Arhive kategorije: Poezija & Proza

ALEKSA ŠANTIĆ: I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA

ALEKSA

 

I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka…

27. augusta 1896.

Advertisements

LJILJANA TADIĆ ADŽAMIĆ

20180623_102127

 

NAPIŠI MI

 

Neke nedjelje bijahu pastorčad

Tamna sjena zagorka i suzna

I samo nadom obgrljena ramena silaska niz stepenice

Svejedno iz kojeg grada kad se u jedan stiže

 

Čekam!

Stojim u mjestu i čekam

Da s prozora vjetar nanese val strasti iz njegove potkošulje

Ili da se obrijana brada zavuče pod moj nageti vrat

U njemu mu dom i sni i smiraj

Kad sve prođe

 

Znaš dobro da odlično medim kada je u pitanju riječ

I znaš da su mi jača strana čak i kad cvilim niz te stepenice

No onda kad nemušta riječ ne smogne snagu da ti zubom kaže

Poslušaj moje oko vlagu njegovu ćud

U tom oku vidi

Ljubav odasvud

 

A kad prestanem čekati onda ti sva u gradnji prošloga doletim

Jer divno je zvati se tvojom ljubavi

Jer divan si čovjek

Jer razumiješ kad ni sama pojasniti ne znam

Ne umijem ili me umor svladava već

 

 

MI

 

Koji smo izgubili igru u ovdašnjem svijetu

Preživimo dan

I noć s njim

I poglede

I padove

I unutrašnje progone

 

Mi

Koji se opraštamo od tog ovdašnjeg svijeta

Popijmo jutarnju kavu

Zatim poslijepodnevnu

A pred spavanje magnezijum citrat

Za kosti

Za koncentraciju

Za novi taj isti dan

 

Mi

Koji smo izgubili igru

Izvucimo asa iz pletenog rukava

I nasmijmo se

Bar u inat

 

Bar u inat

 

 

IZA

 

Nakon što odeš

Ostane iza tebe poništena osobna karta

Izbušena na dvije asimetrične strane

Poništi je službenica

Misleći o ručku koji će nakon posla napraviti

 

 

PITAM TE

 

Kako si me mogao ostaviti

Mojim tišinama udahnuti život

I sve lijepe trenutke posijati u zemlju tuge

Bez cilja bez snage bez sebe

 

Kako si smio pustiti moje ruke

Ondašnji osmijeh i smisao dana

Kad sve su noći rutine puste ruševine

Kojima hodam ne znajući kamo

 

Hrvem se s vjetrenjačama svakodnevice

Trgaju mi meso i čirevi mi rastu

Otrgnem se toj borbi i budem posve običan lik

Dok ne zašutim prazninom i baš nikakvim ciljem

 

 

TVOJE SE OČI VIŠE… NE BUDE

 

Noćas su nečujno

Zatvorili

Tvoj

Kovčeg

 

Nježno se oprostih

Milujući rezbar nekog petolistog cvijeta

S tvojom kosom borom i pričom

U kojoj se likovi uvijek prepiru oko završetka

 

Sretan

 

Nesretan

 

Ovako si sklopio ruke

Jednu

Preko druge

 

I ostao u svojoj šutnji

Sebičan

I dalek

 

Mrzim to

A opet

Hrlim ti četiri puta opomenuta

Da je stub gromoglasnih želja

Sada i moja tvrđava

 

I nije te moja pružena ruka mogla više probuditi

Ne kao onog jutra kad si se pravio da si mrtav

Od ljubavi mrtav

 

Tvoj kovčeg je tako hladan

A ti ne voliš hladnoću

 

Noćas su ga zatvorili

Da nikada više u njega ne kroče snovi

Upravo oni

Od kojih si

Nasmijan

Satkao svoj kofer

Koji nisi

Ni ponio

 

Sa sobom…

 

 

 

KAD KAŽE PAD

 

Aneta Porto jednom je uistinu bila sretna

Pet upaljenih zvjezdica u crtama lijevoga dlana

I šest dobrih sestara u znak suosjećanja

Jednom je uistinu bila sretna

Muškarac divne retoričke moći

Upadno strastvio ljubav

I bio vjeran potpunih petnaest dana

 

Aneta je imala sreću

Mnoge žene nisu

 

No to je sad ostalo doba

Aneta ima mnemonijsku ranu

I uopće se ne pravi tužna

Broji mozaik svjetlosti upaljene lampe

Pod kojom je dobro oslikala

Svoj genderski svijet

 

Korak haustorom i odlazak prijateljima

Koji mutno odmahuju glavom

Na podignut pogled k jednom prosječnom muškarcu

S tri i pol miligrama

Očaja

 

 

Ljiljana Tadić-Adžamić  (1978.) Završila studij jezika i književnosti. Objavila dvije zbirke pjesama (Sve moje boje, Palimpsest dvadesetih), dvije zbirke kritika i prikaza (Šumovi povijesti, Tumačenjem do teksta), zbirku priča (Muškarci uglavnom vole žene) te magistarsku radnju„Kulturalno pamćenje u prozi Ivana Lovrenovića“. Suradnica u brojnim časopisima. Živi u Frankfurtu na Majni.

