Arhive kategorije: kritike, prikazi (reviews)

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: STRAŠNO STRAŠNA PRIČA

 

tonin

 

STRAŠNO STRAŠNA PRIČA

 

Ovo je strašna priča, i zato započinje jednim:

– Aaaaaaaaaaaaaaa !

… vriskom.

Taj vrisak je pripadao, glavom i ustima, kraljici Anabeli. Jer dok je jutros stajala kraj prozora i dugo češljala svoju kraljevsku kosu, kraljica Anabela je iznenada ispred sebe ugledala…. ugledala je…ugledala…. Oh, to je bilo nešto toliko strašno da se nije moglo ni izgovoriti!

Tako počinje, strašno, strašna priča, koje se niti u jednome jedinome trenutku pleta priče ne strašimo. Pa i strašni zmaj, najmanje je strašan. Jedno dijete na predstavi iza mene doviknu: „A jest mi neki zmaj! Neš ti Zmaja.“ – Zmaj uistinu jeste zmaj. Bez ono strašni, bliže onom – Zmaj Dobričina. Lik Zmaja u predstavi daje posebni ugođaj predstavi. Daje joj onaj šug, onu ljepotu spontanosti, daje joj mrvice duše. Ulijeva povjerenje prihvaćen od djece. „Strašni Zmaj“ je podjetinio. Djeca su svladala zmaja. Teško je bilo svladati i zaustaviti djecu na predstavi koja su – gotovo pa svi krenuli popeti se na pozornicu, od samoga početka sastavni dio predstave, sukreatori iste. Stotine pitanja uglas. Kada se „Strašni“ Zmaj obratio djeci.

Kod djece predškolskog i školskog uzrasta izražen je problem nedovoljne asocijacije, djeca se sve manje kreću, kulturni aspekt je zapostavljen a djeca najviše vremena provode ispred ekrana i pametnih telefona. Psiholozi ukazuju na trend rasta autistične djece, povećan je broj nasilja u školama, roditelji nemaju vremena ni materijalnih sredstava pružiti djeci neki drugi vid zabave i edukacije.

Ne samo zbog navedenoga, ova je predstava pun pogodak u pravome smislu te riječi. Vrh vrhova u svim segmentima kazališne predstave za djecu.

Kazalište lutaka Zadar pripremilo je za najmlađe gledatelje predstavu “Strašna priča”, u režiji Hane Zrnčić Dim. Predstava se temelji na priči Ane Đokić. Malo se i poradilo na priči. Vojnici su progovorili idiomom Dalmatinske Zagore, što je još jedna poenta plus nagrađena aplauzima i gromoglasnim smijehom djece, smijehom od srca. Lutkarska izvedba za naziv: Zadarska lutkarska škola. Što reći za naratoricu. – nakloniti se do poda. Više nije niti T od tajne koliko se vole Gabi i dječja publika kojoj se obraća. Glazba – pun pogodak. Predstava kakva treba biti predstava za djecu, jer djeca gledaju srcem.

Ravnateljica kazališta, Iris Pavić Tumpa, istaknula je da su ovoga puta predstavu, koja ima tri glumca, radili sa dvije glumačke postave. Razlog je mobilnost predstave kao i činjenica da je Kazalište lutaka u zadnje vrijeme dosta na gostovanjima i na festivalima: Onda smo radili dvije postave glumaca tako da budemo mobilni i da bez obzira na gostovanja naša publika ne pati. Ovo je predstava za najmlađe. Od tri godine pa dalje, možda čak i manje.
A jedan od ciljeva Kazališta lutaka Zadar je i dati priliku i privući najmlađe autore, kao što je redateljica predstave, Hana Zrnčić Dim koja kaže: Stvarno se jesmo jako puno zabavljali i stvarno jesmo pokušavali dati glumcima što više slobode, što smo na kraju ukomponirali u taj tekst. Meni je to bio veliki izazov i velika prilika jer mi je to zapravo prva profesionalna predstava, izvan Akademije, a bilo je isto tako zanimljivo i to što smo radili s dvije ekipe.
Dramatizaciju predstave potpisuje Sunčica Anamarija Sodar: Budući da je to priča o jednom kraljevstvu, pokušali smo te neke stereotipe s kojima se djeca susreću i kako bi bajka trebala uopće izgledati i to cijelo kraljevstvo, pokušali smo to nekako osuvremeniti u najmanju ruku.

Scenografiju i lutke izradio je Leo Vukelić: Ja mislim da je Strašna priča zapravo jedan uistinu prekrasan primjer lutkarstva. Tu njegovu magičnost i stvarno jednu posebnu razigranost mislim da upravo nosi ova predstava.

Uz glazbu Tomislava Pehara, u predstavi igraju Gabrijela Meštrović Maštruko, Irena Bausović Tomljanović, Dragan Veselić, Josip Mihatov, Anđela Ćurković Petković i Dominik Karakašić.

Nikola Šimić Tonin

 

 

Advertisements

Peko Laličić: PLES KOJI MAMI

 

 

Lela Milosavljević: Ples među svicima, Svitak, izdavačka radionica Književnog društva “Razvigor”,  Požega 2018.

Knjiga priča “Ples među svicima”, kao druga objavljena knjiga Užičanke Lele Milosavljević, pred književnu javnost dolazi posle njene veoma zapažene knjige priča, crta i crtica “Tragovi bosih stopala”.

U njoj ona čitaocu već na početku poručuje: “Ja još imam smelosti da hodam bosa… Moje misli su moji svici…” čime, očito, veoma svesno ističe da na život gleda potpuno suprotno od one Vajldove: ”Život je odveć važna stvar da bi se ikad o njemu ozbiljno govorilo”.

Ovo nameće ubeđenje da baš zbog ozbiljnog shvatanja njegove važnosti i svega onoga što ga čini, ona veoma realistično, krajnje životno i smelo u trideset i tri priče koristi svoje “svice” i baca svetlo na hod čoveka svoga, i ne samo svoga, zavičaja kroz prostor i vreme. I nenametljivim, laganim i lepršavim stilom piše o čoveku onakvom kakav jeste, kakvim ga čine i vode vrednosni sudovi, emocije i njegove misli. One koje proizvode rezone koje je nemoguće izbeći jer ih nameću sredina i vreme. Koje su plod decenijskog i vekovnog nasleđa i poimanja životnih vrednosti, ali i sopstvenih odluka. Onih na kojima on temelji svoju sudbinu i od kojih ona, uglavnom, zavisi. O kojima ona piše i u ovom slučaju se suprotstavlja i Eshilu, koji kaže: “Zajednička nam je sudbina, ali misao pojedincu pripada”. Otuda i razlike. One neminovne, svakodnevne, životne. Otuda i njena promišljanja i takve misli, takvi “svici” i takav ples. I toliko svetla bačenog na pojedinca. Na ono ljudsko i neretko neizbežno. I potsećanje na prošlo, na nekadašnji dom i njegovu toplinu. Na porodicu, ženu, ljubav, intime i društvo u celini. Na meku ljudsku reč i veru u čoveka i čovečno, ali i na životne protivrečnosti i sve uočljivija otuđenja. I nostalgiju za svim tim danas sve manje prisutnim vrednostima. Onima o kojima ona ne mudruje, već ih samo konstatuje onakvim kakve jesu i kakve uspeva da bez obzira na ljudske i druge osobenosti vidi kroz psihološku prizmu kojom formira veoma realističnu slike u kojima će se mnogi pronalaziti.

Ples među svicima je knjiga slika običnog života i životnih detalja, doživljaja  i doživljenog, ljudskog traganja i trajanja, ali i vernog svedočenja o opštim i moralnim vrednostima koje sve više nestaju. I o psihološkim stanjima čoveka, a posebno u dobroj meri i danas skrajnute žene.

Ova knjiga je autorkin nepretenciozni misaoni ples ne samo među svicima, već baš tim svicima, jer ona baš njima veoma vešto formira figure-slike koje pričama daju životnost i neretko čitaocu nameću utisak da se autorkine misli i čuju (kao Neveni u priči “Ne bilo ti prosto”), čime nas iz priče u priču  laganim realističnim  pripovedanjem  vodi u nove spoznaje.

Ovo su priče koje asociraju na intimu, bude emocije i istinitošću i dozom univerzalnosti čitaoca dovode do saživljavanja i nameću mu potrebu da se pronalazi u minulom i sagledava u dolazećem vremenu. Jer je to ona neminovnost koju nam život nameće, a koju autorka vidi kao mogući beg, te zato i preporučuje: “Danju treba živeti realnost a noću sanjati o sreći”. Jer, “Tako nekako i mi bežimo pred životom a on nas ne žureći stiže. Zna da je to samo igra i da je u tom krugu on nadmoćniji”. (Slatko od višanja).

