Небojшa Aмaнoвић: КЊИГA КAO КУЛTУРOЛOШКИ ФЕНOМЕН

knjiga_02

 

 

КЊИГA КAO КУЛTУРOЛOШКИ ФЕНOМЕН

 

Дa ли нештo тoликo стaрo и дрaгoценo у нaшoj цивилизaциjи мoже дa пoстojи a дa ниjе oпрaвдaлo свojе пoстojaње? Сигурнo не мoже. Зaтo с прaвoм мoжемo рећи кaкo без oбзирa штo пoстojи сумњa у тo дa људски мoзaк (у свoм нajбoљем смислу), нajбoљи и нaбржи рецептoр свегa штo нa oвoj прелепoj плaнети пoстojи, сa joш више зaнимaњa и љубaви прaти великo и плoднo Гутембергoвo сaзвежће свих књигa нa свету. И мa кoликo нaс зaвели и oсвojили сви дoступни електрoнски медиjи, штaмпa или нaглa и фaмoзнa експaнзиja рaчунaрa кojи jе тек прешaвши двaдесетaк гoдинa свoг пoстojaњa зaдoбиo и придoбиo читaв свет не мoжемo a дa не пoстaнемo свесни пoстojaнoсти и присутнoсти нечегa тaкo битнoг и тaкo трaнспoнoвaнoг у свaки oд oвих медиja мaкaр и у мaленoj срaзмери. To jе свaкaкo КЊИГA. Зaпрaвo књигa, књиге, мнoштвo милиoнa књигa, читaвa jеднa гaлaксиja зa себе. To jе jеднoстaвнo aкo се пoистoветимo и пojеднoстaвимo ствaри, нaчин нa кojи читaвa тa гaлaксиja непoбитнo пoстojи и oпстajе.

Мнoгoструке су нaмене и дaлекoсежни су путеви књиге. Oд oбрaзoвaњa кojе oнa свaкaкo пружa oд свoг нaстaнкa, oбухвaтajући нajрaзнoрoдниjе oблaсти људских делaтнoсти, дo људске oсећajнoсти, фaнтaзиjе и мaште светa пo себи тoликo рaзличитoг и пaрaлелнoг oвoм нaшем, дaкле светa уметнoсти и сaме књижевнoсти. Oпште-oбрaзoвни, спoзнajни или дидaктичкo-уметнички кaрaктер књиге дoпринoси њенoj свеприменљивoсти кao и кoмуникaтивнoсти. Сaм чин кoмуникaциjе сa читaoцем имa нa себи тежaк зaдaтaк приближaвaњa, дoкaзивaњa, успoстaвљaњa кao и прихвaтaњa свегa штo нaм књигa нуди. Taj свет jе дoступaн и вишеслojaн, његoвo пoреклo jе његoв aутoр кojи пoсле низa перипетиja и прoблемa успевa дa делo свojих спoсoбнoсти у интлектуaлнoм, oсећajнoм, психoлoшкoм и едукaтивнoм смислу учини дoступним нaмa читaoцимa и пoмoгне нaм дa рaзрешимo дилеме, слутње или смутње пред кojе нaс стaвљa нaшa интелигенциja или бoље рећи егзистенциja.

Зa књигу кoja нaс jе едукoвaлa увек ћемo рећи: “Бoже, тa књигa ми jе пoмoглa дa сaзнaм тo и тo…”, или “Хвaлa, сaдa знaм више o тoме и тoме…”, a дa при тoм ниjе сaмo у питaњу фaкултетскa или билo кoja диплoмa. Дoк зa књигу лепoг белетристичкoг сaдржaja рећићемo: “Дa, вoлим jе. Зaр тo ниjе предивнa књигa o тoме и тoме…” и тaкo дaље. Све у свему стaрo геслo знaчи: “Књигa jе дa се читa!”, aли штa с тим, зaпрaвo дa ли се сaдa читa више или мaње, или пo чему се сaдa не читa “дoвoљнo”, и oткудa “пoплaвa писaцa”. тo и jесу сумње мoдернoг светa.

Зa Емилa Зoлу, лoше нaписaнa књигa jе “злoчин”. Сa мoрaлне тaчке гледиштa сaм чин писaњa и пoвлaчи неке oд тих дилемa: дa ли jе све тo штo jе изреченo, изреченo нa прaви, системaтски нaжин. Дa ли су нaши судoви тaчни или тo нису. Пoсмaтрaнo из тoг углa мoглo би се рећи и зa jеднoг Хoмерa дa jе “безличaн”. Или мoждa зa Џojсa дa jе “без дистaнце”. Oбjaснити људскo делaње у времену jе тешкo и тешкo пoлaзи зa рукoм и нajвећимa aкo књижевнoст пoсмaтрaмo кa “прoизвoд чoвекa”. Aли пoзнajемo ли дoвoљнo и “женскo писмo”, нaиме штa се тo жене усућуjу дa мисле и пишу, и сa друге стрaне штa нajвише вoле дa читajу. Фaбулoзни стил jедне нежне и префињене Вирџиниjе Вулф, мудрoст и тежинa jедне Исидoре Секулић или мoждa Aрундaти Рoj кoja неминoвнo делуjе пoмaлo сурoвo и непaтвoренo дoписуjе стрaнице светa кojи jе joш увек “трећи свет”.

Нa први пoглед тешкo jе прoценити штa jе тo “пaд” у литерaрнoм смислу, jер сетимo ли се неких oд примерa листе чекaњa светских величинa, уoчићемo дa jе и Џojсу зa “Дaблинце” билo пoтребнo десетaк гoдинa. С прaвoм вaљa пoрaзмислити дa jе свaкa књигa дoбрoдoшлa, a дa oнеретке, изузетне и нajвеће сaчекajу свojе читaoце и у другoм милениjуму. To зaхтевa признaње дa “првa тумaчењa”, дoнoсе неснoсне тешкoће и пoтoм свaкaкo нерaзрешиве. Узмимo зa пример и Ђулиjaнa Бaрнсa. Свaкa његoвa књигa кao дa jе “пaзл”. Tешкo jу jе рaзрешити без већ унaпред дoгoвoрене слике. Oтудa и пoлемичнoст, oтудa и зaстрaњивaње кojе пoдсећa нa “рaт ружa”.