 

 

Vladimir Vova Albahari: TO DOHODNJE DNEVLJE JESENJÊ

IMG-150c966d326d73525645b7ffb2edd6d5-V
 

Truni se. Runi se. Istječe, jezerno ležerno, posljednji ljetnji dnev. Djevičje je jesenjê. Jesen-rujnica – trenut i san; pripravnom, gotovom svedj,  spremnom; već strpljeno – ljeno – eno, no odvijek osmišljeno, smisleno – misleno otud – čûjem učeno diše, odiše rujem; uredno očekuje, predispred vispreno, erotički iščekuje preplodne, vele-plodne pregubne, ugrevno rodne struje-ûje, drev, rev, tren-trenut -, uteklî teklić k sviklu – uteklu -trenu usamê, usamnê  čemer-breme-memlê -nedohranê predohranê – osamnê  tren-smjenê, – nježno otimlje – preushoće u odbljesu ustaje – ,ustraje načelo ploti -, – na čelnoj porti začet proto-tip: Ishodnje dnevlje jesênjê. Jesen je. Jesen. Jesenopóklon! Pòklonîmo Joj se – sjèdînimo s NJom’ se. Dohodnje dnevlje jesenjê. Jesenje. Jesenjê dnev-Djevičje. DNEVIČJE.

Marija Takić, pobednica prve pesničko – scenske manifestacije Grungebook

40971421_557743511329860_173509931364777984_n

 

Marija Takić, pobednica prve pesničko – scenske manifestacije Grungebook

 

Grunge bar u Mladenovcu, u sredu 5. septembra, bio je mesto okupljanja pesnikinja i pesnika, ljubitelja poezije, antipoezije,  dobre muzike i hladnog piva. Prvi Grungebook privukao je veliku pažnju autora iz čitavog regiona. Autori su se u prvom krugu predstavili sa  dve pesme, nakon čega su glasovi publike presudili da se u finalu nađu Marijana Rajić, Mijat Kostić i Marija Takić.

Konačnu i ni malo laku odluku doneo je žiri.

Treće mesto pripalo je Mijatu Kostiću iz Mladenovca, drugo mesto osvojila je pesnikinja iz Beograda, Marijana Rajić, dok je za pobednicu manifestacije Grungebook  proglašena Marija Takić iz Beograda.

 

 

Marija Takić – pesme

 

Vlaga neizleglog skeleta

 

 

ne može se za sve ljude reći da su jednaki

ali može se za sve ljude reći da su kutije

pune svih gomila nepotrebnih stvari

koje se drže na tavanima višespratnih građevina

 

tamo gore

u krovu baba Brankine kuće

gde su u detinjstvu čudovišta iz priča

pravila čajanke

na pokvarenim televizorima pokrivenim čaršafom

našla sam u kutiji

jedan već presušen

neizlegli skelet

koji ćutanjem tuguje

 

nađem i sekiru

kojom ću mu smrskati lobanju

a on

u tom rudniku predaleke blizine

skupi snage da uzvikne moje ime

i tako već slomljen

raspadne se na sitnije komade

 

vratilo se samo eho

koje nije znalo kome pripada

 

 

 

Listići sapuna

 

želim da imam tvoju glavu

savršene vilice

na svojoj polici

kao neprevaziđen komad umetnosti

prepariranu

okrenutu na levu stranu

jer si tu oduvek bio gluplji

da te gledam svaki dan

da mi ne odlaziš

da te kitim cvetnim venčićima

i prstima prelazim po tvojim

tako rumenim

krhkim

bežvotnim

obrazima

da se zagledam u tvoje široke oči

i da nijedno od nas

više nikada

ne trepne

 

Stan 22

 

 

ja nisam čovek

ja sam pesak

grana slomljena

na poljskom putu

gažena kolima

i gospodskim cipelama

ništa sam ja

 

u stanu 22

žive samo prazne kutije

senke

ti(šina)

i ja

 

kamen

pesak

ništa

 

 

In memoriam: MARINA CVETAEVA 8. 10. 1892.- 31. 8. 1941.

M.-Cvetajeva-e1483533523408

 

 

Onaj tko je bio treba biti uvijek,

A to je zadaća – pjesnika.