Piscu kao što je Lela Milosavljević očito nije bilo teško da uoči brojne prizore, ljudske sudbine i egzistencionalne probleme ljudi i na osoben i angažovan način se sa njima suoči i čitaocu ih verno predoči, ali i da na specifičan humorističan način oslika čovekov beg od neželjene i sve češće sumorne svakodnevice, čime pravi iskorak u nešto novo i tako nagoveštava svoju sklonost ka satiri i čoveku sve potrebnijem humoru. Čime ovom plesu daje novi ritam i čini ga pažnje vrednim. Jer lakoćom mami.

____

 

„Basnovite pričice“ Mire Dragović

 

Nova knjiga srpske književnice Mire Dragović koja već godinama živi i radi u Pertu, „Basnovite pričice“ (Miroslav, 2018) posvećena je deci i predstavlja povratak pomalo zaboravljenoj književnoj vrsti kada je dečja književnost u pitanju – basnama. Kroz šest vrlo kreativnih i uzbudljivih „basnovitih“ pričica („Kako je meda jednom postao kralj“, „Vrtoglavasto mače“, „Princezin najlepši ljubimac“, „Kako su ribe i račići postali najbolji prijatelji zauvek“, „Majka leptirica“, „Da li bubamara pokazuje pravi put“) autorka nastoji da već odavno postavljene stereotipe o životinjama sa izraženim karakteristikama ljudi pokuša da prikaže na malo drugačiji način, te da nam dočara kako bi izgledalo da se ti ustaljeni stereotipi promene. Njena šaljiva zamisao da meda postane kralj životinja umesto lava, da jedno mače svojim nestašlukom umesto na komšijskom plotu završi u šumi punoj, za njega neobičnih životinja, koje mu na kraju postaju dragi prijatelji, te da jedna pomalo razmažena princeza na poklon od svog oca-kralja umesto nekog egzotičnog kućnog ljubimca dobije žabu – u uverenju da će jednoga dana postati princ, ili da račići požrtvovano spasu nasukane ribe, zapravo su pokušaj da se deci ponudi jedan drugačiji pogled na svet. Ovim književnim postupcima autorka pretpostavlja dete koje je spremno da mašta, ono koje je smelo da zamisli nezamislivo, i na kraju da pokaže da dečjoj mašti nema granica. Zanimlivo je da čak i u pričama u kojima su glavni protagonisti ljudi („Princezin najlepši ljubimac“, „Da li bubamara pokazuje pravi put“) životinje imaju važnu ulogu i njihova simbolika je sa namerom naglašena.

Ove priče poseduju i jedan isto tako važan element, a to je edukativni pristup, dakle namera autorke je da se istaknu prave vrednosti i vrline poput: prijateljstva, požrtvovanosti, majčinske ljubavi, ljubavi prema prirodi i životnjama, kao i mnoge druge vrline koje su svoje mesto našle na stranicama ove knjige.

Priče koje u svojoj najnovijoj knjizi ispisuje Mira Dragović vrlo su pažljivo ispisane, sa puno opisa, sa precizno određenom linijom pripovedanja, a opet vrlo poletne, duhovite i maštovite. One su i jasan putokaz kako deca treba, a kako ne treba da postupaju. Ono što ovo izdanje posebno izdavaja jeste činjenica da se radi o dvojezičnom izdanju, te se tako ove basnovite pričice mogu pročitati i na engleskom jeziku. Kako je znanje engleskog jezika postalo nasušna potreba novijih generacija, tako će deca koja sada stasavaju zapravo imati mogućnost da pored svog maternjeg, već od ranog detinjstva savladaju i jezik koji se najviše govori na planeti. Time je zapravo edukativni postupak naglašen, jer deca najbolje uče dok čitaju knjige ili gledaju televiziju. Ova knjiga je takođe i vrlo koristan edukativni materijal za roditelje koji će moći svojoj deci koja još nisu naučila da čitaju, to da učine umesto njih.

Ove priče se ne čitaju, one se i tumače i mogu poslužiti kao vrlo koristan didaktički materijal za sve one roditelje koji vode računa o vaspitanju svoje dece, o pravilnom odrastanju i podhranjivanju dečje radoznalosti i saznanja o svetu koji ih okružuje. Čitanje ovih pričica je zapravo putešestvije kroz jedan pitom i maštovit svet čiji su glavni protagonisti životinje koje opet imaju svoj mikro svet sa svojim zakonitostima, svojim malim zgodama i nezgodama, ali i svojim razigranim i vragolastim postupcima.

Knjiga basnovitih pričica Mire Dragović, u svakom smislu predstavlja jedno kvalitetno izdanje knjige za decu. Osim lepo napisanih i maštovitih priča, te prevodu na engleski jezik, ova knjiga je veoma kreativna i lepo ilustrovana, što je svakako veoma važan element svake knjige za decu. Vrlo maštovite ilustracije prate dogodovštine svih Mirinih junaka, i pozivaju decu na čitanje, na igranje i promišljanje o sebi i svetu oko sebe.pcima.

Ana Stjelja

 

 

Приказ књиге Славице Гароње “Врт тајни”

VRT-TAJNI.com_

Славица Гароња

„Врт тајни: антологија српске женске приповетке до 1950. године“

(Vukotić Media, Београд, 2017.)

 

 

Врт тајни је успешна, и пре свега неопходна, Антологија приповедака најпознатијих и највећих имена женске литературе, скрајнутих и заборављених,  које су обележиле српску књижевност до 1950. године. Захваљујући Славици Гароњи поново су  извучена из таме заборава  имена оних књижевница које су у једном веку значиле пуно, стварале и проналазиле свој пут.  Приређивач, а и сама ауторка збирки приповедака, Гароња се одважила на  мукотрпан посао, да скине са полица књиге, да листа часописе, да трага и за оним књижевницама које нису у датом времену ни имале своју књигу. Ако се ова година датира као пресек, не рачунајући најновију књигу Врт наде (2017), која управо започиње назначеном временском одредницом, онда је пред нама петнаестак ауторки, за дуги, вековни период.

С правом се Славица Гароња осврће на Антолгију приповекада српских књижевница Рајка Лукача (2002), с разлогом, зато што других избора и антологија, ни покушаја није ни било. Можда је она сажетија, критичнија и строжа у одабиру; обухвата већи временски период, што је условило изостављање многих књижевница, претходница приповедачког казивања. Заступљене ауторке у избору Славице Гароње имају од једне до три приповедке, са кратком библиографском белешком, довољном за панорамски преглед. Једино су из опуса Исидоре Секулић и Милице Јанковић узета четири прозна текста.

Славица Гароња Милицу Стојадиновић Српкињу сматра „родном челницом српске женске приповедне прозе” и доноси одломке из њеног дневника У Фрушкој гори 1854, можда би, не умањујући овај одабир, било занимљивије да су у овој избор уврштене Миличине две приче, кад је већ о приповедкама реч. Прва је „Млади Србин путник по свету” или другу „Без наслова”, јер других приповедака Стојадиновићева није ни написала.

Милка Гргурова и Драга Дејановић, по сврставању Славице Гароње, припадале би „критичком реализму”. Са причама „Породица Смиљићева” Милка Гргурова приповеда о Скадарској, прашњавој, калдрмисаној улици са трошним кућерком. Отац, пијанац, разровитељ породице, јад и чемер убоге и одбачене деце, главна је потка ове приче, да се кроз животни лавиринт, годинама касније, сусрећу одбачена деца: сестра и брат. Кроз другу причу „Моја лепа сапутница” Гргурева нам приповеда о вештој и лепој жени која препредено и умишљено, док воз клопара, користи своје природне склоности да би опљачкала сапутника.

Од четрнаест за живота објављених приповедака, Славица Гароња одабрала је од Драге Гавриловић две.  Гавриловићева,  иначе оштар критичар друштва свог времена, у хуморно-иронијски интонираној причи о положају жене-књижевнице у друштву,  смешта радњу у Америци, у причи „Она је ₋ срце му каже”. Потенцира тему књижевности, пита се: да ли је литература  изнад љубави, или љубав изнад књиге, што је био услов младоже, све, све, али да са ступањему у брак жена престане са писањем ₋ вечна тема коју Драга Гавриловић, сретно преплиће и доводи до соломонског решења, али са горким окусом о положају жене писца. Како тад, сад још веселије ₋ без ироније.  Занимљив је и одломак из дуже новеле „Недеља пред избор кметова на селу”, где се иронијски приказује друштво у тадашњој сељачко-паланачкој Србији.

