Arhive kategorije: Poezija & Proza

Kemal Mahmutefendić:DOBRO JE ŠTO TE NE SRETOH

kemal

 

 

DOBRO JE ŠTO TE NE SRETOH

Dobro je što te ne sretoh, Sylvia Plath!
Dobro je što nisam bio u prilici
da vidim kamičak tuge
iz tvoje tragično male cipele.

Da sam ti ugledao lice
u ogledalima pustog zimskog pejzaža,
nisam siguran da ti ne bih uputio
krajnji poziv. Koji bi ti shvatila
Dobro je.

Riječi ne bi mogle, gledajući
jedna u drugu, izdržati
taj pogled vječno davno umrlih.

Osluškivali bismo, svako za sebe,
korake onog drugog,
u sobama,
na kraj svijeta, i dalje.

A ono što bi ostalo na stolu, dušom
krvavom pisano, iskrilo bi
suhim mrazom posljednje presude.

I ne bi bilo ruke,
i u toj ruci ruke,
i u njoj ruke
da priđe tom licu, otisku vrištećeg ništavila,
lice i ruka da se sretnu.

Zato je bolje,
potpuno je dobro,
jedno drugome smo bliži – ovako.

 

Advertisements

BORIS PASTERNAK (1890-1960): MEĆAVA

zima 2019

 

Mećava

1.

U kraju pustom, gde noga začudo
Kročila nije, do noga vračare
I mećave samo, u predelu ludom,
Gde kao mrtvi snegovi sanjare, –

Čekaj, u kraju gde još noga nije
Kročila nikad, već mećave samo
I vračare noga, pod prozorom bije
Ko zvekir zveka zabludelog ama.

Ni prst pred okom, a taj kraj je mali
Možda u gradu, na Zamoskvorečju,
Zamostju i slično. (A gost zalutali
U ponoć od mene ustuče bez reči.)

Počuj, u kraju gde se ne zaputi
Niko, gde žive dušegupci besni,
Jasikov list je tvoj bezglasni vesnik,
Od platna belji, avetinjske puti.

Motam se, lupam, sva vrata obijam,
U krug se vrtim, nasumce potečem.
– Nije taj grad, i ta ponoć nije,
Ti si zalutao, njezin skorotečo!

Al ti si meni šapnuo, ne kriješ:
Po svom kraju dvonožac ne luta…
I ja sam neki… I ja skrenuh s puta…
– Nije taj grad, i ta ponoć nije.

2.

Noć ko Vartolomejska, na vratima krstovi,
Naređenja izdaje urotnica-mećava:
Zašuškavaj prozore! Zalepljeni ramovi,
Kao jelka božićna tu detinjstvo stasava.

Bruji bulevara beslovesnih zavera.
Oni su se zakleli da istrebe čovečanstvo.
Na zborište, grade! Izvan grada poteraj!
I dimi se mećava, kao baklja nad poganstvom.

Na ruke se nezvano slaže snežno paperje
Strašno je u bezljuđu vejavice razuzdane.
Pahuljice plamsaju, kao ručni fenjeri.
Prolazniče, ti si znan! I grane su prepoznane.

Otvor u ledu, i priviđa se u muzici
Mećave: – Tu si! – na kuću pruža se prst.
Sekire i krici: – Vi ste znani, uznici
Utočišta! – i na vrata kredom – krst unakrst.

Utaborili se, uzneti i propeti
Svi prizemni stvorovi, a mećava opada.
Praocima unuci za praznik će prispeti.
Noć je Vartolomejska. Izvan grada, van grada!

NIHAD MEŠIĆ RIVER: RUDARIMA SJETNO

 

rudaripogled

 

 

Moj skoro devedesetjednogodišnji otac

Džemo, zabrinuto pita:

“jesmo li stavili zastavu na pola koplja

povodom pogibije četiti kakanjska rudara”.

Kažem: “tata, na zgradi ima jedno mjesto

za zastavu i nismo mi zato zaduženi”.

Kaže: “a,da”.

 

Sjetim se kako je moj otac 1937.

krenuo u niže razrede tuzlanske Gimnazije

pješice iz Lipnice. Trebalo mu je

dva sata da dođe od kuće do škole

idući za rudarima koji su išli

osvjetljavajući put lampama karabitušama

u Kreku. Potresen je otac moj.

Zna on dobro šta nama rudari znače.

Šta znači ljudski život.

 

 

 

Tadeuš Ruževič: Ko je pesnik

rozewicz (1)

 

KO JE PESNIK

 

pesnik je onaj koji pesme piše

i onaj koji pesme ne piše

pesnik je onaj koji kida okove

i onaj koji okove na sebe nameće

pesnik je onaj koji veruje

i onaj koji ne može da poveruje

pesnik je onaj koji je lagao

i onaj koga su slagali

pesnik je onaj koji je jeo iz ruke

i onaj koji je odsecao ruke

pesnik je onaj koji odlazi

i onaj koji ne može da ode

VLADIMIR MAJAKOVSKI: VOLIM

 

vladimir-majakovski

 

 

VOLIM

 

Brodovi i –

oni u luke se sliše.

Vozovi – na stanicu teraju i oni.

A mene ka tebi nešto tim više –

jer volim –

vuče i goni.

Puškinov vitez u podrum se skriva,

cicija u svome novcu da uživa.