M.    Cvetaeva

*

Stihovi moji, pisani odavno,

Još dok i ne znah da sam poeta,

Briznuli kao voda nad fontanom,

Iskre vatrometa,

 

Što se nezvani, ko đavoli vrte

U svetilištu, gde je san i kad,

Stihovi moji o mladosti i smrti,

Nečitani nikad!

 

Razbacani po prašnim rafovima

(Gde nije niko ni tražio vas)

Stihovi moji, kao skupa vina,

Dočekaće svoj čas.

 

Maj 1913. Koktabel

 

monument-marina-tsvetaeva-3303846

Spomenik Marini Cvetaevoj

 

LJUBICA OSTOJIĆ

IMG_20180814_135400

 

OŽUJCI I OŽILJCI

 

Nakupilo se ožujaka,

Nakupilo se ožiljaka,

Prešli skroz u naviku,

Nosim se eto s njima

Ko da su rod rođeni;

 

Probudila sam se

Toliko puna plača,

Jedva svom silom

Tek probuđenog

Spavača, zadržah

Okamine i valovlja

Nakupljenih suza,

 

Lagahno bi more

Progutalo moju

Krhku stečevinu:

 

Nije lako sve to

Vratit na mjesto,

Pa ustat u zbilju.

Horan i odmoran;

 

Zašto da ne plačem,

Laknut će mi, veliš?

E da ti ovako rečem

Preteške su u mene

Suze, ako kog stignu,

Kukat će mu majka,

Na ovom i na onom

Svijetu, baš ko sinja

Tica kukavica u gori.

 

Pa to ja vas neke eto

Od suza tijeh branim.

Da vas ne bih

Na duši nosila.

 

.

MOLITVA APOLONU

 

Apolone, zazivah te

U neka ina vremena,

Usuda Kasandrinom

Nalik: da znam, ali

Da mi niko ne vjeruje,

Zazivah, no uzaludno.

 

Sad te molim, Apolone,

Kad mi kucne čas za iti

Strijelu čudesnu hiti

Usred ludog mi srca,

Nikad nije lijepa ruka

Zadrhtala,  ustrijelila

Mimo cilja, darivajuć

Ipak duši odlazak lak;

 

Kad bude, Apolone,

Učini nek ti lik divni

Glednem tren očima

Što krent će nevidjelu

Za vječnost cijelu..

 

 

SVILENA BUBA

 

Skutrena

Na rubu sna,

Prozirna

Do dna,

Zakukuljena,

Uz obilje

Zbilje,

Čekam sebe:

 

Svilene niti

Za fino tkanje,

Ili

Leptirica biti,

Ako me sudba

Odabere,

Da budem,

I da poletim.

 

PREDSTAVA SNA

Berti

 

U san mi ti dođe,

On oduze riječi

Koje si izgovorila,

Ružom zauzvrat;

 

Sni često hiroviti

Učas prerežiraju

Svoju predstavu

U mizanscene

I koreografiju

Tvoje Ptičje hiže;

 

Snu se sve može,

Ali hvala mu što

Tebe je dozvao:

Takav san ima

Dobro značenje,

Kao što je zbilja

Imala, kad  si ti

U njoj boravila.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DANJA ĐOKIĆ: ZABORAVI ME PROBUDITI

d

 

ZABORAVI ME PROBUDITI

 

hoćeš li se sutra sjećati
ovih ruku što sam ti ih
prinjela na grudi
kao kruh i sol

uz uzdrhtalo vriskanje
snom dodirnute utrobe
gdje su se razrnile
sve prošle nevjerice

i mog glasa u naviranju
klasje moje dok si povijao
naletom tvojih dlanova
u onom trenutku bljeska
kad sam postala
boginja prvog uzleta

reci mi hoćeš li pamtiti
bezvuk narednog jutra
u kojem smo skupljali
ostatke prošlih samoća
kroz želju da ih nikada više
ne obučemo na sebe

i da li ćeš primijetiti poruku
koju sam  ostavila
titranjem svakog
bivšeg straha
pored tvog uzglavlja

ljubavi ako odeš
nemoj me buditi

 

 

OBJAVLJEN BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK № 36

 

This slideshow requires JavaScript.