Са модернизмом јавља се Лепосава Мијушковић, талентована, школована у Цириху, за кратког живота (28) од Скерлића хваљена, а тек посмртно јој је објављена збирка приповедака. Засупљена је са причама „После смрти” и „Болна љубав” где јадикује: „Ви мора бити да не знате моју црну, слатку причу, ту причу сваке ноћи, кад се све утиша, кад останем сама са собом, понављам од речи до речи, тачно ₋ бојим се, заборавићу је” цитат из „Болне љубави”, са тематиком ероса, мрачног, тамног и дубоког.

Јелена Димитријевић, прва наша организована феминисткиња, образована, светски путник, у овој Антологији доминира језичким колоритом у одлмку из новеле „Ђул-Марикина прикажања”, али је „Американка” препознатљива по оштрим ставовима ауторке. Уосталом, овде су три ауторке заокупљене истом темом, Америка као потка приче, поред Јелене Димитријевић, већ поменута прича Драге Гавриловић и Јеле Спиридовноић Савић. Вероватно су све три књижевнице у америчком друштвеном систему проналазиле потпору самоосвешћења жене као споне на путу ка демократичности и ослобађању жена. „Ова Американка је жена будућности”, записаће на једном месту, и као госпођа Шоша, Томаса Мана у Чаробном бргу, одважна у корацима, залупиће врата, тек да се чује.

Анђелија Лазаревић, из породице књижевника Лазе Лазаревића, бавила се сликарством, за живота је објавила књиге Паланка у планини и Лутња. Њен књижевни рад Славица Гароња оценила је као: „Интимистичку прозу и песме у прози”. Лазаревићева осликава београдску средину пре Првог светског рата као и стање у Србији између два рата. Жене интелектуалке дате су кроз тематски ерос, до тада у књижевности мало познат. У причама „Анета” а посебно у причи „Михаило”,  поиграва се кроз лик бистрог сељанина, и његовом домишљању како да победи на лутрији, како да поврати оно што је уложио, а залог је био ћуран. Све док Михаило једнога дана није напустио своју дружину и кафану, и отишао „у бели свет”. „Ми треба да се радујемо његовој срећи, а не да плачемо”.

Даница Марковић, пре свега призната као песникиња  и једина која је ушла у чувену Антологију новије српске лирике Богдана Поповића, живела је веома тешко и оскудно, издржавајући децу писањем прича. Тек постхумно јој се штампа збирка приповедака Купачица и змија, и управо наведена прича уврштена је у овај избор. Бртуално, сликовита казивања о жени-купачици за чије се груди оштрим зубима закачила змија, и језиве, беспомећне слике жене, која, у тренуцима када се, после дугих тренутака, ослобађа отровнице ₋ окончава и живот. У другој причи „Хајдучка крв” сусрећемо одважну и хрбру жену која се супротставља Турчину, похлепном и жељном младе женске телесне лепоте. Мада су у њеном окружењу вични мушкарци, једино онда диже руку и убија Турчина.

Исидора Секулић засупњена са причом „Весник” помало заморна и опуштена, док је друга приповетка „Буре” конципирана на перцепцији дечијег света из чудне перспективе, из бурета: „У тој трулој колибици сам научила да волим оно што се не види, оно што немам, и оно што мора да прође”. Свет посматран из бурета, и буре као уточиште, као место за сањарење. Ту су и приче „Искуство на Божић” и „Мој шињел”.

До сада мало позната, заборављена и скрајнута је Смиља Ђаковић, да јој  ни године рођења ни смрти нису поуздане. А, за сада, познате су само три њене приповеке. Сетна прича о „Ујаку Аксентију”, чудоумнику, некадашњем гастербајтеру у Америци, можда богатом, и девојчици која га свакодневно очекује, смрзавајући се на перону, а потом се премрзла враћа болесној мајци, заправо, премрзлој мртвој мајци.

Приповедање Милице Јанковић припада такође кртичком реализму, и од свих ауторки у овом избору, она је објавила, ипак, између два рата, осам збирки прича, и три романа, а овде су донети одломци „Отргнути листови из дневника једна девојке”, из београдске средине пре Првог светског рата, али са пренатегнутим моралисањем; потом „Смрт и живот”, и добра прича о сликарки и њеном  посвећеном раду: „Ненасликана слика се унеколико променила. А њој није било жао ни криво као што би у сваком другом случају било. Напротив, осећала се задовољна као да је радила”, поента је приче „Сликарка”; док у „Смрт и живот” пратимо  сеоска мучну слика жене која привидно мирно напушта кућу покојног мужа и одлази у неизвесност другом човеку. За боље не зна, да трпи уме, да жели да служи, да жели да живи.

Мара Ђорђевић Малагурска, из буњевачке породице, студирала у Лондону, а потом живела у Београду, представљена је одломком из „Вита Ђанина”, са специфичним, фолклорним језиком, са обичајима буњевачке средине. „И тако ова несретница, која је у својој души понела сав бол жена, рођених да воле све оданије и да се жртвују све безумније, што их више кидају и киње: ова мученица…не престаје чекати онога, који ју је целога живота мучио”, чекала је свога мореполовца.

Јела Спиридоновић Савић за живота објављује једну збирку прозе. „Госпођица Георгина” очекује да јој се врати њен Лујо, морнарски официр, очекује узалуд, након кратке летње љубави и обећања. Зашла већ у године, и годинама већ, већ остарела и помахнитала одлази на пероне железничке станице, али из вагона, неће изаћи њена љубав. И умире чекајући. Друга прича „Сан Марије из Магдале” са темом Исуса из Назарета: „Прича народ ваздан. Веле чуда твори. Лечи губаве, враћа вид слепима, претвара воду у вино… Благо онима који плачу, јер ће се утешити… Благо онима, који су чиста срца, јер ће Бога видети!”

Фрида Филиповић, из јеврејске породице, ауторка два збирке прича. Приче „Љубавнице”  „Конфети” али је „Сестра Грација”, чини ми се, најуспешнија, када је реч о искусној монахињи која наговара искушеницу да се не замонаши. „Баци са себе то црно одело, не полажи завет, бежи одавде”.

Јелена Билбија занимљива са тематиком прича из сеоског живота, овде заступљена причом о „Судбини једног грамофона” и радости деце док слушају музику, све док грамофон не буде разбијен. „Идризова кава” о кафи која се неколико пута кува све док се из ње не исцеди и последње црнило: прво за оне богате и важне ₋ до бледила и соца за сиромашне. Тужна Босна и сиромашни Муслимани.

Са Милком Жицином, једном од трагичарке наше књижевности, голооточанке,  завршава се антологијски избор. Из збирке Нека то буде све, одабране су добре приче „Малча”, „Роман у наставцима”, о литератури бестселера, и приче о „Рушењу старих Теразија”. Жицина се поиграва темом књижевности, оне у наставцима, као фељтонске приче, а у односу на праву литературу; пише о београдским приликама, приповеда меланхолично о рушењу старих зграда.

Славица Гароња урадила је велики посао, провела нас кроз век у коме су стварале књижевнице, онако како су знале и умеле, о којима се зна онолико колико се о њима пише, а пише се мало. Бољег избора није могло бити, можда другачијег, можда би неко други одабрао друге приче, али, несумњиво, дата је општа панорама и широки пресек. Дуго се чакало на ову књигу, предуго, као да нисмо ни знали, ни умели да вреднујемо оно што имамо, зато је Врт тајни драгоцена антологија, неопходна као документ једног времена.

 

Радмила Гикић Петровић, април-јули 2017.

 

DINO POROVIĆ: OSVRT NA KNJIGU “OTPUSTI NOJA I DRUGE PTICE”

gg

 

Četvrta knjiga, odnosno druga zbirka poezije pjesnikinje i književnice Jasmine Hanjalić doletjela nam je nakon dvije nagrađene i nadahnute zbirke kratke proze „Skamenjeni“ i „Priče u bijelom“. Jasminin stvaralački opus približili smo široj čitalačkoj publici u okviru Planetarnih multimedijalnih programa prethodnih godina. Šta to novoga (do)nosi (n)ova Jasminina zbirka u šezdeset novih pjesama u odnosu na pjesnički prvijenac  „Sve u jednom jedno u svemu“?

Prije svega, esencijalnu lepršavost kao i nadahnutu jezgrovitost misli i riječi upravo kroz najvrijedniji pjesnički alat – razigranošću poetskog jezika, isprepletenim temama, korištenjem jezgrovitih motiva i prenesenih značenja. Ovom zbirkom Jasmina je propjevala ne samo nakratko već dugotrajno i upečatljivo o svim (ne)dostižnim  idejama i bliskim snovima, o preplitanju realnosti i nadrealnog, onog što nam misli donose a pjesme, poput lakodostupnog i nadasve razumljivog medija, zgodno nastoje otvoriti nove vidike i čistoću pjesničkog razmišlajnja o životu, o slobodi, o ljubavi…

No, i pored velikog broja ljubavnih pjesama, nije ovo zbirka o ljubavi i samo ljubavi, prepuna uzdaha, ali se nećete pokajati ako je poklonite nekom dragom biću za rođendan, za suptilne i prepoznatljive praznike poput februarskog Valentinova ili osmomartovskog svjetskog Dana žena ili Majčindana. Ako se odlučite za ovu ili bilo koju drugi zbirku poezije, bitno je da je poklonite s najtoplijim tonom, ili, bolje rečeno, cvrkutom koji nosimo u sebi – ljubavlju. Neka svako pronađe ono svoje čarobno perce i poleti u nedogled, u snove koje sanjamo ili ćemo tek sanajti, ili budni ili sneni.