Tako ti se vraćam

ja, draga, predano

Moje je to srce,

s divljenjem ga gledam.

i gar

sa sebe spira, brije se i mije.

Tako i ja,

tebi vraćajući se,

zar

ne odlazim kući,

zar nije?!

Konačnoj se vraćamo meti.

Smrtne zemaljsko naručju veze

Tako

tek što rastanemo se

ja i ti,

nepokolebljivo ti

težim.

Rade Šerbedžija: Ne budim te tek tako

rade

 

 

Noćas je

ulicama našega grada

prolazila kočija bijela . .

I bijela mećava vije . .

Mutan dan . . .

 

Do u tajne sobe naše stare ljubavi . .

Trpim svoje

i tuđe

što me bije . .

I mrzlo mi je u srcu . .

Ne treba rakije – ne grije!

 

Za tebe ljubavi govorim ove riječi . .

Za tebe,

koju nosim u mozgu,

k’o užarenu kuglu djetinjstva . .

K’o ranu

koju sam bolovao toliko puta . .

Za tebe koja si dio mene . .

Duboko ukopana školjka u kamenu . .

Miris borovine

zauvijek zaboden u krv moju prokletu . .

Za tebe . .

Zbog tebe . .

Zbog sebe . . .

 

Predlažem

da saberemo naše siromaštvo

u dodir

koji liječi naša srca,

u koja je rđa pala

s bijelom igrom u samoći . .

Moj križ

plaća račun ove noći . .

 

Ne kuni me imenom

na koje je moja krv postala imuna . .

Oguli narandžu,

operi lice ,

otvori se utjeho . .

Zagrli me jako . .

I probudi se, dragana . .

Ne budim te

tek tako . . .

 

Za tebe, ljubavi, govorim ovu pjesmu,

za tebe koja si dio mene . .

Duboko ukopana školjka u kamenu . .

Za tebe,

što u toplim rukama nosiš ruže nijeme,

i prosipaš ih u suhu fontanu . .

Za tebe,

zbog tebe,

zbog Prevera . .

Zbog svih pjesnika ljubavnih stihova,

i uprkos njima . .

Ne budim te

tek tako . . .

 

Otvori oči ljubavi

i pogledaj kroz prozor . .

Vani su zasijale gorčine,

tumaraju pomrčine i studen,

i bijela mećava u gradu vije . .

Mutan dan . .

Pa i srce je počelo šumjeti:

“Divljak – ovdje je kvar!” . .

Ne treba rakije – ne grije . .

Dok bije u njedrima

dobro nam je . . .

 

Gledaj!

Nemoj da ti tražim oči . .

Primakni se bliže . .

Još bliže . .

Zagrli me, ljubavi,

zagrli me jako . . (!)

I probudi se već jednom . .

Ne budim te

tek tako . . .

 

Uzalud . .

Uzalud . .

Uzalud je budim . . .

Antun Branko Šimić: POVRATAK

 

IMG_20181210_161205

 

 

Ti ne slutiš

moj povratak i moju blizinu

U noći kad šumi u tvom uhu tiha mjesečina

znaj;

ne korača mjesečina oko tvoje kuće.

Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu.

 

Kad koračajući cestom mrtvo svijetlo podne

staneš

preplašena krikom čudne ptice

znaj:

to krik je moga srca s blizih obala.

 

I kad kroz suton vidiš crnu sjenku što se miče

s onu stranu mrke mirne vode

znaj: ja koračam uspravan i svečan

kao pored tebe.

RATKO VUJOŠEVIĆ (1941. – 2004.)

 

images

 

ČASOVI DUŠE

E

Ljubavi, moja nado i velika gordosti,

To nije kamen gdje smo. To je vatra koje nema

Ja pjevam opčinjen ljepotom i golemo bdim

Ti išteš sebe samu u gorkoj oholosti

U tuzi koju ne smijem da izustim

 

Ljubavi, moja nado i moja propasti,

To nije šuma snena. To su stabla pusta

U lednu dušu ko će da mi svrati

Govorim kao da tonem u tkanja gusta

Oko mene stvari rastu kao dželati

 

Ljubavi, da li će mrtvi ustajati

I da li ima puta da se vratim

S kožom razvijenom u  zrak

Uzalud da se nadam i da patim

Preko mora gluve razvodnosti

 

Ljubavi, moja smrti i mrtva gordosti,

To nije pustoš gdje smo,

Još gori gdje jesmo!

 

IMG_20181127_214055

 

 

SPASOJE Ž. MILOVANOVIĆ: KOJOJ GOD MOJOJ ŽENI

 

spsoje

KOJOJ GOD
MOJOJ ŽENI

kako ti meni izmamiš osmeh
očas posla
bez ikakvog razloga zapravo
tek tako
prosto rečeno
ozarim se

to je promisao
u tebe jednu
ljubav svedena
reč

hajde da je rastvorimo
u paramparčad razložimo
i natenane razgledamo
šta ima sve tu

cvetuljak jedan zadivljen svakako
nebitno koji
i jedan voz
tik
dečiji najlepši stih
i pre i posle
odaklegod
od najfinijeg stakla
staklena ćud

ne zanosi tako i sve
na toj ivici reči
na toj ivici tvoje kože
odzvanjam tobom
daleko

daleko

daleko

rumene boje
na krilu paperja mekog