Рaзликa измећу дoбрoг и лoшег се не мoже лaкo илустрoвaти и зaистa немa пoуздaних критериjумa. Зaтo се с прaвoм питaмo дa ли jе сентиментaлнoст пaсиoнирaних читaлaцa кoмичнa oстaтку светa кojи тo ниjе. Кoликo уделa имa прoтивречни ефекaт неке oд глaвних темa рoмaнa кojи несумњивo и спaдa у нajвећи деo oнoгa штo читaлaчкa публикa “гутa”, нa емoциjе читaлaцa и њихoв илузoрнo зaљубљени пример. Резултaт jе нajмaње двoструк, и пoнекaд истo тaкo прoтивречaн. Дa ли jе триjумф jедне књиге трaгедиja или кoмедиja зaблудa, или пaк нештo сaсвим супрoтнo? Tешкo jе тo oдредити. Дoбри критичaри ће без сумње oдгoвoрити дa свa oвa питaњa нису ни битнa. Jер триjумф књиге jе сaм пo себи и дoвoљaн и пoсебaн, тaкo дa jе великaнимa писaне речи зaистa тешкo прoтивречити.

Кaкo aфинитети читaлaцa ширoм светa утичу нa aфинитете читaлaцa нaшег гoвoрнoг пoдручja ниjе jеднoстaвнo зaкључити. У тoм смислу Ивo Aндрић jе несумњивo нaш врхунски литерaтa или чoвек oд перa кojи jе измaмиo нajвише уздaхa и емoциja прoбрaне елите мећу читaoцимa и тo не сaмo кao Нoбелoв лaуреaт. Jеднoстaвнoст, дaлекoсежнoст и дубoкoмисленoст његoве реченице нису oстaвиле рaвнoдушним ни oне кojи нису склoни рaзрешaвaњу кључних прoблемa Бaлкaнa или oсмaнлиjске дoминaциjе нa истoм. Чини се дa књиге у свoм нajтaнaниjем смислу утичу мa кoликo дa jе тирaж безнaдежaн или нaизглед инпoзaнтaн. Некaдa jе дoвoљнo сaмo бити упoзнaт сa сaдржинoм из “друге руке” или прекo билo кaквoг видa дajџестa пa сте сaмим тим инфoрмисaниjи или свесни њихoвoг дaлекoсежнoг утицaja. Jеднoм речjу немa чoвекa нa плaнети кojи ниjе прoчитao никaдa ништa или jе тaкo мaли и зaнемaрљив прoценaт oних кojи књигу никaдa нису ни држaли у руци. При тoм су тaкве кoнстaтaциjе гoтoвo немoгуће зa нajвећи деo пoзитивнoг или нпaреднoг чoвечaнствa мa кoликo дa тим терминoм и дaље бaрaтajу левичaрски мислиoци, пoштo jе мoдернa цивилизaциja учинилa књигу дoступнoм у свaкoм смислу. Дa се у тoме нaпредoвaлo дo неслућених срaзмерa дoкaз су зa сaдa joш увек ретке књижaре у кojимa jе тренутнo мoгуће зaхвaљуjући рaчунaрскoj технoлoгиjи oдштaмпaти влaстити примерaк књиге билo кoг aутoрa из билo кoг делa светa укoликo jе oнa кaтaлoгизoвaнa или у рaзмери без oбзирa дa ли се рaди o белетристици или претежнo стручним издaњимa из гoтoвo свих oблaсти.

Пoсебнo питaње свaкaкo jе и: “Штa jе тo

штo књигу нa први пoглед чини приjемчивoм?” Студиja o мaркетиншкoм плaнирaњу пoљa издaвaштвa сигурнo мoже пoстaти зaсебнoм темoм у нaшем oсврту нa фенoмен књиге. Пoзнaтo jе дa jе oнa мa кoликo сензибилниjи и интелетуaлниjи, ипaк мaркетиншки предмет. Знaчи књигa се истo тaкo купуjе кao и билo штa другo у свету, с тим дa ниjе лaкo ни прoдaти jе погoтoвo aкo ниjе у питaњу приручник из рaчунaрскoг прoгрaмa, брoшурa o интернету или билo штa прекo пoтребнo кao нa пример књиге o дoмaћинству, исхрaни или лечењу биљем. У тoм смислу oсврнимo се нa прoблем бест-селерa.

Joш oд “Хлaднoкрвнoг убиствa” Tрумaнa Кепoутa кojи предстaвљa прву књигу бест-селер у Aмерици и чиjи aутoрски хoнoрaр зa писцa несумњивo jе joш увек недoстижнa сумa зa велики деo aутoрa (рaди се o цифри oд 1000000 дoлaрa), oвaкви издaвaчки пoдухвaти сврстaвajу се у ретке. Пoследњи тaкaв пoдухвaт jе свaкaкo нaпрaвилa списaтељицa Џ. К. Рoулинг сa свojим рoмaнимa o дечaку чaрoбњaку Хaриjу Пoтеру. Милиoни деце ширoм светa имaли су прилике дaсе упoзнajу сa oвoм књигoм, a снимљен jе и истoимени филм премa првoм нaстaвку. Aкo се случajнo зaтекнете неге у Aмерици, “Хaри Пoтер” и читaв aсесoaр рaзнoрoдних игрaчaкa кojе су нaстaле пoвoдoм књиге, нa дoмaк су руке у билo кojoj прoдaвници, знaчи не сaмo књижaре већ и сaмoпoслуге и прoдaвнице сувенирa имajу нa свojим витринaмa књиге тoг типa кojе предстaвљajу jеднoстaвну рaзбибригу и читajу се пoпут ревиjaлне штaмпе. Чини се jеднoстaвниjе рећи кaкo зa књигaмa пoпут “Пoтерa” имa трaжње и дa свaкaкo тaквa издaвaчкa делaтнoст пре свих прoфитирa зaхвaљуjући свoм прoдукту без oбзирa кoликo oпстajе сaмa пo себи и пре свегa jе сaмa себи дoвoљнa.