Jasno da nam Jasmina otpjevava sve izazove. Ali, bih se zadržao na OTPUSTU iz naslova, jer to suštiniski jeste Jasmina – doktorica s pjesmom i u pjesmi, lirična i brižna za pacijente, nas čitaoce, a na vrh mi jezika za pjesnike zanesenjake (bolesnike). Dijagnosticira nam stvarnost, crta slike riječima koje nas ne mogu ostaviti ravnodušnim ili ZATVORENIM u vlastitost, prezauzetost uzavrelog svijeta koji nas zaokupljenošću ubrzava do neprepoznatljivosti i sebe i onih koje trebamo ili nas trebaju. Propisuje nam doktorica Jasmina otvoreno i bez ustezanja SLOBODU, jer moramo otpustiti noja, onog što je zagnjurio glavu u samog sebe, ali i sve druge ptice koje treba da propjevaju o LJEPOTI. Vraća nas iskonu ljudske i svekolike prirode, tom prirodnom stanju kome težimo, a ne smijemo i ne trebamo se bojati izazova. Treba da oslobodimo i duhovno i tjelesno u nama, jer čovjek, i pored svih fizičkih nedostataka, ipak može da leti. Kao kad zanesenjaci maštaju, pa se propituju raširenih krila duha dokle seže ontološki i suštinski sve ono što život jeste. U nama je jedini prirodni lijek, taj esencijalni zanos za slobodnom ljepotom življenja, pronađen (i zapisan) kroz ustreptali zanos vibracije krila onog momenta kada pustimo naš duh da vine u visine.

Pjesnikinja zdravorazumski propisuje čitaocima, u duhu svoje profesionalne orijentacije, emotivni rukopis kao svojevrsnu terapiju punu simbola i skrivenih značenja, a koje treba uzimati što češće u ime ozdravljenja misli i djela. Također, unutar vlastite spoznaje ovovremenog i onovremenog, autorica ugrađuje sveprisutnu pojavnost poimanja slobode i ljubavi, naše duhovne baštine koja nas katkad čini uzvišenima, te na taj način nastavlja, svjesno ili ne, i onu makovsku zaoštavštinu. U momentima pjesničkog zanosa i pojistovjećivanja s doživljanom istinom, istovremeno daje počast, ali i naš odnos spram kulturnog naslijeđa, s oporim tonom modernog doba, a koje genetski i suštinski nosi u sebi milujući ga oslobođenim krilima i svekoliko prisutnim nadahnućem u Jasmininom karakterističnom pjevanju : …ko je predložio da odemo u planine/ umijemo stopala u Studen potoku/ ćutimo kaj prevrnutih stećaka, /svukli smo istinu/ priznali da ovo nije još jedna / gostujuća predstava izvan zidina,/ …Iznenada, mnogo svatova skočilo je / sa stećaka i oko nas bogumilsku / pjesmu klicalo, klicalo…(Sunce i vjetar bili su svjedoci).

Ne zaboravite u Sarajevu živi Jasmina, doktorica i pjesnikinikinja. Čini se – nezavisno jedna od druge. No, da li je baš tako ?

Svi bi da znaju, pa i sam sam radoznao i želim da spoznam kad je Jasmina doktorica, a kad je pjesnikinja. Ima li smjene? Ima li razlike između njih dvije ili su u sveopćem jedinstvu? Ima li prekidač za on kad želi biti samo doktorica, pa onaj drugi za pjesnikinju preklopi na off? Jedno je sasvim izvjesno, Jasmina predano radi u smjenama u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć, a pjesnikinja u njoj nikada ne spava, pa i kad zatvori oči.

Završio bih s čuvenom sarajevskom anegdotom o jedinom nam nobelovcu kada su mu u prolazu dobacili provokativno pitanje – Pisac, napiše li se šta ? – uz vlastitu misao kao mugući odgovor : Ko piše- na dobitku je, a ko ne(pro)čita ne zna šta je propustio. Bitan je povratak knjizi i bar ponekad rašititi krila pa otpustiti druge (ili sve) ptice jer, ljudi moji, doktorica Jasmina nam instinktivno savjetuje da poletimo. Ljekovito je.

Dino Porović

(Objavljeno u “Planet Poezija Almanah 2017”)

 

24831278_10215518210934107_1227215102396304534_o

Osvrt na zbirku pesama “Pčelarenje u tihom predelu”

Nenad-Petrovic-korice

Osvrt na zbirku pesama “Pčelarenje u tihom predelu”

 

Nenad Petrović autor je, za sada, jedne pesničke zbirke pod nazivom “Pčelarenje u tihom predelu” koja iako predstavlja poetski prvenac pokazuje da pesnik i te kako ima izgrađen izraz, rasterećen od raspričanosti. Ogoljena, kao i život sam, Petrovićeva poezija svedoči o autoru koji duboko gleda u sebe, ali je njegovo pesničko oko upereno i u svet koji ga okružuje.

Jednostavnost izraza i kratka  forma u čijem je ključu konstruisana većina pesama, ne predstavljaju lak posao.

Ipak, težnja da se sa što manje reči dođe do pesme, kod Petrovića je, možemo slobodno reći uspela.

Već sam naslov zbirke “Pčelarenje u tihom predelu” simbolički odašilje poruku o svojevrsnom spokojstvu, asocira na bezbrižnost, mir, dečiju igru. Istoimena pesma je opis naizgled običnog dana koji sin i otac provode pored košnica, a koji pri nadolasku sumraka postaje tih , te se jedino može čuti očevo disanje.

Pesnik se igra sa rečima. Naizgled banalni motivi opevani su u kontekstu egzistencijalnog opstanka, kao što je to slučaj sa pesmom Ćošak koji vapi za saksijom cveća, za paukom i prašinom.

Neophodno je popuniti prazan prostor. Praznina je tuga. Prazan ćošak je sinonim za prazno srce.

Ako je u životu sve prolazno, onda je svakako i tuga prolazna.

Još lakše i brže tuga prođe ako je posmatramo kao trku između dve suze; iz očiju, niz obraze/jedna se odvalja u uvo/ i tako diskvalifikovana/izgubi trku/ što znači da druga pobeđuje/sušeći se na obrazu. 

Pesnički subjekt vapi za ljudskim bićem: treba mi ljudsko biće/ da me čuje kad pevam i plačem.

To je sve što mu treba, to je sve što smo izgubili, to je sve što nam treba u svetu sveopšteg otuđenja.

U ovoj zbirci duh palog čoveka, duh zavisti, manifestuje se u netrpeljivosti između uličnih svetiljki: ko je ta svetiljka?/pitaju se druge/kako samo trepuće!

Zavist, poput vampira, nestaje sa prvim zracima sunca: razdanilo se/i nestalo zavisti.

Jesen je depresivna, ali miris kestena je čudotvoran, donosi mir:

vetar nanosi miris/refleksno se usne razvuku u osmeh/ i obrazi postanu topliji/um mirniji. 

Smrt je za vratom, ali je dovoljna jedna sms poruka da smrt nestane, da se odalji, da se na smrt zaboravi, o smrti da se ne misli: da, nekom sam potreban/to je dobro osećanje.

Nenad Petrović je zbirkom “Pčelarenje u tihom predelu” obuhvatio i niz drugih motiva.Posebno ljubav. Pesnik nas vodi u svet transcendentnih trenutaka, jednostavnosti života, ljubavi prema bližnjem. On odbija da se preda. On slavi život i to prenosi na čitaoca.

 

Zoran Antonijević

 

 

Marina Katnić-Bakaršić: ŽIVJETI POEZIJU

IMG_20180331_213639

 

(Uz knjigu Ljubice Ostojić Zapisah kako jest. Sarajevo, Međunarodni centar za mir, 2018)

Zbirka poezije Ljubice Ostojić Zapisah kako jest objavljena je pedeset (!) godina nakon njene prve knjige i ujedno je trideseta knjiga ove istaknute bosanskohercegovačke pjesnikinje. Ove činjenice impresivne su već i same po sebi i izazivaju pozornost potencijalnih čitatelja / čitateljica.  Vrijedi stoga pogledati šta nas to čeka u najnovijoj njenoj zbirci, podijeljenoj na više tematskih cjelina (Prizivanje Eurinome, Biti ili ne biti, Snice i besanice, Zovimo to starost, Ponovno o ruži, Ariel, Što je kazato, kazato je i Ljuta godina).