 

Elektronsko izdanje Balkanskog književnog glasnika, čiji urednik je Dušan Gojkov, upravo je objavljeno. Moguće ga je pročitati na sljedećem linku:

Svi koji žele svoj pdf primjerak mogu se javiti na adresu redakcije:

balkanski.knjizevni.glasnik@gmail.com

 

A evo i sadržaja:

 

ПОЕЗИЈА   6

Antonio Karlović  NEKOLIKO ZIMSKIH, LIJENIH PESAMA   9

Bojan Samson FOLK SINGER 18

Катарина Фиаменго Алиспахић  У КУТИЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ  27

Марија Голобич  ТРИ ПЕСМЕ  42

Melida Travančić  ISKRIVLJENA LICA  46

Саша Јеленковић  ХОДАЈ  62

Serpil Devrim ÖLÜ DALLARIMI TUT!  68

Tatjana Venčelovski IZABRANE I NOVE PESME 74

Vesna Barzut  (R)EVOLUCIJA  94

 

ПРОЗА   96

Jasmina Hanjalić  MALI LJUDI VELIKE KUĆE  101

Јелица Грегановић  СИРОТИЊСКА СРЕЋА  106

Oto Oltvanji  ODSUTNI SASTOJAK SVAKOG JELA  110

Татјана Венчеловски  ПУТ КУЋИ  124

 

ЕСЕЈИ

Boris Gortinski IZABRANO 131

Vojislav Vasić SELINUNTE, ILI O POSLEDNJIM PUTOVANJIMA. I O KREMINU.  151

Zoran Koprivica  ŽIVKO NIKOLIĆ 161

 

СЕПАРАТИ

Marija Šimoković  POZAJMLJENA SVETLOST  181

Srđan Sekulić  MINIMALIZAM  233

Живко Николић  КАЖИПРСТ ПУТУЈЕ  261

Vesna Krmpotić (1932-2018)

fotografija2122

 

Svuda sam te tražila

 

Svuda sam te tražila.
Osim u svom srcu.
Sve sam bila
Osim Tebe.

Potonule lađe su me vozile,
Zmajske su me spilje zatvarale,
Mutne su me vode ispijale.
Mislila sam, to je cijena za Tebe.
Nisam znala da se Ti poklanjaš onome
Tko zna da ne može platiti.

Svuda sam te tražila,
A ti si već bio nađen.
Sanjala sam da Te osvojim
Svojim stradanjem,
Da Te zaslužim dugim hodočašćem:
Nisam te htjela bez plaće i truda.

Nisam znala da se ti poklanjaš onome
Tko zna da nema takvog stradanja
Kojim će te zaslužiti.

Vesna Krmpotić

 

 

Rainer Marija Rilke:Ostavljen na planinama srca

planina

 

Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali nezaštićen, ovde na planini srca.

ACA STOJANOV: SIVA PESMA

kisa u t

SIVA PESMA

Ponovo se vraćam u sivilo
Ovaj dan je suviše dug za nekog kao ja
Bole me oči od sunca koje si prizvala
Moj svet je manje bolan
I manje tvoj
Bila bi to tanušna knjiga među dve zelene korice
Bez naslova

Mami me bezimenost stvari
I svoje bih ime nekome poklonio
Ako se ne budem odazivao na njega možda će otići od mene
Volim da se uvučem u sivi džemper
Obučem sive pantalone sednem u sivu fotelju
I zaspim u sivom novembarskom danu
Volim kada se probudim a oluci glasni
Grgolje i tutnje u sivom polumraku

Volim kada se zamagle prozori
kada vrhovima prstiju ubrišem okno
A podamnom se pod kišom kreću
šareni kišobrani
Volim kada ćutim u svom sivilu u svojoj sivoj samoći
Kada napišem sve što sam zakačio oštrom kukom svojih misli
U zatalasnom kišnom sivom danu

Zašto sve što je sivo krste tugom
pridodaju ružne prideve
Zašto se niko ne oduševljava sivim mokrim golubovima koji ovog trenutka
lete poslednji krug iznad pokislog trga pa za suncem nestaju
Pod trulim olucima
A moja pesma leti za njima
I kači se za razgranale sumnje

Voleo bih vas razuveriti
da o sivilu ne razmišljate kao drugi
Znate da je u luci sivo i kada je sunčani dan
da se ukotvljeni sivi brodovi baš veselo ljuljuškaju
I srebrnu površinu vode paraju kljunovima
baš sivi rečni galebovi
I njene su oči više sive nego što se plavet zadržava u njima
I da sam jednog oktobra video odraz najsunčanijeg
dana u njenim zenicama

I moji su zalisci sivi
I siva su dugmeta na kaputu koja zakopčavam
na grudima iz kojih bi nesto izletelo
Možda mi je i krv posivela ko će znati
Ako se posečem sivom oštrom rečju prekora
Možda se osvedočim sivom kaplju krvi
Možda hiljadu možda mogu da tvore sivu pesmu
Na sivom mokrom popucalom pločniku
Ili sivom papiru koji sa pločnika podiže vetar
I baca u sivu zamućenu reku

(Pjesnik je živio i stvarao u Zrenjaninu, a umro u novembru 2013)

stojanov_bahovo nebo

aca