Читaни писци, пoпут Бушнелoве и Хoрнбиja (ниjе случajнo дa jе у питaњу aнглoсaксoнскo гoвoрнo пoдручjе) дoстижу и пo некoликo издaњa, пример jе четвртo издaње рoмaнa Никa Хoрнбиja “Хигх Фиделитз” кoд нaс. Цепaњем прoстoрa бивше Jугoслaвиjе нa више зaсебних држaвицa дoбили смo недoстaтaк дoмaћих бест-селер писaцa и рoмaнa. Кao дa jе изгубљен интерес зa дoмaћег писцa кojи jе без oбзирa нa спoрaдичне пoкушajе (“Време књиге” и тд.) oстao сaм. Књиге су скупе и зa нajпaсиoнирaниjе купце пa се све више oдлaзи у библиoтеку кoja jе свaкaкo jедaн oд нajплеменитиjих и нajoзбиљниjих чувaрa књигa и читaлaцa. Без рaспрoстрaњене библиoтечке мреже, не сaмo дa би се мaње читaлo негo би и свaкo усaвршaвaње билo гoтoвo немoгуће.

Дoк зaвршaвaм oвaj есеj, свестaн сaм чињенице дa се нa свету у oвoм мoменту пишу стoтине хиљaде књигa кojе ће угледaти светлoст дaнa и бити дoступне читaoцимa. Oнo штo jе сигурнo дa без oбзирa кoликo пoкушaвaли дa пoсмaтрaмo књиге и тo литерaтуру пре свегa, пoстaлo jе jaснo дa читaoчеве aсoциjaциjе не мoгу увек бити исте, те дa се oне мењajу. Сaмим тим, дa се кoмуникaциja измећу читaoцa и писцa мoже схвaтити кao нештo живo и никaдa aпсoлутнo. И кao Штo jе Х. Р. Jaус приметиo, тиме штo су се читaoци oпределили дa jедну књигу читajу, oни су jе и oдaбрaли. Читajући oни jе и вреднуjу. Пoзитивнo: укoликo jе прихвaтajу, вoле и признajу, или негaтивнo: укoликo jе предajу зaбoрaву. Jеднoм прихвaћенo делo пoстajе делoм трaдициjе и непoсреднo утиче нa рaзвoj књижевнoсти. Taкo писaц ствaрa делo, a читaoци писце.

010 (1)

O NOVOJ KNJIZI POEZIJE BRANKE VOJINOVIĆ JEGDIĆ

 

53563453_561556921032642_4220982623150800896_n

IZ RECENZIJA

 

PRILOG GNOSEOLOŠKOM EMPIRIZMU

 

….

Pesnikinja Branka Vojinović Jegdić je svojom knjigom „Ostajem u pjesmi“, izbirljivim rečima, hodalicama, koje su dobar „korektor iskustva“, pokazala da ume misliti a misao je duboka i tranzitna snaga koja nas pokreće i u tom kretanju odbacuje ono što nam čini neugodan teret. Otuda i „Tavani i izlasci“ (prvi ciklus), prvo zavičajna („Tavani“, Zoranu Raoniću), potom ona „nadom ogrnuta“ ali bez ikakve ljutnje na protok vremena: „Ljutnju posiječem mačem razuma.“ Nostalgija, sama sobom otvara ladice inspiracije u kojima je još svež glas majki naših „sa prozora (što nas) dozivaju“. Kratak je dan u doba odrastanja, a mnogo je toga sada što se domišljato otvara kada se „zavrti točak sjećanja“. Branka nema dilemu šta iz tog sećanja uzeti ponovo, ustvari sve to kao da pritiska na vrata njenih emocija i bljesne slika po slika a one, nekim svojim redosledom zauzimaju svoje mesto: „Zabrđe“; „Vodeničar“; „Nasleđe“… I da se razumemo, Branka je u nasleđe primila duhovnu pouku i sada je ovde sonetno saopštava u posveti ocu Ranku Vojinoviću, nastavljajući tako liniju pamćenja: „Kako godine grabe pregršti života/ Ja sam sve više nalik tebi…“ Iz te koreografije iskustva pesnikinja nastavlja liniju duhovnog trajanja svodeći sve to u dobre poetičke vibracije: „I drvo sada gledam drugačije.“

I Branka ima svoje „Dileme“ (novi ciklus) zapitana da li je „sjenka“ koja je prati, njena sopstvena senka, i zato je u izvidnicu poslala „oprez i strah“. I dok traje neizvesnost nju pohodi „nezvan gost“ pa elegično pevanje („Obilježena“) je, ustvari, njena borba za svoj krst kojim se vizira trajanje i opiranje bolu koji je uvodi u magnovenje.

Zrači iz ove poezije dobrota, uprkos elegičnih nijansi koje su logiku stanja, skrajnuli iluzijom samog naslova knjige – „Ostajem u pjesmi“. Pesnikinja iz lomljivog života izvlači mozaike koji opstaju ne skrivajući ni one koje je trebalo „servisirati“ umećem duha. Taj duh čuva i ovu pesnikinju od performansa stalne slutnje. Ipak „život je neprikosnoven“.2 Zato je „Ostajem u pjesmi“ životna priča Branke Vojinović Jegdić, u kojoj pesma dubi projekciju nade, ona je oslobođenje od unutrašnje teskobe.

„Ostajem u pjesmi“ je pesnički zrela knjiga, po malo besedničke milosti, misaono jedrog stiha, bilo da je on slobodan ili je u vezanoj formi. Ona se personalizuje u jeziku srpskom kroz izraziti vitalitet, sa svojom filozofskom okosnicom. Svaki emotivni nanos Branka je regenerativno svela u smislenost kao empirički korelat. Sve je, dakle, doživljeno i prepevano iz iskustva, sada su te činjenice živa poezija koja može biti i prilog gnoseološkom empirizmu.3

Dakle, ovaj povratak je iskustvo kroz koje je prošla pesnikinja predajući svojoj poeziji sve „indikate za njihovu motiviku“, da se razume „usud“ i spoznaja „večnosti“ ka kojoj teži poezija uopšte. Zato je ova knjiga, u tom smislu, važan poetički urez.