Kaže Ljubica Ostojić u pjesmi  Znadeš ti gdje su sni: „Zgutumilo se odasvud, Ma  opet, živo se…“ Pa kaže opet  nešto kasnije: „Treba izrijekom / Jednoć i to kazat:/ Dojde evo doba / S t a r o s t i (Dojde doba takovo), ili u pjesmi Šutnja : „Nešto nadolazi!/

Silno se to nešto/ Iza brijega valja,/A u govor ne da.“ Čini se da se upravo u svim ovim stihovima vidi prohodna nit cijele zbirke pjesama – razmišljanje o starosti, o prolaznosti života, pa čak i propitivanje smisla njegovoga, strah od smrti kao nečega velikog nepoznatog i zapravo neizrecivog jer „u govor ne da“. Ipak kod Ljubice Ostojić opet nekako pobjeđuje život, kao u ciklusu Biti il ne biti i istoimenoj pjesmi: „I ništa tad / Nemoguće nije:/ Izmeđ / Zemlje i neba, /Kao da se je/ Dosluh zbio! // Urijetko,/ Ali ipak,/Moj Horacio.“

Poezija Ljubice Ostojić odiše erudicijom, duhovnošću, patinom vremena davnih. Za nju ne postoji pomodnost u poeziji, nju ne zanimaju trendovi – ona je samosvojna i istinski živi za poeziju i uz poeziju. Prepoznatljiv je i u ovoj zbirci takav njen stil, pa stoga i tu uočavamo snažne intertekstualne veze – posebno veze poezije i teatra. Ne zaboravimo, Ljubica Ostojić je cijeli vijek provela i uz teatar i u teatru kao autorica dramskih tesktova i dramaturginja,  a na repertoaru Narodnog pozorišta u Sarajevu upravo se nalazi predstava Sve se nekako preživi, osim smrti, gdje je ona i autorica teksta i dramaturginja. U zbirci Zapisah kako jest citati iz Hamleta služe kao epigraf poeziji a s Horacijem pjesnikinja razgovara kao s bliskim čovjekom, možda čak na trenutak prepoznavši u sebi Hamleta. Ljudi stvarni i fiktivni, živi i mrtvi, ljudi kao književni ili dramski likovi, njoj su ravnopravni sagovornici. Šekspirovski likovi kao da ipak imaju posebno mjesto u njenoj poeziji i njenom duhovnom svijetu. U najboljem smislu riječi vidljiva je ovdje i veza sa Cvetajevom, a možda još više Ahmatovom: obje su pjesnikinje vodile dijalog sa Hamletom, a kod Ahmatove u poeziji postoji ponešto slična atmosfera –  sjetna, nostalgična i duhovita istovremeno. Stvarni ljudi samo ponekad ulaze u pjesmu Ljubice Ostojić, kao što smo čuli u pjesmi Sad moreš i u pismu, tek onda kad odu preko obale ovoga života: „Kad ode onamo,/ Moreš i u pismu / Uić, od volje ti“. Izuzetak je, naravno, Ariel, koja je dobila tako važnu, tako lijepu pjesmu što svjetlošću (koja obasjava čak i tugu) samo njoj može biti namijenjena.

Trajne su u njenoj poeziji i veze sa Rilkeom (pjesma Ponovno o ruži inspirirana je ružom sa njegova groba) – a onda opet i sve moguće literarne asocijacije sadržane u pitanju – šta je ruža? Predmet njene poezije je i pijesak, i sjeme biljaka, i ptice nebeske, a priroda i umjetnost postaju nerazdvojne.

Već godinama pratim poeziju Ljubice Ostojić i fascinira me način na koji je u svoj jezik ugradila ikavski izgovor a pri tome ga podvrgla vlastitom poetskom stilu; ugradila je arhaizme a istovremeno ih i sama stvara, što je svojevrsni paradoks: ona zapravo kreira neologizme koji asociraju na arhaizme i postaju poetizmima („Naprsle, sluđene,/ Nanovo stvorene / Riči mi suđene“).

Takav jezik, koji ponekad nađe mjesto i u njenoj prozi (Anđeli u snijegu), sad je već bitno obilježje, ono što je za nju način da joj jezik ne bude jezik univerzalne reportaže (Gennette), već poetski jezik koji je bitno različit od svakodnevnog trivijaliziranog govora. To nikad nije zaumni jezik jer je izbor riječi motiviran i zvukom i značenjem, a opet je izrazito autorski individualan, kao u narednom primjeru:

 

Z e b n j e  m o r n e

Pomračine u duši

Sveđ zlotvorne,

Hoteć poć stah

Prid duharom,

Gle, ishoda

Nit oda korova?

U tom smislu ova pjesnikinja se svjesno odupire mnogim postupcima karakterističnim za savremenu poeziju – nema tu kolokvijalne leksike ili kojim slučajem žargonizama, vulgarizama – za nju je očito poezija posvećeni jezik, svojevrsna oaza u kojoj se uvijek osjeća sigurno i ispunjeno; čak i bijeg od često teške ili čak surove stvarnosti.

Ne treba zaboraviti ni ilustracije Sonje Radan, koje daju dodatni umjetnički pečat zbirci ovih stihova. Riječ i crtež, verbalno i vizualno, svojim skladom stvaraju nove asocijacije i donose dodatnu ljepotu knjizi.

Na koncu ponovo podsjećam na pedeset godina koliko Ljubica Ostojić objavljuje knjige poezije – pred nama je ljudski vijek proveden u stvaranju, u  druženju s književnošću i teatrom, u samozatajnosti i duhovnosti. Uostalom, sama pjesnikinja to najbolje sama kazuje:

„Hvatam se pjesme

Kao mača i štita,

Tom oružju svikla,

Mogu se izborit

Bar za život goli.“

 

 

 

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: MELEK RABIJA

melek_rabija

 

 

MELEK RABIJA

Safeta Osmičić : Proljetna kiša, Roman, Hrvatsko književno društvo – Biblioteka Književno pero, Rijeka 2018.

 

Proljetna kiša (Melek Rabija, Melek – prema islamskome vjerovanju, ime za časna stvorenja koja je Allah dž. š. stvorio da bi Mu pokorno izvršavali određene dužnosti kojima ih je zadužio. Stvoreni od svijeta – nadahnuti životom, govorom i razumom), značenjem imena, život junakinje ove priče utkan u naslov romana. Romana rijeke, romana lika, romana sudbine… roman… nastavak romana… sluti se nastavak, zaokruženje trilogijom. Roman ispisan skoro pau obliku dnevničkih zapisa, kronike, život – priče glavne junakinje Melek Rabije, zakovitlane vjetrovima sudbine: smjerna, bogobojazna i strpljiva… Simbol trpljenja i strpljenja. Dosljedna naziva melek. Biljeg odgoja. Biljeg Bosne. Usud bosanske žene. (Šuti, trpi, pati… u sjeni muža – sjena.Okovana okovima tradicije, nepisane zakonske prakse, damar života, damar pulsirajuće riječi. Govori rođenom djecom. Šapatom kojim želi nešto reći.)

Pripovijest širokog zahvata. Poglavlja k'o bosanska brda, u vučjem svijetu, razvijena, a u dovik jedna od drugih.  Otimaju se obuhvatu oka u svojoj gordosti i veličini. Tipična bosanska priča. Bosanski govor. Bosanski ljudi – koji ne umiju drugačije već da viču i kad se Bogu mole. Izravni. Otvoreni. Neposredni. Pamtljivi. Široke bosanske duše. Na njihovim poljima od duša uzgajaju se ljudoljublja.

Pamtljiv će ostati i doneseni govor te i takve zemlje, tih i takvih ljudi – likova.

Ovaj nas roman priziva sebi. Iznenadi nas poetskim biserima spisateljice – pjesnikinje. Plovimo prepušteni toku priče u iščekivanju događaja i događanja, stranicama knjige. Životne slike romana ostaju uspomenama u nama.

Roman počinje i završava kišom.

Roman i svojom strukturom govori o prevlasti muškog nad ženskim. Dakle, iako je centralni dio romana ženski i ženska vizura, roman ne poentira ženskim glasom, već muškim. Muškarčeva riječ je, ipak, posljednja, on je nosilac moći koliko god se žene borile protiv toga. Autorica je to odlično predstavila ne samo sadržajem svog romana već i njegovom strukturom.

