versnih ishitrenja te racionalnih težnji. Pjesma Dok jesam Ciganka najbolje oslikava tu misao kad se ona, razbaštinjena od bespoštedne indiferentnosti ljubavnika, nekontrolirano otvara čitateljima i slušateljima njenih uzdaha:

Zaslužuješ sedmero da ti rodim
Bez babe, bolnice, bez krika
I pupak sama da im svežem,
Samo ugrij ovo malo postelje
Od mene do zida
Ova polja nesna, studeni
I straha.
(Dok jesam Ciganka)

Istaknutost tjelesne komponente u Alikadićkinoj poeziji nema tabuiziran profil. Barthes, razmatrajući Rasinov eros, uočava problem otuđenja gdje ljudsko tijelo nije opisano plastičnim nego magijskim izrazima, ono je uzbuđenje, rastrojstvo, nemir, a odjeća tijelo prekriva na dvosmislen način, da ga prikrije i da bi ga istakla, teatralizira stanje tijela, a zatim govori o istovremenom pokazivanju grijeha i zavodljivosti . U Alikadičninoj lirici te barthovske teoretske niti veoma su očite, prvenstveno se misli na figuru ženskog tijela u njegovm stereotipnom esencijalnom smislu (žensko tijelo kao predmet, pa onda žensko tijelo kao predmet požude, zatim žena koja zna da griješi ali zavodljivo ipak nastupa i sl.)
Istovremeno, o ovim pjesmama razmišljamo kao o sahrani autora u samom tekstu, o dobro poznatoj „smrti autora“ a rađanju teksta koji je uvijek intertekstualan, uvijek intermedijalan i bahtinovski u dijalogu s drugim tekstovima, napisanim, trajnim, upamćenim. „Ritam, dah, pokora… Za koga, za mene? Sigurno ne, nego za čitatelja. Piše se zamišljajući nekakvog čitatelja. Kao što slikar slika zamišljajući onoga tko će gledati sliku. Kad povuče potez kistom, odmakne se dva-tri koraka i proučava učinak: to jest, gleda sliku kako bi je, uz primjereno osvjetljenje, mogao promatrati gledatelj dok joj se bude divio kad bude visjela na zidu. Čim se djelo dovrši, između teksta i njegovih čitatelja (autor je isključen) uspostavlja se dijalog. Dok se djelo pravi, dijalog je dvostruk. Jedan se dijalog vodi između toga teksta i svih drugih prije napisanih tekstova (knjige se pišu samo o drugim knjigama i u odnosu prema drugim knjigama), dok se drugi dijalog vodi između autora i njegovoga modela čitatelja.“
Ima kod Alikadićke i jednostavnih stihova, sličnih igri u bezazlenim ženskim narodnim pjesmama (pa me zvjerka, pa me mjerka), gdje se dogodio susret žene i oženjenog muškarca da bi kasnije uslijedila utjeha njegove žene. U ovaj tematski opus uklapa se i preljub muškarčev i ženina zaljubljenost u oženjenog muškarca, pod prizivom ljubomore, pitanja zašto ne ona izabrana u njegovoj bračnoj postelji: Mačije uho, kozji izmet, slijepi miš, / Tri dlake ispod pazuhe njene/ (Grijeh i greška).
I sve da ne bude sama, čak i da joj leđa osedla, dok se muči, prevrće, nazivajući ga barabom i preklinjući u isto vrijeme da se vrati. Tipična ljubavna sekvenca trganja strasti s platna tijela u zvjerskim ridanjima i paranju noktima po staklu hladnih neuzvraćenih osjećanja.
Nekad se kod Alikadićke eros nastoji opipati samo u mraku, bez raspoznavanja crta lica, identitarnih osobenosti, bilo kojih i bilo kakvih, ona i on, muškarac i žena, bilateralnost pri podjeli strasti, predaja kao sigurna grobnica muškarčevih stranputica (Grobnica). A onda, kao rukom odmaknuta zavjesa, čitamo jad, ispovijest i nimalo lagan život Ciganke, s teškim usudom, ispovijesti bez rezerve, s rezignacijom kao etiketom, i jednu mudru samospoznaju neuzidavanja sebe u zidove, nikako depersonaliziranje:

Kad zidate kuću
Ne ugrađujte, ne cementirajte
Svoju dušu u zidove.
Sve bjelji porod rađamo,
Zato sačuvajte tamnoputu dušu.
(Kad zidate kuću)
Ova supstituiranost slobode izvan zidina, okvira zatočeništa i jest u skladu sa stečenim spoznajama u vezi s ciganskom naravi, veseljem i zdravicom nastojanja da poslije kiše sviće sunčanost. Život koji nema vezu s politikom, pruži li život ruke i njemu se šire Cigankine, imanje može stati na dvije pritke, nema ni groblja već samo zadane dane zapisane (Nemam ja). Time ova nehomogenizirana etnička pripadnost ne svjedoči o različitosti u odnosu na druge već suživljenost s čovjekom patnikom u onome što imenujemo životom.

Zatim slijede stihovi o teškoj nomadnoj egzistenciji Roma, smetljišta u nebo sižu, stare daske, kartoni, boluju Cigani, a da ni sami ne znaju, umiranje s nogu. A na kraju ciklusa Dok jesam Ciganka, kalamburska pjesma ali i parodijsko-humoristična.

Umrijeće Sava
Umrijeće Aca.
Umrijeće Tija.
Tijina žena.
Acina djeca.
Savina baba.
Cijelo ovo zajebavanje
Za džaba.
(Ne lažem)

…pa ako Ciganka laže… dobro laže…

Zaključak:
Poezija Bisere Alikadić, konkretno ciklus pjesama Dok jesam Ciganka,, oslikava hrabri nastup naše žene ranih sedamdesetih da progovori glasno, k tome i jasno o za tada tabuiziranim tematskim postulatim: seks, tijelo, požuda i predaja; da izvuče opredmećenost ženina tijela iz monotipa sporednosti. Ovdje je žena prizvana kao osviještena u pogledu seksualnosti, ima pravo selekcije, predaje muškarcu prema svojoj želji a bez kojega ona zapravo ne vidi svoju potpunost. Samo s muškarcem ona je cjelovita persona, u tom „slatkom ropstvu“ i jest njeno ispunjenje pa čak i njena sreća. Stereotipni elementi romske kulture u ovoj poeziji su našli svoje literarno mjesto, intertekstualni su i posrednici u oblikovanju nastajanja versa kojima se i terminologija podvrgnula u cijeloj svojoj adekvatnoj prilagodbi. Sve je ovdje u raskalašnoj sreći ili pak u potrazi za njom, cijela jedna kultura veselja i igre, optike života na optimističan i nepregledno strastven način, i sve to sagledano ženskom percepcijom koja si dopušta detabuizirati seksualnu igru i o tome javno, bez predrasuda, progovoriti slobodno i s osjećajem satisfakcije na licu. To i jest Alikadićkina poezija, hrabra, ekstrovertna i provokativna.

Izvor:
1. Bisera Alikadić, Pjesme, Larva, BKZ Preporod, Sarajevo, 2003.
2. Bisera Alikadić, Krug, Mostar, Prva književna komuna, 1983. god.

Literatura:

3. Dubravka Ugrešić, Kultura laži, (antipolitički eseji), drugo dopunjeno izdanje, Biblioteka Bastard, Zagreb, 1996. god.
4. Roland Bart, Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd 1971.
5. Umberto Eko, Granice tumačenja, Paidela, Beograd, 2001.
6. Umberto Eco, Ime ruže, Biblioteka Jutarnjeg lista XX stoljeće, Zagreb,
7. Mišel Fuko, Istorija seksualnosti, Prosveta, Beograd
8. Terry Eagleton, Književna teorija, SNL, Zagreb, 1987.