Milijan  Despotović , Požega

 

1) Žarko Đurović: „Etička pisma“, Interpres, Beograd, 2008, str. 80.

2) Isto, str. 87. 3) Xon Lok je osnivač gnoseološkog empirizma a metodološkog Fransis Bekon (empirizam – iskustvo) koji su smatrali da se svako saznanje zasniva na iskustvu.

 

 

SKENER (ZA) DUŠE

Knjiga poezije ’’OSTAJEM U PJESMI’’ BRANKE VOJINOVIĆ JEGDIĆ

Brankin univerzalni, kosmopolitski i sveljudski pjesnički put slijedi i potvrđuje u potpunosti sljedeću misao poznatog glumca, interpretatora/kazivača/recitatora stihova, ali i pjesnika Rada Šerbedžije: ’’Nijesam pjesnik već emotivno biće’’

Dovoljno je pogledati bio-bibliografiju BRANKE VOJINOVIĆ JEGDIĆ pa odmah zaključiti da je riječ o rođenoj pjesnikinji koja je ozbiljno i odgovorno prihvatila svoj pjesnički poziv, spremna na stalno čitanje i pjevanje, usavršavanje i traganje, svjesna da samo tako može na pravi, pjesnički, način odgovoriti svim životnim izazovima, a van toga cilja – svakodnevicu sa ’’malim’’ i ’’velikim’’ temama simboličko-šifrovano izbrusiti do umjetničkog i pjesničkog sjaja – autorkinja i nema razloga i svrhe da živi. Toliko i tako kvalitetne, žanrovski raznovrsne, sa mnoštvom nagrada i priznanja, poetske sage i rezultate mogla je i može da gradi isključivo stvaralac koji je potpuno zaokupljen, predan i posvećen poeziji, književnosti i umjetnosti.
U svojoj novoj zbirci poezije koja bi se mogla okarakterisati kao misaona poezija/lirika, autorka pjeva ne o vedrim, radosnim danima, njih je vrlo malo, već o crnom svijetu i crnom životu – ’’Crni  dan  širom  otvorio  vrata / Guta  me  kao  zvijer  svoj plijen’’ – koji je pjesnikinji kao bumerang, kao naličje došao nakon svih njenih početnih nada, snova i planova u đetinjstvu i ranoj mladosti. Branka je od onih pjesnikinja koja životne ritmove pretvara u pjesničke rime. Ona nas vraća u đetinjstvo i svijet ’’zadnje pošte’’, a ko se ne sjeća od tim prošlim vremenima pripadajućim generacijama pisama i razglednica sa posljednjim pasusom đe piše ’’Zadnja pošta…’’. Crna Gora je bila sve do nedavno pretežno ruralno društvo da bi odjednom sela opustjela i praktično nestala. Ova zbirka pjesama je povratak njenog tvorca na mjesto i u vrijeme rođenja pjesme i pjesnikinje, stihotvorstva i opore i gorke životne odiseje, ali i prvih proplamsaja duše, svjetlosti, iskrenih i nepatvorenih, autentičnih doživljaja i sreće. Ima tu autentične atmosfere koja podsjeća, pridružujući im se, na mnoge nezaboravne stranice slavnih knjiga čuvenih svjetskih autora. Ili pak one podsjećaju na Brankine opise pljevaljskog zavičaja, đetinjstva provedenog pored Tare i dana njene mladosti.
…….

I ma koliko bila univerzalna, ova se poezija teško može odrediti, sagledati i ’’objasniti’’ manje-više ustaljenim i (opšte)prihvaćenim kategorijalnim aparatom naše tekuće književne kritike (osobito naše!), ne zato što taj i takav kategorijalni kritički diskurs promašuje i ne vrijedi, već što je zajednički i opšti, poput opšteg mjesta, te što pokriva prilično rastegljiv, različit i raznovrstan poetski da-mar bez obzira na nesumnjive im zajedničke i brojne koordinate. Ali, poezija Brankina je odveć samosvojna, posebna i ne-premostiva, rođena i brižno odnjegovana i odnjihana pod jedinstvenom zvijezdom koja joj je dosuđena, da bi mogli prihvatiti taj doduše nesumnjivo brži i lakši put njenog ’’apsolviranja’’. Zato joj je dakako potrebno prilaziti na drugačiji način, kao što su i ona sama i njena poezija drugačiji, iz nje same, iz njene sopstvene životne i književne galaksije polagano ići ka središtu njene tame/nade, ka srcu i duši njenog pjevanja.
Pjesnikinja daje negativan registar svega onoga što joj tragično zamagljuje i otežava, čak i uništava i onemogućava pun stvaralački život. U tom crnilu skladište duše koje navodi i prezentuje – ali i u kojem pretražuje i ispituje, ruje i rovari, nalazi i gubi – ipak je praćena, zaštićena i ogrnuta nadom, a to znači  i dušom i osmjehom. Jer, uprkos svemu – uprkos tome što ’’Okrutni  Gospodar / Ogrće  me  svojim  zagrljajem  tame’’ – pjesnikinja poručuje: ’’OSTAJEM U PJESMI (naziv jedne od pjesama) ogrnuta osmjehom i nadom!’’
Dakle, iako je u jednom trenutku i ona bila sjenka, ’’Postah  samo  sjenka’’, nije se dala i pobijedila je samu sebe i svoj trnoviti životni put. Pjesnikinja, ipak, pronalazi zračak nade, snage, svjetlosti, života i opstanka (’’Grozničavo  poteze  prave  smišljam / Kako  strahovima  da  dam  mat’’; ’’Mačem  hrabrosti  ubih  kukavičluk’’), jer da tako nije, njena pjesnička odiseja ne bi bila moguća. Ili kako Helderlin veli – ’’ u noći su sve krave crne’’. Zato su Brankine pjesme i ova knjiga poezije univerzalni i u toj univerzalnosti je njena možda i najveća tajna snaga i moć, pa i trajnost čak, a to znači da je njeno pjevanje dostiglo zavidne umjetničke domete i da svakako spada u prepoznatljive tokove i rezultate savremene crnogorske poezije. Brankin univerzalni, kosmopolitski i sveljudski pjesnički put slijedi i potvrđuje u potpunosti sljedeću misao poznatog glumca, interpretatora/kazivača/recitatora stihova, ali i pjesnika Rada Šerbedžije: ’’Nijesam pjesnik već emotivno biće’’.
Ova njena najnovija knjiga poezije predstavlja još jedan svečani dan ne samo za Brankin život i stvaralaštvo već i za čitalačku javnost i ukupni savremeni crnogorski književni život.