Naredni važan moment ovoga romana jeste ženska vizura događaja. Pripovjedačka nit. Strukturiranost ovog romana pokazuje se kao njegova značajna prednost, jer naracija u strukturi romana otvara prostor koliko za sliku duhovnog profila jedne biografije, toliko i za analitički zahvat u deformitete moralno nagriženog, destruiranog društva, a potom i za kroničarski zahvat.

Ovaj je roman, uvjeren sam u to snažan dokument jednog vremena. Jedne sudbine. Položaju žene. Donesenim likovima. Bosne … Priči koja teče, i teče … i dan danas se skoro pa jednako živi život kao što su ga živjeli likovi ovog romana – žive živi ljudi na istim tim prostorima.

Energija i spisateljsko umijeće kojim su likovi oživljeni čine neuništivim trajanje sjećanja na njih.

Nikola Šimić Tonin

 

Osvrt na knjigu poezije “Glas iz peščanika” Branke M. Kasalović

glas_iz_pescanika_vv

 

REKE KOJE NE POTEKU

 

Branka M. Kasalović: GLAS IZ PEŠČANIKA

 

U traganju za apsolutom, u stranputicama raspolućenih svjetova, poezija Branke M. Kasalović, poezija je u komuniciranju sa stvarnim životom bića i bivanja, ništavila i punina. Tragom jedne Kišove misli mogli bi dati reći Branki M. Kasalović: Moje pjesme, koje čak i ne znaju da postojim, toliko su dio mene, kao i ovo moje lice.

Hoću sinove da rađam

Dvаnaestoricu

Glasnike slobode

Ratnike za lepo

Al’ vetrovi i kiše

Starosti potop vrate (Sinovi)

 

Ispod pepela života ako se održala na životu žiška istine čeka da plane. Brankine pjesme ulaze u nas kao odnekud-voda u prazno korito presušene rijeke. Progovara o samoj sebi iz sebe same. Pjesmi govor, pjesmi riječi. U slovima utkanim u tkanicu pjesme, pjesničke ljupkosti, stilske osebujnosti, blješte pred nama zrnca njene duše. Struktura stiha gradi glazbenost.

 

Nije pošteno

Nije

Ali tako je to, dušo draga

Bilo je i biće

Ljubav nije poravnanje

Već svitanje što kroz tminu mora da kane

Ko prvi otvori oči

Prvi će ključ u bravi da okrene (Ljubav nije poravnanje)

 

Zaigrana, maštovita, ironična.Branka M. Kasalović, ljepotom jezika, pulsira misaonost poetski sažete naracije. Poetska arabeska, zaokružena knjiga poezije, vremenopis, zaokruženi funkcionalni poetski svijet. Unutar Brankinoga poetskoga labirinta ne vjerujem da će itko i pokušati potražiti izlaz.

Možda

Pustiti valove da krenu

Ne dirati u zakone vode

Polako je najbrže – kažu

I ako nas struje na nekoj dalekoj steni

Ostave potpuno same

Zgusnute od drhtaja i tame

Barku ću neku izmaštati

Da obala smiraja (Reke koje ne poteku)

 

„Osnovne karakteristike nove knjige BrankeM. Kasalović Glas iz peščanika su: snažan individualni pečat iskaza, strasni emotivni naboj, intelektualni angažman i originalna simbolizacija ispevanog u težnji da se životu da dublji smisao kroz umetničku realizaciju čovekove suštine koja ostaje da potvrđuje lepotei patnje ovozemaljskih padova i ushićenja.“ (Mr Milica Jeftimijević Lilić)

 

Nikola Šimić Tonin

 

OSVRT NA PREDSTAVU “MOJA FABRIKA” : ZENIČKA DUŠA

01

 

ZENIČKA DUŠA

Dani pozorišta – kazališta BiH, Brčko 2017.

SelvedinAvdić: MOJA FABRIKA; Režija: SELMA SPAHIĆ; Dramatizacija: EMINA; OMEROVIĆBOJANA VIDOSAVLJEVIĆSELMA SPAHIĆ; Scenografija i kostimografija: SABINA TRNKA; Dramaturgija: EMINA OMEROVIĆ; Scenski pokret i koreografija: THOMASSTEYAERT; Muzika i izbor: BASHESKIA & EDWARD EQ
Videoart: KENAN ZEKIĆ (grafičko oblikovanje), PAL-e (adaptacija i montaža), SANI TERZIĆ (vi-džej); Lektorica: MERIMA HANDANOVIĆ; Producent: HAZIM BEGAGIĆ
Izvršni producent: DENIS KRDŽALIĆ; Inspicijentica: SABINA GLOGOVAC; Fizička priprema glumaca: ELMIN AHMETOVIĆ; Zumba-treneri glumaca: DILA IMŠIROVIĆ-SEFEROVIĆNINA SIVIĆ-MEHAJ;Korepeticija „benda“ u predstavi: IGOR KASAPOVIĆ.

Igraju:

ADIS MEHANOVIĆ, ANĐELA ILIĆ, BENJAMIN BAJRAMOVIĆ, LANA DELIĆ, MIKI TRIFUNOV, MIROLJUB MIJATOVIĆ, NUSMIR MUHAREMOVIĆ, PREDRAG JOKANOVIĆ, SABINA KULENOVIĆ, SAŠA HANDŽIĆ, SELMA MEHANOVIĆ, SINIŠA VIDOVIĆ, SNEŽANA VIDOVIĆ, ZLATA

 

Riječ autora, Selvedina Avdića: Nemoguće je opisati Zenicu, a ne dotaći Fabriku. I obratno. Gledajući kroz staklo iz vozila koje ulazi u Zenicu, čini se da Fabrika i grad srastaju jedno s drugim kao slagalica. Oni koji njihov odnos bolje poznaju, znaju da je on oduvijek iscrpljivao partnere, jedno drugom jesu davali život ali su ga istom snagom i oduzimali. Takav ovisnički odnos nije mogao donijeti ništa dobro, kada je Fabrika nakon tranzicije napustila grad on je ostao ošamućen i dezorjentiran, više se nije mogao oslanjati na nju, niti računati na njenu pomoć. Do danas se nije oporavio. Čini se da je obolio od stahanovske melanholije kao  Arif Heralić, nasmijano lice sa hiljadarke. Zbog nekadašnje važnosti za čitavu državu, zbog mita o “uzavrelom gradu”, čini nam se da i danas zaslužujemo mnogo više.

Može li se , dakle, u „totalitarizmu tehnokulture“ (Virilo), matriksovskoj ontologiji višestruko medijatizovanog simulakruma „stvarnosti“, napose, u specifikumu naše ideopatogene kaljuže i njene „identitarne“ „realno-racionalne“ proizvodnje svijeta i njegove slike/“istine“ – kroz krhko biće umjetnosti, „u-djelo-postavljanja-istine“, dakle njegove estetske „istine“ – hibristički istrajavati na „realnosti“/“istini“, na potrazi za izgubljenim realnim, onim trajno obilježenim „modricama smisla“ (Adorno)? Može li se?

Teatar je ovo ogoljene do boli istine, koja se ne otkriva samo u spoznaji, otkriva se u boli i neizdržljivo boli.

S pozicije književnika gledano, izuzetna ideja, vrstan tekst u kom je fabrika glavni lik, svi protagonisti su tu da joj daju dušu, riječi, progovore za nju iz nje. Osjeti se suenergija cjelokupne dramske družine. Svi su jedno. Žive s tom predstavom, žive za tu predstavu, ne podilazeći publici, jednostavno ih se ne dotiče, što tko misli ili smatra, oni se u svakom gibu na sceni osjećaju svojim.

Jedno tijelo – jedna duša.

Mladalački bunt, daje energiju, energičnost same izvedbe. Neki dijelovi su naprosto stihovani, poetični, poezija bunta.Garavi snjegovi. Jedan grad i jedna fabrika jedno, i umiru zajedno fabrika i grad, i sve s njima što ih je činilo jednim.

Jest da je u početku ponijela predstava s lijeva u lijevo i kad je god u političkim vodama ne uspijeva stalno držati glavu iznad vode.

Sve u svemu s više izvedbenih razina, ideje, igranja, mladalačkoga bunta, družine, jednog tijela jedne duše, zavređuje našu neupitnu potporu, potvrdu.

Na dobro nam došla kazališna predstava Fabrika, kupila nas je tim buntom, mladalačkom energijom tim jedinstvom koje se osjeti u svakom pokretu, i tom zeničkom dušom.

 

Nikola Šimić  Tonin

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: HOMMAGE SARAJEVU – OSVRT NA PREDSTAVU “SVE SE NEKAKO PREŽIVI OSIM SMRTI”

sve-se-nekako-prezivi-osim-smrti

 

Pod motom “Grad u teatru, teatar u gradu”, od 16. do 24. studenog u Brčkom će se održati 34. susreti kazališta na kojim će, u natjecateljskome dijelu, biti izvedeno osam predstava iz BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore.