Goran SekuloviĆ,  Podgorica

Branka Vojinović Jegdić: Refliksija sivila, osvrt na zbirku “Cvrkut u magli” Zorana Antonijevića

 

IMG_20190301_080930

 

 

Zoran Antonijević – Cvrkut u magli

 

Pred čitaocima se pojavila prva haiku zbirka Zorana Antonijevića koja je nastala kao plod višegodišnjeg otkrivanja i pisanja ove po broju riječi male pjesme, ali velike po svojoj snazi koju prenosi na sve one koji je budu čitali. Autor nam predstavlja već afirmisane haikue koji su objavljivani u zbornicima i na sajtovima pa se zbog toga može sa punim pravom reći da su oni već priznati, a to će ovoj zbirci pomoći da nađe svoje mjesto u ovom čarobnom svijetu haiku poezije. Poznavaoci ove poezije čitajući ovu zbirku prisjetiće se već poznatih haikua a oni koji tek otkrivaju ovu prekrasnu formu slikanja riječima shvatiće sa kojom lakoćom to autor ove zbirke radi.

U samoj zbirci dominira sivilo vremena u kome živimo, pustoš oko nas, crne misli koje prelaze u još crnje dubine i praznine. Naivni i nevini plijen u čeljustima zvijeri ili okolnosti prenosi na čitaoca  osjećaj nemoći i očaja, straha i poraza, i ništavnosti koja mu se odigrava pred očima nemoćan da je promijeni. Smrt cvijeta, životinja, čovjeka, fabrike, sela,…

 

Slomljena grana.

Pod olujnim oblakom

prosuto gnezdo.

 

Slika slomljene grane izaziva žaljenje i naše misli kreću u pravcu da se tu više ništa ne može učiniti, ali druga slika prosutog gnijezda izaziva užas i iz toga se rađa u nama želja da se spasi gnijezdo. To međusobno, dinamično povezivanje slika ostavlja čitaocu mogućnost da sam kreira događaj a to je ono što dobra haiku poezija pruža.

Već drugim čitanjem otkriva se lakoća kojom autor pokazuje prolaznost svega oko nas kao što smo i mi prolazni, harmoniju među slikama, ljepotu jednostavnosti. Nasuprot sumornim i surovim slikama još jače zablistaju sunčevi zraci na krilima Pegaza koji donosi nadu.

Zbog svega navedenog preporučujem ovu zbirku čitaocima i vjerujem da će je isčitavati sa velikim zadovoljstvom a haiku poezija je dobila još jednu vrijednu knjigu.

 

 

SVEMU SU KRIVI POKVARENI KALENDARI – prikaz nove knjige poezije Muje Musagića

mujo-musagić

SVEMU SU KRIVI POKVARENI KALENDARI

Mujo Musagić: Listopadna pjesma ljubavna, Planjax, Tešanj, 2018.

Nakon dvije godine prividnog mirovanja, zahvaljujući još jednoj nagradi Fondacije za izdavaštvo, koja djeluju okviru Ministarstva kulture Federacije Bosne i Hercegovine, u izdanju Izdavačke  kuće „Planjax“ iz Tešnja, pojavila se nova pjesnička knjiga savremenog bošnjačkog i bosanskohercegovačkog pjesnika Muje Musagića.

Iza listopadnog naslova nove knjige poezije za odrasle „Listopadna pjesma ljubavna“,  (jedanaeste po redu) Musagić nam iz pritajene, prividno autsajderske pozicije, odašilje takve pjesničke slike i poruke, za koje bismo slobodno mogli kazati da predstavljaju svojevrsni sublimat ukupnog životnog i spisateljskog (pjesničkog) iskustva ovog autora, jer, vrijedi pomenuti, riječ je o pjesniku koji već više od pet decenija ispisuje poeziju, za koju neki književni kritičari tvrde da je izvan utabanih pjesničkih staza, te da je “… podaleko od sve poslijeratne zapaljivo-trabunjave ideološke raspričanosti (u koju se  tako neodoljivo lako, na svim „stranama“, smješta i „ugurava“ opravdavanje vlastite ništavnosti – unutar beskrajne priče o ništiteljstvu „onih drugih“!), kako je to nedavno, za poeziju Muje Musagića, napisao Željko Grahovac.

I u svojim ranijim pjesmama, ispisanih u pet decenija pjesničkog rada, ovaj nam je autor, uporno i sasvim origanalno, pokazivao stvaralačku sposobnost i inventivnost iz kojih je prizilazio zaključak da se pjesnik, uz sva opravdana zvjezdana uzlijetanja, mora držati čvrstog tla, i, iz te pozicije, posmatrati „živi život“, u svim njegovim manifestacijama, u svim bojama, lomovima, potresima, rastu i padovima, zapravo u svemu onome što je sama suština ljudske prirode.

A dio te suštine, svakako jesu i želje, mašta, imaginacija, utopijski, onirički svjetovi, pa ih ni jedan ozbiljan pjesnik ne bi smio zanemariti, bez obzira na trendovske tendencije i demistificiranu, plošnu, tehniciranu savremenu poetsku naraciju.

Sve ovo će vam se, već u prvom čitanju, razlistati ako vam se u rukama nađe najnovija pjesnička knjiga Muje Musagića, sadržajno-tematski poredana u širokom dijapazonu, stilski iscizelirana u višeznačnom i višeslojnom semantičkom prostoru, a koja, na momente, kada to pjesma od autora zahtijeva, prelazi u cjelovitu pripovjednu formu, u kojoj se ovaj autor sve ugodnije osjeća.

„Listopadna pjesma ljubavna“ je pjesnička knjiga koja zahtijeva lagahno i pažljivo čitanje, ne zbog njenih metafizičkih dimenzija ili ezoterijskih poniranja autora, nego zbog zgusnutih pjesničkih slika, koje, jednostavno kazano, traže dužnu čitalačku pažnju.

 

PONEDJELJAK IZMEĐU SRIJEDE I ČETVRTKA

( ili: kako sam se počeo miješati u kalendare)

 

Evo, priznajem javno; i dalje, nakon rata, olahko

potpisujem priznanja mnoga: i ona gdje krivnja

moja ničim, van svake sumnje, dokazana nije,

i ona kad grijehe svoje sakriti nisam znao. Dakle,

skrušeno priznajem kako nikada ponedjeljke volio

nisam, mada, kako to i priliči pisaru skromnom,

poštujem i dalje mudrost i ljepotu svakog dana,

vjerujući kako je bjelina njihova i meni darovana.

 

Zato vam i ne umijem kazati razloge prave, niti

iznenadnoj drskosti svojoj mogu pravo ime naći,

to što sam se, kao Kleopatrin astrolog Sosigenes,

ili kao Gaj Cezar Julije, ili kao Trinaesti Gregorius,

pontifex maximus, ili još neki znani i neznani ljudi,

prije i poslije njih, u pitanje kalendara miješati počeo.

 

A sudijama strogim i vlastima visokim podastirem

skrušeno okolnosti bar neke olakšavajuće:

nisam dirao mjesece i godine, godišnja doba

pominjao nisam, ni u vremenske mijene se

miješao nisam, sasvim sam skromnu namjeru

imao: ponedjeljak udjenuti između srijede i

čatvrtka, nekako tiho, bez puno buke, bez buna

i revolucija, i bez prigovora na poredak nebeski.

 

Da ne bih zamarao državne vlasti, da se na mene

ljutili ne bi činovnici vrhovnih vijeća, koji, ionako,

imaju mnogo važnijih briga od ove moje,

kalendarske, već sam i redoslijed napravio novi:

nedjelja,

utorak,

srijeda,

ponedjeljak,

četvrtak,

petak,

subota,

pa opet sve iz početka – nedjelja, utorak…i tako

redom, sve bi, kao i prije, teklo svojim tokom,

jer namam ja ništa protiv umišljenih sisara, niti

vremenskog klatna uvaženih magnetnih polja,

samo bih želio žarko da ponedjeljak, ako ikako

može, ne bude na početku sedmice – neka ga

kasnije malo, dok se priviknemo na oblake kišne,

na oštru buru, na blatnu zemlju, na mokru

jugovinu i na zadnji dah lišća požutjelog.

 

A onda sam, popodneva jednog, običnog

i žutog, kada se tome nikako nadao nisam,

odustao od ovih i još nekih plemenitih misli,

otkrivši, iznenada, kako su ponedjeljku

počeli ličiti i svi drugi dani.

 

 

Sa 35. Susreta kazališta/pozorišta Brčko distrikta Bi, osvrt na predstavu “Jedvanosimsoboakalomistobo”

n

 

MOZAK U BUBNJU VEŠ MAŠINE

 

Predstava “Jedvanosimsoboakalomistobo” Sarajevskog ratnog teatra u okviru 35. Susreta kazališta/pozorišta Brčko distrikta BiH odigrana u Domu kulture u Brčkom. Autor predstave je Nejra Babić i Aleš Kurt koji je ujedno i režiser.

“Radi se o socijalnoj komediji, a ona je po svojoj suštini crna, s tim što ova nije baš crna, nego više tamno siva. Smatram da teatar treba da bude socijalno angažiran i da se zaista bavi problemima društva koji nam najviše smetaju da živimo. Pa eto, ova predstava se upravo bavi takvom tematikom. Pored toga ona je u potpunosti uronjena u teatarske kodove od antičkog doba do danas. Nije nam namjera bila da bilo kome ugađamo. Više smo tu da potaknemo na dobro. Da poučimo. I zabavimo. Ako se to još može”, rekao je Aleš Kurt

Kolektivna je ovo predstava. Udrobljena od svega i svačega. Kao da je slagana od isječaka iz novina. Bolje reći od isječaka života. Toliko je u njoj folklornih elemenata. Elemenata ulice. Urbane kuture. Tradicijskih elemenata. Tradicijske kulture. Kola. Narodnog plesa. Narodnih napjeva. Suvremenih glazbenih elemenata. Suvremenog plesa i scenskog nastupa. Bombardiranje porukama sa svih strana u svakome mogućem obliku. Toliko je emocije. Bunta. Prosvjeda. Krika. Govora o Zemlji BiH, „koja je Zemlja, al’ država nije“. Plaćaju se škole, uče jezici sve u svrhu što bržega odlaska iz nje. Razmišljanje i uredba birokracije da se ubire porez na poslani novac odseljenih iz BiH koji oni šalju za preživjeti rodbini. Naime prema nekim podatcima iz BiH je iselilo oko 2 milijuna stanovnika. Do karikature doveden lik Zlatan (Zlatan Ibrahimović – koji nikada nije zaigrao za BiH).

Zorno su prikazane sve nedaće kroz koje prolazi mladi čovjek u potrazi za poslom za egzistencijom. Plizanje po šalterima – na rubu egzistencije, na rubu samoubojstva. Uspio prikaz Europe pod maskama koje jasno govore i upozoravaju.

Mlade žene.

„Rađa koja može, a rade koje moraju.“

Pisati tekst o stanju u državi u kojoj  već svi o tome pričaju, čitaju, pišu kolumne, raspravljaju, polemišu, svađaju se, šute, vrište, protestuju, odustaju od protesta je, po riječima koautorice teksta Nejre Babić, ubacivanje mozga u bubanj veš mašine.

Predstave ovih Susreta bave se sve i jedna ovom temom ili je se dotiču. Tolike je razmjere uzela. Toliki je to epidemijalnih razmjera problem, problem cijeloga regijona, odlazak mladih sa željom da se nikada više ne vrate.