Festival je 16. studenog otvorila predstava “Sve se nekako preživi, osim smrti”, redatelja Dine Mustafića  prema tekstu Ljubice Ostojić, a u izvedbi Narodnog pozorišta Sarajevo. Selektor ovogodišnjih susreta Almir Bašović u Izvještaju selektora, između ostalog, naveo je: “’Sve se nekako preživi, osim smrti’ jeste jedna vrsta hommagea gradu Sarajevu. Porodica kao egzistencijalni osnov u ovoj se predstavi tretira upravo preko različitih vremenskih perspektiva likova koje se upisuju u sliku grada, a dramska napetost se suptilno gradi na odnosu među generacijama, ali i na odnosu ‘Sarajevo nekada – Sarajevo sada’”.

Rasute krhotine života kupe se u jednu sliku – Sarajevo, i pamti se jedan jedini lik predstave, pamti se Sarajevo – glavni lik predstave – Sarajevo. Glumci ne glume, glumci daju govor, dušu glavnom liku – Sarajevu. Govore njegovu tugu, stradanja, radosti, bezizlaze, patnje, zapitanosti, tragedije… ekavica daje potpunost donesene slike. Upotpunjuje je.

Suvremena predstava, vrvi vizualnim i glazbenim efektima, aktualna i dnevna, sarkastična i bolna, tragikomična… a neupitno bosanska, sa onim neupitnim bosanskim humorom, crnim humorom da crniji biti ne može, na momente se doima poemom, angažiranom poezijom, poezija se pretvara u dramski tekst i obratno.

Behar izgorjelog papira izgorjele Vijećnice.

Bijes unutarnjeg gorenja. Akumulirani bijes. Bezizlaz. U djelu se kroji djelo, sublimira se priča, glumačkom uvjerljivošću na momente se doima kako glumci glume sami sebe unose u tu priču svoje životne priče.

Isključen u svijet knjiga. Život na dozama sapunica. Zahvaćena valom iseljavanja. Razočarani branitelj. Pravednica… samo su neki od likova s kojima se i sami možemo poistovjetiti.

U kovitlacu života likovi su lišće zahvaćeno tim kovitlacem, nadopunjuje crnilo slike kaplje vode, od suza satkano Sarajevo, kao odnekuda da čujemo Crnjanskog: „Kada bi suze imale moć koju novac ima!“

Kava – nadsimbol Bosne. Filđan kafe. Melem na životnu ranu. Liječenje riječima. Seanse proricanja sudbine gledanjem u filđan.

Crni se oblaci nadnijeli nad sve filđane – Rat. Nestalo komšija. Kafenisanja. Nestalo Bosne kakvu znamo.

Avlije prijeteći gledaju jedna na drugu. Ne bliže ih ni mirisi kava. Zašutjelo se. U Bosni više ni golubovi ne znaju letjeti. Prostori bez doma – prostori bez domovine. Konac koji kida život. Gubljenjem komšiluka pogubila se Bosna. U kući u kojoj i zidovi smrde. Snijeg TV ekrana. Izgubila se slika.

Sjebano Sarajevo – Sjebana Bosna! Upališ Dnevnik, da umreš od tuge… Grad razvaljenih biografija…

Pitanje tko je ovdje živ, kako izaći iz tog nečega, a i da izađeš gdje bi? TV kamere su otišle na druga ratišta. S klasom u zubima leševi zijevaju u oblake. Zrakoplovni zvuk odlaska, realnost ovih prostora. Da ne izađu van, izašli bi na ulice.

Negdje iz prikrajka prikradaju se Šantićevi stihovi: Ostajte ovdje…

“Sve se nekako preživi, osim smrti”

 

Nikola ŠimićTonin

 

 

 

 

 

O novoj knjizi Branke M. Kasalović “GLAS IZ PEŠČANIKA”

 

22218484_2041415529425837_1856652714527215832_o

 

POEZIJA KAO NEUHVATLJIVI RAZLOG

(LUČA OD ZGASLIH SVITANJA)

Znameniti šaptač naše književnosti i pisac čiji se glas sve jače čuje, Danilo Kiš, zapisao je na jednom mestu: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo“. I to je velika istina o književnosti, ali kao i sve ono što je u potpunosti tačno, i ove reči zvuče pomalo surovo. Tu sutovost naslućuju oni koji čitaju, a znaju je oni koji pišu i možda se upravo u tom mimoilaženju svesti ili nekog još dubljeg osećanja duše, krije velika tajna svakog dela i poetika nerazumevanja. Jer, svi su tu, ma koliko dobili od reči, od zadovoljstva koji je suština privida ili privid suštine, bogati gubitnici. O nezadovoljstvu pisca, psiholozi su pisali na svega nekoliko načina, pisci na bezbroj. I gotovo da nema pisca / pesnika koji od Homera na ovamo, nije govorio o tome. To je najdublji glas svakog koji se skriva pišući, a to je, čini mi se, i onaj Glas iz peščanika Branke M. Kasalović.

Svakako da ovo nije jedini, ali je najprisutniji motiv u zbirci ove autorke.

Ona polazi od onog neizrečja, o kojem je u nas govorio i pisao Momčilo Nastasijević i hoda kroz subjektivni atar svoga života gde je lirski subjekt Majka, velika Majka, i žena koja tek naliči majci, ali je nešto oštrija i po svojoj prirodi posmatra više no što čini ova prva kojoj je osećanje surovi vidokrug i jedina radost. Vidokrug u proživljeno i neprežaljeno. Radost, jer eto živi i piše o tome ili „preživljava“ kako to Kiš kaže. To se najbolje vidi u pesmi „Sinovi“. Tu se preklapanje duhovnog i materijalnog slilo u jedan glas, ali ne govori majka tim glasom, već taj glas govori iz nje. „Stara sam“, kaže se u toj pesmi, ali, opet, to nije i ne može biti glas one za koji nam se čini da zbori. Kao što u naslovu knjige ne stoji Glas peščanika, već Glas iz peščanika, tako i ovde sve biva dublje, jer poezija je učinila svoje. Njena je poslednja.

U poeziji Branke M. Kasalović postoji „Žedno jato“ od kog nas obuzima jeza, topla, a ne sentimentalna, oštra i razbuđujuća. A na drugoj strani, u jednoj drugoj pesmi, jeza nas hvata od nemoći vuka koji nije vuk, jer zubi mu nisu porasli, a dlaka mu nije posivela i nema kud u čopor za koji nam se čini da je svet, istinski svet, onaj u kome živimo. Ovo pesme čini poezijom i neverovatno realnim slikama koje su realnost sveta koji Branka M. Kasalović nalazi stvaranjem i onda kada iz njega beži.

Krenemo li tragom onog glas za koji pesnikinja kaže: „Kroz ćutnju mi šapne“, nećemo uhvatiti glas, ali ćemo možda pronaći sebe i videti svoje naličje iz jednog od bezbroj uglova koji nam pesma ostavlja. A kada je nešto satkano „od groša stišanog ludila“ onda to otkriva čoveka u sebi, čoveka koji je sam sebi najveća tajna i koji iz nekog dubljeg moranja odlazi na groblje. Taj je povratak, čini nam se, neminovan kao smrt i izvan onog što u zabludama življenja kontrolišemo.

Branka M. Kasalović pripada redu onih pesnika kojima poverujemo posle prvog čitanja i kojima se vraćamo, jer ovakvi su pesnici u poeziji uvek i samo svoji, a kao takvi glasnici jedne naročite atmosfere u kojoj prebivaju „skrovita pozornica i publika“. Tu su i one „Reke koje ne poteku“, one koje su, baš kao i pesnici „čuđenje svetu“ i koje vape za poravnanjem kakvo naziremo u pesmi „Loš račun“, ali i u onim stihovima u kojima vidimo užurbanost i stalno prisutni peščanik koji opominje:

Vrati ono što nije tvoje

                                               Ni više, ni manje od toga

 

Međutim u ovoj poeziji nema poravnanja, kao što ga nema ni u životu, jer stabilan položaj, to nije život, a labilna previranja, seobe i „Korida“… e to je poezija, to je i ljubav, na posletku.

Ona podvojenost Majke i žene, o kojoj je već bilo reči, pada u senku jedne druge podele u ovoj zbirci, gde u dijalozima, u duo drami knjige kao celine stoje ONA i ON, ili pesničko JA i Ti. Ako je Majka uzvišena žena, a žena, pored toga što već jeste, i Majka, onda sledi i ono pitanje: Koja je čija? Ali samo ona koja je rađala poznaje bol za sinovima: od krvi i mesa i od papira. Samo se ta razlika ne ocrtava. To je tragika duše koja ostaje senka, onaj krajičak pamćenja kojeg svetlost zaobilazi. Zato su između TI koje je magla i JA koje neprestano sumnja, dijalozi živi i ostavljaju utisak odmerene strasti.