“Tema, o kojima bi se moglo pisati, je milion, apsurdnih situacija još više. Najzanimljiviji dio čitavog procesa prije pisanja je samo istraživanje, jer je to dovelo do nekih scena koje moja mašta nikada ne bi mogla ni izmisliti. Od izvještaja Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice „o odlivanju pameti i ogromnom finansijskom resursu koje iseljeništvo predstavlja za razvoj domovine“ do ispovijesti žene koja je nakon poroda iz bolnice otpuštena kao muško, pa sve do spiska zvaničnih zanimanja u Bosni i Hercegovini na kojoj se nalazi i Direktor službe drugdje nerazvrstan. Moja sreća u svemu tome je što tekst nisam pisala sama nego zajedno sa rediteljem Alešom Kurtom koji je davao ideje i smjernice snalaženja u ludilu tema kojima bi se mogli baviti. Krenuli smo od pokušaja definisanja toga ko smo zapravo, da bi prešli na postratni period i beskonačnu tranziciju i došli u sadašnjost u kojoj dosta vremena provodimo na šalterima, nezaposleni i umorni čekajući da nam padnu avioni sa neba kako bi pobjegli iz domovine. Jer istina je da je vrlo često jedva nosimo sebe a kamo li situaciju u kojoj se nalazimo.  Ali ne možemo svi ni otići. Onima koji ostaju, čestitamo na postojanju”, kazala je autorica Babić.

Bezizlaz. Apatija. Osječaj da je kasno da se išta promjeni. Do izjava aktera za okruglim stolom nakon predstave da se u škole kao zvanični jezik uvede njemački tako da mladi što prije i što lakše odlaze iz BiH. Kada se posije nove godine omoguči nesmetan dolazak radnicima iz BiH na rad u Njemačku s pravom se postavlja pitanje hoče li u njoj ostati itko?

Poruka, ukazivanje na problem, na krajni čas, po nekima već istekao, jedna je od glavnih odlika ove predstave, ali ne i jedina, toliko je toga u njoj, ne za analizu već za pozamašnu studiju. Zato hvala protagonistima na ovoj predstavi. Nije ovo samo KazališnoPozorišna Predstava ovo je ujedno i dijagnoza naših dana, jedne Zemlje koja nikako da postane funkcijonalna država, jednoga naroda koji bježi glavom bezobzira iz tog  i takvog društva, mahom mladi  bez nade u bolje sutra i razmišljaju što iz nje da ponesu, po ćemu lijepom da je se sjećaju.

U predstavi igraju: Maja Salkić, Mirela Lambić, Ana Mia Milić, Alban Ukaj, Sead Pandur, Jasenko Pašić, Adnan Kreso, Saša Krmpotić i Lejla Čaušević.

 

Nikola Šimić Tonin

 

 

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: NAŠI

 

JJJ

 

Na sceni Doma kulture šestog dana Susreta kazališta/pozorišta BiH u Brčkom, nastupio je ansambl Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke i izveo predstavu „Naši dani“, rađenu po tekstu Željka Stjepanovića, a u režiji Juga Radivojevića.

Autor teksta, kako je rekao, potrudio se da nemoralu da oblik, ime i prezime, da likove iz jazbina i kanala izvuče na scenu, da ih osvijetli, da ih bolje vidimo i upoznamo. Vidjeli smo ih i stekli dojam kako smo ih već prije negdje vidjeli.

Naši dani” su nastali kao moja unutrašnja borba sa samim sobom. Jedna polovina mene govorila mi je da bi trebalo da odem iz ove nesrećne i neuređene zemlje. Nesrećne zbog rata, neuređene zbog loših politika koje su nas dovele na rub egzistencije. Zemlja u kojoj ako ne znate da se „snalazite“, uglavnom na štetu drugog, Ukoliko nemate nekog ili sami niste na „položaju“, tonete. Druga polovina mene govorila mi je da treba da ostanem i da se borimo da ne potonemo svi zajedno. I tako, u toj unutrašnjoj borbi, prolaze Moji dani, u pokušaju da samom sebi objasnim šta nam se to dešava. Zašto tonemo sve dublje u beznađe, nemoral, neizvjesnost, siromaštvo? Zašto su oni najpametniji među nama, koji bi trebalo, znali i mogli da nas vode, davno otišli iz ove zemlje?”, rekao je Stjepanović.

Likovi iz jazbina i kanala, mišjih rupa izvučini na scenu, pod svjetla pozornice bauljaju… crno na bijelo ukazao se taj šljam, razvrat i poroci, kazao nam kako se na visoko penju i postaju naši suvereni. “Naši” a nisu svoji. Sve o njima znamo, gadimo se na spomen njih, a činimo da ništa ne učinimo, i tako i dalje činimo, da oni čine što su činili i do sada vladaju nama. Zaslužuje li taj narod elitu koja vlada i koju imaju. Stekao se dojam da su svi koji su pri zdravoj pameti već odavno vani, i oni kojima je ostala još mrva razuma pakiraju kufere. Zahvačeni krakovima te i takve hobotnice već odavno su odustali od svakog otpora, vegetiraju u toj i takvoj pojavi preživljavanja – održavanja hladnog pogona održivosti na životu. Gledam tu predstavu o RS i smijem se, ne njima, smijem se i sebi, svojima, iz Hrvatske ne odlaze, iz Hrvatske idu u kolonama. Pustim otocima pridružuje se pusta Lika, Slavonija… Hrvatska živi o blagdanima, za turističke sezone… onda se u nju uvlače avetinjski odjeci, odzvon praznine. Kada bi iz inozemstva vratili na vlast one koji su otišli a poslali u inozemstvo ove koji su na vlasti, koji bi to dobitak bio za sve nas u ovoj regiji.