Na kraju jedne pesme gresi bivaju „poklonjeni“ i to, onako arhetipski, čini ženski princip. Onaj isti skriveni glas koji ne laže i koji otkriva da ne ume praštati, čini to u ovoj pesmi na jedan naročit način i u drugom kontekstu. Viteški, rekle bi epske duše…

A poklonjeno vreme u kom je knjiga nastajala i onaj žar koji je dao kvalitet, potvrda je, da Branka M. Kasalović nije običan pesnik i da Glas iz peščanika (glas koji ne čuje svako) vredi čitati.

 

Milan Anđelković

 

branka

 

OSTAVITI STRASNI SLOVNI TRAG U VREMENU

 

Branka M. Kasalović, nakon proznog prvenca potvrđenog jednom značajnom književnom nagradom, progovara istinom snažnog lirskog temperamenta u poeziji neobične ekspresivnosti i svežine stilskih sredstava koji niču iz duboke unutrašnje drame. Iako je u njenoj knjizi Skupljači jesenjeg lišća bilo lirskih pasaža, ovaj iskorak u liriku pokazuje njenu umetničku sposobnost da stvara i da se razvija u novim pravcima, ali i da je lirsko glavna odlika njenog umetničkog bića.

U osnovi pevanja Branke M. Kasalović je unutrašnja napetost subjekta, razjedinjenost zbog potrebe za pripadanjem drugome, teskoba koju taj odnos stvara. Njene pesme su odraz unutrašnjih stanja lirskog subjekta, često su u dijaloškoj formi, u preispitivanju odnosa: on – ona, i svojevrsna su ogledala u kojima se vidi ono što je prošlo i prema čemu se menja stav. Ma kakva emocija pokretala biće, okrenutost ka drugome je uvek deljenje sopstva, deljenje jednog zbog težnje ka jedinstvu s drugim i ponovnog stapanja u jedno, u celinu. I tu nastaju lomovi jer drugi nikada nije isti sa nama, nikad se ta idealna celina ne može do kraja spojiti i uvek su to dve posebnosti sa svim svojim razlikama. I dok ih povezuju osećanja to se donekle ne uočava, ali kada se to poremeti, kao što je to u ovim pesmama, sve postaje bolno očigledno:

Dođoh tebi/ napoj me kapljom mojih očekivanja/budimo dve nezgrapne ptice/ što lete mimo zakona jata/ iznad nigdina i mora…presto se brani grobljima žrtvenika… Svest o nužnom iskupljenju za lepotu izbija u prvi plan, svaki iskorak iz uobičajenog nosi rizik koji se mora podneti.

O tome Bela Hamvaš govori s mnogo razumevanja: Jedan je jedinstvo. Bivstvo je Apsolut… Prema Pitagori dva nije ništa drugo do zamućivanje Jedan: kao što iz prvog lomljenja i zamagljivanja bezbojne blistave svetlosti nastaje prva boja: bela – što nije ništa drugodo mutna svetlost, tko iz blistavog jedan, kad se prelomi nastaje dva. Ako se jedan prelomi, udvoji se. Dva nije dva jedan, nego dve polovine – al dve polovine nikada ponovu ne mogu biti Jedan i ne mogu postati ponovo jednost. Treba da usledi velika misterija da bi se jednost uspostavila na novom stepenu. Tu borbu vodi sa sobom lirska junakinja u ovoj poeziji. I ta velika misterija se dešava, iza svoh ponora u koje je upadala duhom i dušom, izrastala je i postala nova, snažna, ovaploćena u poeziji jakih emocija.

Unutrašnji procesi Bića čine da se ono menja i da shodno tome raste ili stagnira. Ako je Jedno u pesmama Branke M. Kasalović bilo uspostavljeno pozitivnim prožimanjem sa Drugim, nakon smirujuće harmonije s Drugim ili gubljenja tog sklada, ono se ponovo vraća u sebe i teži novom kvalitetnijem spoju sa sopstvom, a to mu omogućava kreativnost.

Neizgovorene reči suve kao krš i kreč/ kriv si što nisi tu/ jer niko ne ume bolje od tebe da sluša (…) jer ti znaš i ono što ne znam da znam… Taj put od sebe do drugog koji ima iskonsko znanje ljubavi u kojoj se prebiva u strasnim pripadanjim, lekovit je i neophodn kao vazduh. A kada se ta veza prekine onda se gubi i taj deo sopstva. Nagomilani bes, nezadovoljstvo nepostignutim (trajnim) skladom s Drugim se dugo nosi kao tiha rana koja počinje isceljujuće da odzvanja kroz stvaralaštvo i da se pretapa u jedinstvo sa sobom u pesmi koja se rađa na talasima unutrašnjih previranja.

Potreba za slobodom, ipak nadvladava sve drugo i ogleda se u metafori ptice koja je često prisutna i pokazuje da u krajnjem slučaju iza svega u šta su uključeni drugi, čovek prvenstveno žudi harmoniju sa sobom, a istraživanje vlastitih kreativnih potencijala i mogućnost iskaza sopstva dovešće ovu pesnikinju do kreiranja izvnrednih pesničkih slika i do stvaranja pesama koje donose zavidan pesnički učinak.

Pjer-Žan Žuv piše: Poezija je duša koja inauguriše jedan oblik.

Misaone i emotivne osnove stavaranja očigledne su u ovoj poeziji koja je nastajala spontano kao slap duge koja zablista nakon duge oluje i znak je unutrašnjeg procesa zrenja i duhovnog rasta. Tiho nošena i neočekivano nikla pesma pokazuje da je duša isceljena i da tu ostaje da se uvek iznova potvrđuje i oživljava ona duhovna stanja koja su se pretočila u ovako stvoren umetnički oblik. Celina bića koje se ogleda u onome što proživljavju duša, um i telo reaguje na život sa svim onim što nosi. I sama priroda čovekove kratkotrajnosti utiče na to da jedan od ciljeva svalog umnog stvora, te i ovog lirskog glasa, bude ostavljanje traga validnog i za sve ljude.

Pesma Glas iz peščanika je, umnogome, filozofsko iskazani stoicizam svesnog bića koje zna da je sve prolazno i da, uzeli sve ili ostavili, nikako nećemo uspeti da se nasitimo lepote života i radosti. Da će nam ono najbitnije uvek faliti, da ćemo retko kad imati takve uzlete sopstvenih bleskova kada se kao plamen koji osvetljava univerzum i da je već ta vrsta nemogućnosti da se bude potpuno ostvaren i potpuno slobodan u svojim težnjama, sama po sebi razlog za duboku rezignaciju i setu i bez drugih realnih okolnosti koji čine život a što se ovde definiše kao Nedostajuće.

Pesma kod Branke M. Kasalović, kako vidimo, dolazi iz okeanskog dna njenog bića i iz zaumne sfere postojanja koja je otisnuta u krvi i sva nemogućnost apsolutnog bivanja srećnim buntovno progovara kroz njene reske iskaze, pobunu, zahteve koje upućuje u težnji da se uspostavi sklad i dijalog pun razumevanja u svetu prepunom sukoba i razdiranja, posrnuća i gubitaka. No, ono što se u svetu zbiva i tu oko nje, ipak je, svesno postavljeno u drugi plan a zaodenuto je u simbole koji će uvek imati univerzalni smisao i neče gubiti trenutnu aktuelnost koju pesnikinja uznačuje sada.

Snaga kojom se misli u celoj zbirci iskazuju deluje sugestibilno, dirljivom iskrenošću pobuđuje empatiju i potrebu da se svako preispituje o sopstvenim pozicijama unutar sličnih odnosa i relacija koje uspostavlja u svetu.

Pitanje smisla postojanja postavlja se već u prvoj pesmi u zbirci, Sinovi i slova: A vreme/ uvek je vreme/ da se život podnese i nadživi/ za ljubav Sinova i Slova!

Potreba za uzvišenim idealima i konačnim smislom koji ne nestaje, eksplicitno iskazanim u ovoj pesmi, u neku ruku je i simbolično otkupljivanje života kroz inicijaciju u duhovno  i iskorak u sferu transcendentnog gde se sve meri drugim uzusima i gde se zamaljski bolovi transformišu u metafizička objašnjenja.

Osnovne karakteristike nove knjige Branke M. Kasalović Glas iz peščanika su: snažan individualni pečat iskaza, strasni emotivni naboj, intelektualni angažman i originalna simbolizacija ispevanog u težnji da se životu da dublji smisao kroz umetničku realizaciju čovekove suštine koja ostaje da potvrđuje lepote i patnje ovozemaljskih padova i ushićenja.

 

Mr Milica Jeftimijević Lilić