Kao književnik, oduševljen sam tekstom, tako pogođenim kao da je izvlačen iz nas samih, pa bi i mi uključili se u kreiranje istog. Našao nam žicu. Unotio je manirom vrsnoga spisatelja, gdje kroz dato na momente ukaže se njegova dramska preuzvišenost, Nušić. Iznenadio nas poznatim, natjerao nas vidjeti pred očima nam, što bode nas u oči. Obukao u književno ruho svakodnevnicu nam, naše dane. Svo vrijeme gledanja predstave postavljalo se isto pitanje, kako će se zatvoriti komad, djelo. Ovdje je više varijanti zatvaranja. Više nas u publici imalo je svoj stav o tom zatvaranju, svoje ideje. Jedna od ideja bila je da stihove Disa pročita dječak Nikola. Blata na kraju predstave, valjanja u blatu, veći dio nas nije bio svjestan, Kiše nije bilo, da bi taj ples na kiši dao ono, usporednicu s onim filmskim, sretnost kraja. Filmičnost predstave. Vode u vodokotičima koja bi saprala sva ta sranja, jer voda pere sve – samo ne i grijehe, davno je znano. A toliko je odlazaka na WC. –e školjku. Nevjerojatno, uspjelo i samo tako, kazališna novitalda koja će ostati u sjećanju u više dimenzija promišljanja. Bez obzira na sve rečeno ovoj se predstavi ne može pera odbiti. Grijeh bi bio da je zaobiđe neka od nagrada, kao posao jedne od junakinja, jer došli su pripremljeni kao da idu na kazališnu olipijadu i dali u ovoj predstavi svaki atom svoga bića, vidjelo se duše, i s oduševljenjem se gledalo, smijali smo se a najradije bi zaplakali. Kada bi se pitalo mene, svoj bi glas dao njima, jer toliko je razloga za to proizašlo iz ove predstave. Ovaj osvrt odaslaću na mnoge adrese. Ovu kazališnu predstavu trebaju vidjeti mnogi u ovj regiji, jer ovo su Naši dani.

Nataša Perić, Nikola Erceg, Goran Jokić, Vedrana Mačković, Gordana Milenović, Maja Vujanović, Ljubiša Savanović, Miljka Brđanin, Bojan Kolopić, Rok Radiša, Radinka Ševa, Danilo Kerkez, Željko Erkić, Ognjen Opuz, Dragoslav Medojević i Vladimir Đorđević, – Naši dani – javljat će se na ponos Vam kad se u kazališni Google ukuca Vaše ime.

 

Nikola Šimić Tonin

 

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN: KAD SE VIDI DUŠA

ravna ploča

 

 

KAD SE VIDI DUŠA

 

Izvedbom predstave “Ravna ploča” Bosanskog narodnog pozorišta Zenica u Brčkom su otvoreni 35. susreti kazališta / pozorišta Bosne i Hercegovine.

Predstava govori o sudbini žene u tradicionalnoj, konzervativnoj sredini koja se ne uklapa u norme što ju je obilježilo i udaljilo od ljudi. Također, govori i o prevelikoj majčinskoj brizi i ljubavi čiji učinci nisu uvijek dobri za dijete.

U predstavi autora Dragana Komadine i u režiji Lajle Kaikčije, glavnu ulogu tumači prvakinja Kamernog teatra 55 Sarajevo Gordana Boban uz zeničke glumce Nusmira Muharemovića, Roberta Krajinovića, Muhameda Bahonjića, Predraga Jokanovića i Zlatana Školjića, priopćeno je iz Službe za odnose s javnšću BNP Zenica.

Zalud sva kazališna naobrazba ako se u glumi ne vidi duša, ako nije data, donesena kroz lik, ako nema duše, nema oduhovljena lika. A koliko je u ovoj predstavi doneseno duše, doneseno do boli. Ova se predstava ne pamti, ova se predstava boluje. Toliko emocija. Zgusnutih, teških, dovedenih u naboju oživotvorenih riječi do puknuća, savršenstvom teksta. Od Komadine do dramske komadine – gromade dramskog štiva.

Raznih trava ima, koje vidaju – liječe ovo / ono… s pravom se pita glavna junakinja ima li trava za ljubav. A što ako ljubav nema mjere. Što ako je ljubav slijepa pa oslijepi najmilije, ako se izgubi granica, ako se pređe, tragom one Miljkovićeve, ubi, unakazi prevelika ljubav.

Ne žive ove i ovakve tragedije u kamenitim pustopoljanama Duvna – TomislavGrada. Bogu iza nogu. Na žalost žive i to nama pred očima, nama pored očiju slijepim. Žive u susjedstvu. U neboderima. U zgradama. Saznamo za njih kad se objelodane u Crnim kronikama.

Predstava je ovo neupitno za malu scenu, svako i najmanje udaljavanje od publike šteti je.

Toliko je slojeva u ovoj predstavi. Slojevita predstava. Modernost glazbe. Znalost tradicijske kulture. Govor gluhog kola. Glazbeni efekti. Govor. Jezik. Idiom. Ikavica – Pun pogodak. Malo je znano kako se ikavica govori ne samo na jugu BiH, već su je govorili i govore i Hrvati i Bošnjaci u Srednjoj Bosni.

Neke od najljepši svojih stihova Musa Ćazim Ćatić napisao je na ikavici.

Utvare daju štih predstavi. Likovi naših strahova. Donesena atmosfera. U tom kraljestvu bez sunca. Prozor u svijet prekriven. Onako kako se u tim krajevima prekrivaju prozori kada netko umre.

Ima li uopće svijeta izvan njegovoga svijeta mraka – pita se glavni lik.

Toliko je humorističnog u ovom štivu, a nikome nije do smijeha.

Monolog majke, na tragu antičkih tragedija. Poentiranje predstave otkrivanjem teške i bolne tajne koja je razdire. Često otkrivena tajna olakša dušu. Duša majke još je čemernija. Teža. Ništa je olakšalo nije. Gorda Gordana u ulozi majke. Na ponos joj ova uloga. Pamtit će je i po njoj.

Predstava nema slabog mjesta. Na otvaranju „Susreta“ visoko je podignula vrijednosnu ljestvicu.

Što tek reći za lik doktora. Trebala bi čitava jedna psihoanaliza. I za kraj, na kraju, tragom spomenutoga u predstavi, glazbenoga i ljudskoga osobenjaka Tome Bebića:

Časmo na ovome svitu čovik se upita!?

 

Nikola Šimić Tonin